Join the new world

Na Leonidin znak marsiranje se pretvori u ubrzano koracanje. Mala vojska ulazila je u domet persijskih strela i kralj je naumio da izlozi svoje ljude hicima strelaca sto je moguce krace. Falanga je jos vise ubrzala korak,sve dok vojnici nisu potrcali u susret neprijatelju,stitova priljubljenih uz telo da bi zastitili grudni kos. Istovremeno,iz neprijateljskih redova nemilosrdno su pokuljale strele.
Kralj je nameravao da primeni agresivnu taktiku tako da falanga svom silinom jurne na persijske redove i upravo zato je zeleo da postigne veliku dubinu falangi. Nije imao precizan cilj,osim da skupo naplati Kserksu pobedu; jedini nacin da u tome uspe,bio je da poremeti poredak neprijateljskih redova snaznim udarom,da ih natera da se okrenu i da ih napadne dok budu bezali.
Medjutim,teren nije bio narocito podesan za napad falange,jer nije bio tako gladak kao prethodna dva dana. Robovi su i prethodne noci uklanjali tela,ali leseva je bilo toliko da nisu uspeli da ih pomere. Osim toga,mnoga trupla koja su odgurnuli u more ili mocvaru voda je izbacila na obalu,zbog cega je bojno polje bilo suzeno,a hopliti su bili prisiljeni da se sklanjaju desno,prema sredini,pri cemu su se gurali i smetali jedan drugom.
Ratnici su morali da gledaju uvis kako bi predvideli putanju strela koje su pljustale po njima,morali su da gledaju dole da se ne bi sapleli o leseve,morali su da gledaju preda se da bi pratili kretanje neprijatelja i morali su da gledaju u stranu prateci kretanje saboraca koje su svakog trenutka mogle da stignu strele. Za falangu je dovoljno tezak poduhvat predstavljao pokusaj vojnika da odrze zbijene redove dok su pretrcavali dve stotine metara koje su ih delile od udara,tako da su im ove izuzetne okolnosti prilicno otezale zadatak,i to narocito Tebancima.
Vec posle nekoliko desetina metara trcali su gotovo nasumice,kao laki pesadinci koji su trcali svaki za sebe prateci falangu. Ubrzo hopliti nisu vise bili u stanju da se vrate na pocetne pozicije,tako da u prvoj liniji nisu vise bili oni kojima je taj polozaj odredjen,vec oni koji su vestije izbegavali prepreke i samim tim brze trcali. Poslednji su stigli - ali su barem stigli - hopliti koje su usporile strele.
Ni Spartanci nisu trcali mnogo disciplinovanije,ali oni su ipak Spartanci. Uprkos preprekama,uprkos strelama,uprkos medjusobnom sudaranju,posrtanjima,preskakanju leseva,izgledali su kao da ih povezuje neka nevidljiva sila koja ih zbija jedne uz druge i ponovo ih spaja posle svakog potresa.
Oni koji su padali i imali snage da ustanu nisu se vracali na pocetni polozaj. Hopliti su u mislima imali urezano sahovsko polje na kojem svako ko izgubi poziciju uskace na prvo slobodno polje. To je omogucavalo falangi da odrzi prihvatljiv poredak cak i u situacijama kad bi izgubila nekoliko vojnika jos pre samog udara ili kad bi vojnici trcali neujednacenim ritmom.
Zato su Spartanci stigli na pedesetak metara od neprijateljskih linija u prilicno zbijenoj falangi. Barem je njihova prva linija bila popunjena iako je poneki hoplit trcao malo ispred saborca u vrsti,sto neprijatelji nisu mogli da primete s te razadljine.
Persijanci su videli samo zbijen poredak ratnika koji su izgledali kao da su sisli pravo s Olimpa,s te planine za koju su mnogi istocnjaci znali da je sediste njihovih helenskih bogova. Njihovi crveni plastovi licili su na krila i cinilo se kao da ti ratnici sa slemovima koji su im skrivali lice ostavljajuci samo uznemirujuce tamne praznine u visini ociju i nisu ljudska bica; licili su na gigante zbog griva koje su pruzale utisak da su visi nego sto jesu; licili su na statue s tim belim stitovima oblikovanim tako da im istaknu muskulaturu grudnog kosa; licili su na zvezde s neba s tim bronzanim stitovima i slemovima na kojima se prelamala sunceva svetlost.
Nijedan Azijat nikad nije video nista slicno. Nista iza cega se krija tolika sila. Nista tako velicanstveno.
A kad su se strelci povukli prepustajuci poziciju sparabarama,mali broj persijskih vojnika odrzao je svoju poziciju kad je ugledao taj prizor. Cak su i "nosioci stitova" uzmakli pokusavajuci da izbegnu sudar i na kraju su svi,strelci i sparabari pokusali da pobegnu. Ali nisu daleko odmakli: sudarali su se i saplitali jedni o druge i mnogi su popadali ili su se sudarili s onima na zacelju.
To nije bio sudar,vec napad,napad Spartanaca na mnostvo preplasenih ljudi koji su bezali pred njima. Lakedemonci su presli preko gomile stitova odbacenih na mestu gde je nekoliko trenutaka ranije bila prva persijska linija i ustremili su se na neprijatelja u bekstvu,zarivajuci im koplja u ledja. Bilo da su pali na zemlju ili su se jos drzali na nogama,Persijanci nisu mogli da se povuku dalje od barijere koju su nacinili njihovi saborci iz drugih redova i trupovi su im se pretvorili u niz nepokretnih meta,poredjanih u gotovo pravoj liniji,na kojima su Spartanci vezbali napad kopljem.
Lakedemonci su mogli da biraju kako da ih udare,koliko duboko da zariju koplje u kicmu protivnika,koliko dugo da ostave siljak u njihovim ledjima i kako da ga izvuku. A kad je prva linija Persijanaca bila uklonjena,i oni iza okretali su ledja,kao da su se pomirili s tim da ce doziveti isti kraj.
To je potrajalo i cinilo se da niko nema nameru da se suprotstavi Spartancima. U medjuvremenu,laki pesadinci koji su napredovali na krilima falange mogli su nesmetano lakim kopljima da gadjaju Persijance u redovima iza prve linije. Mnogi neprijatelji pali su pod njihovim naletom i nasli su se na putu saborcima iz prvih redova koji su se dali u beg. Leonida,Dijenek,Anerist i Knem probadali su kopljem u desnoj ruci jedna ledja za drugim,dok su stitom navucenim na levu podlakticu rusili protivnike koji su se jos drzali na nogama.
Hopliti iz drugih redova za to vreme su vrsili pritisak na prvu liniju,bas kao i Tebanci koji su popunili redove nakon napada. Alfej i Maron shvatili su da njihovi saborci iz prve linije napreduju s neverovatnom lakocom; ovaj drugi proklinjao je sudbinu koja ga je naterala da bude rasporedjen pozadi upravo sad kad su Spartanci gazili Persijance poput mrava.
Lakoca proboja falange omogucila im je da prodru duboko u neprijateljski poredak. Zasli su toliko duboko da su se oni iz prve lakedemonske linije borili na terenu znatno prostranijem u odnosu na onaj koji su imali na raspolaganju prethodna dva dana,kad su mogli da koriste blizinu mora i planinskih obronaka kako bi zastitili bocne linije. S izlozenim krilima,Spartanci su morali da se stite i od bocnih napada i uskoro su prakticno bili opkoljeni.
Dosao je trenutak kad je pritisak helenske vojske poceo da slabi. Onaj ko je mogao da pogleda iza persijskih redova na koje su hopliti silovito nasrtali,primetio je kako zapovednici bicuju vojnike koji pokusavaju da pobegnu,prisiljavajuci ih da se konacno suoce s protivnikom. Grci su nastavili da napreduju u sektorima u kojima je otpor i dalje bio slab,ali su se zaustavljali tamo gde su im,zahvaljujuci strogosti persijskih zapovednika,uzvracali. Kako su Persijanci,milom ili silom,ponovo uzimali oruzje u ruke i pokusavali da zauzmu teren,tako su se dve vojske medjusobno izmesale stvarajuci sektore u kojima je bilo grupa Spartanaca opkoljenih Persijancima i grupa Persijanaca koje su opkolili Spartanci.
Leonida i Dijenek zatekli su se medju onima koji su prodrli duboko u neprijateljske redove. Pentakontarh se prvi put nasao u prilici da se toliko divi izuzetnoj ratnoj vestini svog kralja koji je,uprkos poodmaklim godinama,delovao neumorno. Narocito se isticao u koriscenju stita kao odbrambenog oruzja uspevajuci ne samo da osamuti neprijatelja udarcem vec i da ubije nekoliko njih udarajuci ih sredisnjim ispupcenim delom stita u slepoocnicu.
Ali Dijenek nije mogao dozvoliti sebi da predugo okleva i da posmatra velicanstven prizor kraljeve vestine. I sam ja morao da se suoci s vise Persijanaca istovremeno koji vise nisu bili plasljivi,vec ratoborni i preduzimljivi,iako su i dalje nasrtali stihijski. Sa strane im je prilazilo sve vise persijskih zapovednika prepoznatljivih po turbanima,plastu i pre svega po ogrtacu od prosivenog lanenog platna,zategnutog pojasom u visini struka. Iz meteza se pojavio cak i jedan vojskovodja koga je verovatno Kserks prisilio da se bori u prvoj liniji za primer ostalima,a po uzoru na ponasanje grckih visokih zapovednika.
Vojskovodja je nosio bogato izrezbaren bronzani slem s velikom grivom na vrhu i konjskim repom na potiljku,ogrtac od prosivenog lanenog platna bio mu je ojacan bronzanim plocicama. Na sebi je imao i plast i cizme u koje je uvukao nogavice pantalona i videlo se da je navikao da jase a ne da se bori kao pesadinac. Persijanci koji su se zatekli oko njega isprva su se razmakli kako bi mu ostavili prostora,a onda su se,kad se vojskovodja ustremio na Dijeneka,rasporedili da bi ga cuvali s bokova.
Persijski vojskovodja zapoceo je napad sabljom takvom zestinom da se pentakontarh nasao u nezavidnom polozaju,pre svega zato sto nije mogao da izbegava njegove udarce izmicanjem u stranu,jer bi se tako obreo u domasaju drugih persijskih ratnika. Branio se kopljem,cak je uspeo da dotakne protivnikov grudni kos,ali nedovoljno snazno da bi mu probio oklop. Pokusao je jos jednom,ali neprijatelj je sabljom uspeo da zaustavi koplje i da ga prepolovi.
Spartanac istog trena okrenu ostatak koplja koristeci stiraks umesto siljka. Sad su i jedan i drugi imali oruzje iste duzine,ali Persijancevo je bilo delotvornije. Dijenek je nastavio da se brani stitom odbijajuci udarce sablje,a zatim je bacio ostatak koplja na protivnika i izvukao mac. Polozaj mu se time nije znacajno popravio,zato sto je Persijanac bio vestiji sa sabljom i nije mu pruzao priliku da ga udari,vec je nastavio da napada dok je Dijenek njegove udarce zaustavljao stitom.
Bilo je jasno da ce mu,ako nastave da se bore na taj nacin,Persijanac pre ili kasnije zadati dobar udarac. Zato je Dijenek odlucio da reskira i da i sam upotrebi stit onako kako ga je koristio Leonida,kao napadacko oruzje,jer je jedino tako mogao da poremeti protivniku ravnotezu i da mu zada udarac. Svu snagu preneo je na stit i nasrnuo je njime na neprijatelja,istovremeno pokusavajuci da ga udari macem. Medjutim,protivnik je imao jaci oklop i Dijenek nije uspeo da mu poljulja ravnotezu. Vojskovodja se samo nacas zaneo,ali uspeo je da se povrati u trenutku kad je Spartanac zamahnuo macem prema njemu. Sabljom je zaustavio mac i Dijenek od siline udara ispusti svoje oruzje.
Ostao mu je samo stit.
Pentakontarh je pomislio da mu je dosao kraj. Ostali Persijanci mogli su da ga pogode kad i kako hoce,ali jasno je bilo da su tu cast prepustili svom zapovedniku. Ovaj se pobednicki primaknu Spartancu,spreman da mu zada odlucujuci udarac,kad mu se u vidnom polju pojavi Leonidin oklop s bronzanim plocicama. Kralj je silovitim udarcima stita odgurnuo dvojicu Persijanaca koji su s bokova stitili vojskovodju i probode ovoga udarcem sa strane,u visini karlice. Dijenek ugleda siljak koplja kako izlazi na drugu stranu i vojskovodja pade lica okrenutog nadole. Pao bi preko Dijeneka da se ovaj nije izmakao.
Onda je video kralja kako se ponovo okrece dvojici Persijanaca koji su stitili vojskovodju s drugog boka. Leonida je u trenu stitom razbio glavu jednom od njih dvojice,dok ju je drugom odrubio poprecnim udarcem macem. Zatim je konacno mogao da predahne. Pogledao je Dijeneka koji je kao skamenjen posmatrao njegovu borbu i ne trudeci se da pokupi sa zemlje svoj mac ili koplje nekog palog Persijanca.
Pentakontarh je osetio svu snagu autoriteta tog coveka koji mu je upravo spasao zivot i prvi put imao je utisak da nije dorastao nekome. Uvek je bio izuzetno samouveren i nikad nije ni pomislio da u bilo cemu zaostaje za nekim. Ali u tom trenutku,taj kralj protiv kog je kovao zaveru pokazao je da je bolji vojnik od njega,savladavsi ne samo protivnika koga on,Dijenek,nije mogao da nadmasi vec i cetvoricu vojnika koji su ga stitili. A mozda je dokazao i da je bolji covek od njega jer mu je spasao zivot iako je sumnjao u njegovu verziju dogadjaja na Anopaji.
Primetno potresen,sagnuo se da uzme mac,obuzet nezadrzivom zeljom da pokaze kralju kako i sam ume da se bori. Ali kad se uspravio,video je da je Leonidu ubo u bok jedan od Persijanaca za koga je kralj verovao da ga je udarcem stitom zauvek onesposobio za borbu. Ali kralj nije pao. Okrenuo se prema svom krvniku koji je ostao razoruzan i kosim udarcem macem zaparao mu grudi. Onda se okrenuo grupi neprijatelja koja mu se priblizavala,a Dijenek se tek tada trgao i prisao da mu pomogne.
Kralju je bilo dovoljno nekoliko trenutaka da savlada najblizeg protivnika,iako se borio dok mu je sablja i dalje bila zarivena u bok. Medjutim,vec je poceo da posrce pod tezinom svoje opreme i oslobodio se slema i stita pre nego sto ga je Dijenek izgubio iz vida zato sto je morao da usmeri paznju na dvojicu napadaca.
Sirokim pokretom ramena zapovednik opisa polukrug u vazduhu okrecuci se sleva nadesno i presece oba koplja koja su Persijanci uperili u njega. Preplaseni,protivnici se nacas sakrise iza stitova dok nisu isukali sablje. Njihovo oklevanje ostavilo je Dijeneku vremena da posece nogu u visini cevanice onom koji je stajao desno. Drugi je,medjutim,uspeo da izvuce sablju iz korica,ali ni to mu nije pomoglo. Vec sledeceg trenutka u grkljan mu se zarilo dorsko koplje. Dijenek se osvrnu i ugleda Alfeja tik iza sebe,zajedno s ostalima medju kojima su bili i Maron i Tegejac koji su se probili kroz metez i stigli do pentakontarha i kralja. Tokom borbe prsa u prsa,poredak falange potpuno se poremetio.
Dijenek nije zahvalio prijatelju,vec se zagledao preda se i ugledao kralja koji se i dalje borio,probodenog boka,lica pomodrelog od napora,dok su mu duga kosa i brada bile isprskane krvlju,a leva misica izbrazdana posekotinama i poderotinama. Ispred njega su lezala jos dva lesa.
Tada,medjutim,Dijenek primeti kako se kralj najednom zaustavio i pao na kolena,a zatim se srucio preko jednog od ubijenih Persijanaca. Grudni kos mu se kratko nadimao kako bi se izborio za jos nekoliko teskih udisaja,a onda se umirio.
Kralj je bio mrtav.
I umro je da bi spasao njega.


Odlomak iz knjige - 300 ratnika.
Pisac - Andrea Fredijani.