Straža

Day 1,175, 00:27 • Published in Serbia USA • by Sehi Van

Još jedno veče i još jedna straža.
Ne volim četvrte i šesnaeste dane u mesecima.
Oni su najduži, kao da traju čitavu nedelju.
Noći su još duže, posebno zato što svaku četvrtu i šesnaestu povedem budan.
Moram.
Toliko su duge da tokom noći nanovo proživljavam već proživljeni dan. Ipak, ma kolik se trudio, pojedine detalje ne mogu da oživim.

Nije to obična noćna straža, tu je i stolica.
Stolice su stražarima najgori neprijatelji - umeju da prevare, da uspavaju, a onda si u problemu.
Cele noći se borim protiv sna - za ovih sedam godina, nisam se plašio da će me ubiti, koliko da ću se uspavati na straži.

Kada si u ratu, svi se nečeg plaše, ali kada si u primirju, svi se plaše svega.
Već je četvrti dan kako je poslednji metak prozujao pored nečije glave, a vec se oseća oštrina u vazduhu. Kao da ceo svet stoji na ivici noža.

Moje nisam video koro dvanaest godina. Posle studija, otišao sam u inostranstvo trbuhom za kruhom - još tada nam se država raspadala. A kako to biva, jednom ko ode, taj se ne vraća. Ali vratio bih se ja da me rat nije zatekao na vratima stana. Samo što sam ušao, seo, čula se sirena. Da li je moguće? Takve nisam čuo još od '99. Ne, nije moguće.
Motam kanale - na svima je isto - vandredno saopštenje: "Svet se podelio!"..."Na nas vrše pritisak sa obe strane!"..."Rat je na pomolu, ako čujete sirene, to su samo probe."..."Spremite najpotrebnije stvari i budite spremni da u slučaju opasnosti pređete u skloništa"..."Ne paničite."..."Očekujte vojne pozive".
Sve te informacije u jednom trenutku, delovale su kao ona sitna novembarska kiša koja ceo celcati dan pada.

Već sledećeg dana je stigao poziv. Iskreno, nisam ga očekivao. Morao sam u roku od dvadeset četiri časa da se javim najbližem regrutnom centru, a oni će me rasporediti dalje. Osim ličnih stvari i dokumenata, ništa drugo mi nije potrebno..i otadžbina me zove.
Ehhh..a u isto vreme, moja prava otadžbina je ocenjena kao zemlja najvećeg rizika - šta će biti s mojima?
Zovem, "Trenutno ne možete dobiti izabrani broj, međunarodne veze su u prekidu. Hvala na razumevanju."

Tog dana sam se protiv svoje volje javio regrutnom centru. Nisam očekivao da će me odmah zadržati. Dok sam autobusom putovao do kasarne u koju sam raspoređen, mislio sam u sebi, jesam li ugasio šporet, isključio bojler i da li sam platio račune za prošli mesec. Od silnih obaveza na dva posla, često sam zaboravljao na račune, pa sam ih plačao sa kamatom, ali odlučio sam da ovaj put svoje obaveze izmirim na vreme. Jesam li ih platio ili ne?

Iz sna me je probudio neki potres. Autobus je stao na prostranom parkingu. Više je to bio pomoćni aerodrom nego parking. Bio je mrak. Iz priče sam shvatio da smo na granici - tu ćemo imati obuku sedam dana, a ukoliko dođe do neke vandredne situacije, bićemo, uz blagoslov poslati tamo gde treba. Ukoliko sve prođe po planu, možda naša pomoć neče ni biti potrebna. Svakako ćemo proći obuku.
Te večeri sam opet pokušao da dobijem moje. Po prvi put sam osetio koliko nas prostranstvo razdvaja. Više nisu bili na sedam sati od mene, sada je ta razdaljina bila čitava večnost.
Nisam ih dobio.

Te prve noći mnogi nisu spavali. Od nas dvadeset i sedam, koliko nas je bilo u spavaonici sa metalnim krevetima na sprat, ja sam jedini bio iz zemlje najvišeg rizika i ja jedini te večeri nisam znao šta je sa mojima.

Po prvi put za ovih dvadeset i osam godina, patio sam od nesanice, a prvi put za ove četiri, želeo sam da se vratim.
Sledećeg dana sam dobio uniformu i cipele koje su me žuljale.

"Poštovani sugrađani, bez panike, spremite svoje osnovne stvari i hranu za nekoliko dana i sklonite se u skloništa - naša država je napadnuta! Ponavljamo, bez panike!"
Gledao sam, slušao i nisam mogao da verujem. Pa šta ću ja ovde? Meni ovde nije mesto, kako ne razumete.
Svi smo netremice gledali u maleni televizor na sredini sobe, a soba je bila puna, nije čak bilo mesta da se bilo ko uvuče u gomilu budućih vojnika.

Isto veče nas je autobus prebacio do granice. Isto veče smo počeli da kopamo rovove na ničijoj zemlji onako kako su nas učili.
Granica duga sto dvadeset kilometara je na svaki kilometar imala po jednu, nama slicnu jedinicu i na svakih deset po jednu pomoćnu.

Tada sam prvi put stražario i odmah mi se nije dopalo. Cele noći sam zverao oko sebe na svaki šum. A noć je puna šumova. Tada sam se prvi put na smrt prestravio, zato sam jedan od retkih koji cele te noći nije zaspao na straži. Zbog toga sam sledećeg dana kao po nagradi prekomandovan da stražarim kilometar i po odatle, na položaju gde je u kamenoj zgradi sa svojim pomoćnicima bio visoki oficir naše vojske.

Par dana kasnije, naša država je napadnuta i sa druge strane, pa su sve vojne snage prekomandovane tamo. Sve osim sto dvadeset graničara, po jedan na svaki kilometar granice.

Patrolirali smo granicom danima i činilo se da će ipak sve proći u najboljem redu - ali samo se činilo.

Jedne noći su nas probudili pucnji. U trenutku je svako držao svoju pušku, pucalo se na sve strane,srca su tukla - sva osim jednog. Tada je pala prva žtrva u našim redovima. Sledaćih dvanaest sati poginulo je još osamdeset vojnika. Velika greška naših taktičara - kasnije se pričalo da se te noći prekršen tajni sporazum o nenapadanju.
Te noći smo, kako bi se spasli, pobegli u šumu. Zvuči kukavički, ali to je bio jedini način da se spasemo. Dvadeset muškaraca starosti od dvadeset do trideset dve godine sedelo je u šumi kamuflirano - već treća potera koja prolazi istim putem i traži preživele kako bi ih dokrajčili.
Neko je počeo da puca. Tu su ubijena još dvanaestorica. Da li u takvim momentima strah nadvlada razum, ili je za sve kriva glupost, ni dan danas ne znam.

Skoro dva meseca smo bili odsečeni od ostatka vojske. Nismo uspeli da uspostavimo nikakav kontakt. Brdovita granica je svakim danom donosila nešto novo, dok su vlaga i hladnoća postale uobičajene - spremala se zima.
Pitali su neki, zašto nismo otišli u neko selo, naselje, pa odatle pokušali da kontaktiramo vojsku. Desetinama kilometara unaokolo nije bilo ni jednog naselja, niko nije hteo da živi blizu "varvarske granice", kako su je nazivali.
Opkoljeni, na šumovitoj planini, pedeset četvrtog dana, ogrejalo nas je sunce, iako je sa neba pljuštalo. Ćuli su se pucnji i videli su se naši helihopteri. Naša vojska je došla po nas...ili je došla po svoju granicu.

Sačekali smo da se sve stiša i krenuli niz planinu, ka našima!
Razdragani juris prekinula je misao da ce zapucati! Na nas? Na svoje?
Prekid filma.
Sve se valjda dobro završilo.
Valjda od gladi i iscrpljenosti, pao sam u nesvest. Uskoro su moji došli u posetu, ne znam odakle oni tu. Dok sam kroz gomilu prolazio ka njima, ljudi su sa oduševljenjem gledali u mene. Osmesi su krasili sva ta lica.
Nešto je tu ipak bilo čudno.

Evo sad čekam jutro, čekam kraj još jedne duge noći provedene na straži. Ova je, čini mi se, najduža od svih do sada.
Sunce polako izlazi. Crveno nebo je jedino što krasi neprospavane noći.


"..Beograd.."
"..dvadeset osam.."
"..aparatima.."
"..klinički mrtav.."


A možda to jutro nikada neću dočekati.