Razglednica iz eMađarske

Day 762, 17:10 • Published in Russia Russia • by Mihail Kalashnjikov

22. XII 2009.
Dan 762
17:10


U zagušljivoj sobi, kroz gusti dim probijao se glasan smeh i zadirkivanje pripitih vojnika dok su se kartali, pili vodku i pušili Drinu. „Mali...“, povika jedan od gorostasa koji su se kartali, „Taj Mali ima svoje ime dragi moj Nikolaj... Mihail mu je ime i probaj da ga tako i oslovljavaš“, opomenu ga stariji narednik dok je kupio novac sa stola nakon što su svi potvrdili da ne mogu nadmašiti njegove karte. „Dobro Mihail, ae Boga ti otvori prozor, ovaj Dmitrij puši ko da pluća nema“ obrati mi se ponovo gorostas. Jedinici sam se priključio pre nekoliko nedelja, ali i dalje sam bio najmlađi, i dalje je bilo na meni da slušam i da se dokazujem. Hitrim korakom požurih ka prozoru, ali se odjednom između mene i prozora ispreči desna ruka vođe naše jedinice. Zavladala je sablasna tišina, svi su osećali neki nemir. Odsečno izusti: „Liaoning je pao. eAmerikanci su potukli eIrance. Sastanak u glavnoj sobi za deset minuta.“ Dok smo se za zebnjom spuštali niz stepenice primetih da je brkati veteran, inače vođa naše jedinice, jako uznemiren. „eIranci su pali. eMađari su sledeći. Tražili su da i mi odemo tamo. Vladimire podeli im fascikle sa informacijama o misiji. Polazak je sutra u 03:15. Voz kreće sa glavne železničke stanice u 04:00. Gospodo, voljno.!“

„Mihail, ustani dečače, ne želiš da se uspavaš, pa Boga mu poljubim ovo ti je prva velika misija“ govorio mi je onaj stariji narednik koji je sinoć insistirao da me svi oslovljavaju imenom dok me je blago drmao pokušavajući da me probudi. Obukli smo se i spremili za polazak u roku od petnaest minuta. Naša mala jedinica polako je krenula da se probija kroz mećavu, lagano koračajući ka glavnoj železničkoj stanici.

Na stanici je vladala opšta pometnja. „Čuo sam da su se i eMađari povukli bez borbe“, „Možda su nas eIranci izdali, ipak nema nikakvih izveštaja o borbi“ i mnoge druge komentare sam tek delimično čuo dok sam se provlačio kroz rulju, prateći ostatak moje jedinice. Putovanje vozom je bilo veoma teško. Nekoliko puta smo stajali zbog smetova na pruzi i opasnosti od snežne lavine u nekim tesnacima kroz koje smo morali proći. Mala čelična konstrukcija uznemiravala je beskrajne, bele pejzaže.

Posle skoro četiri sata vožnje voz je počeo polako da usporava i zatim se zaustavio. Kroz prozor smo videli nekolicinu uniformisanih lica kako se užurbano raspoređuju. Pri izlasku iz voza, svaki od starešina je dobio informacije gde je njegova jedinica raspoređena, kao i fasciklu sa najbitnijim informacija o trenutnom stanju. Zatim je usledilo sat vremena pešačenja do konačnog odredišta. „Gospodo ovo je naš položaj. Podignite kamp ovde, utvrdite pozicije, i osigurajte područije. Za dva sata sastanak u zgradi pošte. Viktore, tada sam saznao ime starijeg narednika, ti si glavni tokom mog odsustva. Vladimire, moramo da razgovaramo. Gospodo, voljno!“

Nakon što smo sve završili i Viktor nam je dozvolio da se malo odmorimo i upoznamo sa mestom. Potražili smo posao u lokalnim firmama, kako bih uspeli da zaradimo malo dodatnog novca pored, kako su ga stariji vojnici zvali, „Vojnog džeparca“.

Dan sam slobodno vreme sa proveo upoznajući se i razgovarajući sa eMeštanima i razgledajući eOkolinu. Sastanak je bio krajnje rutinski. Obnovili smo ePravila o ponašanju, malo pričali o našim eZadacima. „Gospodo, na nas u eVrhovnoj komandi ozbiljno računaju. Mi smo ovde da bi zaustavili eAmerikance po svaku cenu. Gospodo, čast mi je da služim sa vama. Voljno.“

Ostatak dana smo proveli krajnje veselo. Okupljeni oko vatre, razgovarali smo, smejali se, šalili se i naravno, ona stara eNavika, onaj ePorok, ruski eLek, ruski eMelem, eVodka. Pilo se onako kako samo eRusi to znaju.

[img]http://cache1.asset-cache.net/xc/3071222.jpg?v=1&c=IWSAsset&k=2&d=396B455078B246ECD6A42732D548F3A1[/img]



Oko nas se stalno vrteo mladić negde mojih godina, inače poreklom eMađar kako nam rekoše eMeštani. Nit’ smo mi njega razumeli nešto, nit’ je on nas razumeo, ali je bio izuzetno uzbuđen zbog našeg dolaska i oduševljen našom pojavom. Nema se domaće eValute, eHUF-a, pa sam izvadio iz svoje kožne eTorbice ono malo eDuvana što mi ostade još od kad sam iz eSrbije krenuo put eRusije, pa počeh da motam u malo parče eHartije. Ostatkom ponudih ostale i ubrzo se iznad nas uzdiže gusti oblak dima.



Mladi eFrancuz, kome je eMajka inače bila eRuskinja izvuče iz svog eKoferčića eHarmoniku i pruži je jednom od eVeterana iz naše jedinice. ePesma se zaorila, a veseli glasovi jako srećnih vojnika odjekivali su u daljini.



Na stranu izdvojih onog mladog eMađara, izvadih čuturicu i tiho mu šapnuh: „Ovo ti je eMedovača brate moj. Domaća, mnogo dobra, slatka ko eMed. Moj ti kraj po eMedovači najpoznatiji. Kad prođe sve ovo idemo mi nazad kod mojih. Moja eMajka Tatjana88 će te ko svoga sina dočekati. Pa da vidiš šta je ePršute, eKajmaka. Au milina“. Otpih par gutljaja i pružih mu eČuturicu. On popi gutalj, zagrcnu se i potom mi se osmehnu. Napravio je par pokreta rukom i razumeh da me je zamolio da mu poklonm eMedovaču. Samo mu uzvratih toplim osmeh i potapšah ga po ramenu.



I pre nego što sam se prisetio svih današnjih eDogađaja počne se smrkavati. Evo još uvek čekamo eAmere, a od njih ni traga ni glasa. Moram da pođem, već je red na mene da stražarim. Moram da pođem.



Do sledećeg viđenja!
Pozdrav iz eMađarske!




S’ poštovanjem,

Mihail Kalašnjikov