Silueta

Day 1,392, 13:45 • Published in Serbia Serbia • by GoGame

Mngogo vremena je proslo od dana koji je obelezio moj zivot. Cvrsto sam resio da cutim, ali ovo je jace od mene. Smatrajte da sam lud ali ja ovo moram nekom da ispricam.
Bilo je prohladno jutro tog 26. septembra 2004. godine. Vracao sam se sa posla iz trece smene, posle veoma duge i teske noci. Tada sam jos uvek radio u Beogradskom KBC-u i te noci sam bio dezurni lekar. Imao sam tesku noc jer se cetvoroclana porodica imala tesku saobracajnu nesrecu. Kada sam zavrsio smenu ostavio sam ih u sok sobi u kriticnom stanju. Coveku koji je vozio nisam davao vise od dva dana zivota, ali sam verovao da ce se ostali clanovi uspesno oporaviti.



Zakasnio sam na bus tako da sam resio da otpesacim do kuce. Osecao sam da bi mi prijao svez vazduh. Zeleo sam da zapalim cigaretu, ali sam bio odlucan da ne propusim ponovo. Lutao sam ulicama jos uvek razmisljajuci o cetvoroclanoj porodici i nesreci koja ih je zadesila. U sebi sam se molio da deca prezive noc. Bio sam toliko umoran da su mi se oci sklapale iako sam jos uvek hodao.
A onda se to desilo. Ukopao sam se u mestu i ispustio akt tasnu iz ruku. Sve moje misli su se izgubile a sva moja svest se fokusirala na ono sto vidim. Nivo adrenalina je drasticno porastao i srce mi je lupalo poput ogromnog malja koji udara u moje grudi. Bela svetlost je bacila u senku okolinu i nista osim nje nisam video. Svetlo je bilo oko 50m od mene. Neka tamna silueta mi je prilazila. Ruke su mi se trzale protiv moje volje. Misici su poceli da drhte kao od premora. Kada je bio na 20m od mene pao sam na kolena. Nista od ovog nisam radio svojom voljom. Pokusao sam da ustanem ali me telo nije slusalo. Konacno, stao je ispred mene. I dalje sam ga video kao tamnu siluetu. Nisam mogao da razaznam konture njegovog tela. Znoj me je oblio kao da me je neko polio vodom. Krenuo je rukom ka meni. Dotakao mi je rame. Kolabirao sam.



Ustao sam oko 14h popodne. Osecao sam se kao da sam vukao kamion. Sto je najgore nisam se secao predhodne noci. Mislio sam da je od premora. Otisao sam na kliniku. Rekli su mi da je cetvoroclana porodica prezivela noc i da su velike sanse da ce se izvuci. Slusao sam ali nisam znao o kome mi pricaju. Pokusavali su da me podsete da sam ih sinoc operisao, ali nije vredelo. Nisam se niceg secao. Uplasio sam se i otcao u toalet. Umio sam se hladnom vodom i pogledao u ogledalo. Imao sam sta i da vidim. Zaprepasto sam se. Kada sam dosao tog natpisa nije bilo. Natpis je glasio: JA, TI, 26. SEPTEMBAR 2011. Bujica secanja je opsela moj mozak. Setio sam se poluzivih ljudi koje su dovelu u bolnicu, njihove operacije, povratka kuci i NJEGA. Setio sam se svega, ali nisam znao sta je radio samnom dok sam bio u nesvesti. Izjurio sam iz toaleta i otrcao kod mog prijatelja koji radi na psihijatriji. Nisam mu ispricao celu pricu samo da mi se prividjaju paranormalne stvari. Dobio sam samo tablete za smirenje.
Godinama mene proganja ta noc. Ipak vreme leci sve. Poceo sam da zaboravljam polako na to. Sve se vratilo u normalu. Barem sam tako mislio.
Juce sam ponovo zatekao poruku na ogledalu svog kupatila JA, TI, 26. SEPTEMBAR 2011.
Sada se plasim, ne samo za sebe vec i za porodicu. Dugo sam cutao jer sam se bojao da ozivim uspomene na taj nemili dogadjaj ali sad sam resio da progovorim. Zelim da vam posaljem poruku: ONI SU MEDJU NAMA!
Spasite se…