Promrzlina

Day 1,364, 02:11 • Published in Serbia Serbia • by Lunatic2903
Autor: Mudooka

Mudooka sprovodi nekakav eksperiment sa svojim tekstom u mojim novinama. Ništa ne pitajte...




„A što ti pušiš, sinko?“

Čkiljila je kroz retke trepavice bistrim i još uvek mladim očima. Debeljuškastom šakom ih je zaklonila od sunca čiji zraci su se probijali između venecijanera i obliznula ispucale usne otkrivajući isprekidanu nisku požutelih zuba. Nedostajali su joj samo odrpani špicasti šešir i raspala metla i savršeno je mogla da prođe kao manifestacija dečijeg košmara.

„Ne pušim, gospođo“.

„Baš ni malo? Možda samo trunku vutrice, posle ručka?“

Sada se već smejuljila. Slobodnom rukom je pokušala da namesti raščupane pramenove prosede kose koja joj je čučala kao žbun iznad visokog čela izbrazdanog krivudavim putićima. Suve i krute vlasi se nisu dale prevariti. Svaki put bi našle novi način da se izmigolje i vrate u prvobitni položaj.

„Sasvim sigurno. Ja sam više u fazonu piva, čokolade i bitter lemona“.

„Ne bih ja rekla, sinko. Čini mi se da si trenutno propisno naduvan, a takav se ne postaje od cuganja i čokoladica.“

Namignula mi je praveći ogavnu grimasu. Toliko se unela u ceo pokret da se zatresla nateravši jedan neposlušan pramen koji je upravo zavrnula iza uveta da se otkači i kao opruga je zvekne preko nosa. Na trenutak se namrštila, ali se gotovo istog momenta vratila u prvobitno nepokolebljivo držanje.

„Hoćete li mi samo reći kada će doktor da dođe? Čekam duže od sat vremena, a da dolazim neki drugi dan ne mogu. Šta mi je kog đavola zakazivao pregled ako ima pametnija posla?“

„Dete, ja ti rekoh malopre da treba da stigne svakog trenutka. Da nisi ti malo nagluv? Možda si pogrešio lekara, ovaj je za srčku, a ne za uši“.

Prazna čekaonica se ispunila njenim kreštavim grohotom. Morala je da se uhvati za poveći stomak koliko se tresla od smejanja. Nakon što se umirila nagnula se preko pulta kao da želi nešto da mi šapne. Instiktivno sam odstupio pola koraka unazad. Smrdela je na otrov za pacove.

„Što ne kažeš meni šta te muči? Mogu i ja da pomognem oko nekih stvari, nemoj da misliš da ja ništa ne znam samo zato što radim na recepciji“.

Složila je lice u osmeh od kojeg sam zamalo povratio na zeleno-bele pločice. Odmahnuo sam rukom i vratio se natrag na klupu. Još čekanja. Stavio sam slušalice na uši i namestio se što sam bolje mogao. Zadnjica me je odavno bolela od sedenja.

Povremeno sam bacao pogled na sat između zveranja po čekaonici. Nigde ni žive duše, samo medicinska sestra iz Pakla i ja. Nakon nekog vremena sam shvatio da mi nešto govori. Izraz lica joj je još uvek bio veseo kao da je upravo čula najbolji vic na svetu. Brzo sam strgnuo slušalice nadajući se da se doktor javio da ubrzo stiže. Uspeo sam da čujem samo: „Razumeš?“

„Ništa vas nisam čuo, možete li da mi ponovite?“

„Sinko, pa ti izgleda stvarno imaš problema sa sluhom. Obavezno da posetiš ušnog kad završiš ovde!“

„AKO završim ovde“, rekao sam u sebi.

„Kažem, džabe slušaš te gluposti po ceo dan. Ima tu pametnih stvari da se čuje, ali neće ti one rešiti probleme“.

Ustala je sa stolice i obišla oko pulta. Bila je niska i četvrtasta. Kao omanji plakar za odeću sa čupavom kosom i debeljuškastim udovima. Zavrnula je rukave otkrivši maljave ruke. Do mesa podsečeni nokti su joj bili lakirani ljubičastom farbom. Jednom rukom se naslonila na zid, a drugom se podlaktila.

„Recimo, taj što se dernja tebi u uvo, mnogo lepo on to sve pripoveda. Ali ti slušaš njega, umesto da ideš i praviš svoju muziku.“

„Predlažete mi da napravim svoj bend i da sviram po žurkama? Mislim da mi je malo kasno za promenu profesije“.

„Nikad nije kasno, ali ne, nisam na to mislila. Nemaš ti sluha za tako nešto.“ Ponovo se nasmejala i dodala: „Pravi svoj život umesto što slušaš priče o tuđem“.

Nagurao sam slušalice u džep, ustao i prišao joj na bezbednu udaljenost.

„Jeste vi to studirali i psihologiju pored medicinskosestrinstva?“ – upitao sam je trudeći se da ne zvučim zajedljivo. Čak sam se i nasmešio.

Gotovo neprimetno je podigla desnu obrvu usput prekrštajući ruke preko mlitavih grudi. Nije mogla da odredi da li se šalim ili pokušavam da je uvredim. Nakon što sam je tog dana prvi put video nije mi se činila kao neko koga interesuje šta drugi misle o njemu. Ispostavilo se da sam pogrešno protumačio njen gest.

„Mače ima kandže! Tako treba, a ne da se tu njanjaviš dok te drugi gaze“.

Nasmešio sam se ponovo uz blagi osećaj olakšanja što nije osula novu baražnu paljbu po meni.

„Svačega sam se ja nagledala, nisi ti ni prvi ni poslednji. ’Ajde reci ti lepo meni šta te muči dok nije došao doktor, možda i možemo nešto da uradimo po tom pitanju“.

Iz odbojnog šeretskog držanja prešla je u majčinsku brižljivost. Uhvatila me je pod ruku i odvukla do tvrde klupe na koju me je posadila uz moje blage proteste da zaista mogu da stojim. Sela je pored mene i uhvatila me prstima čvrsto za zglob mereći mi puls.

„Pa dobar ti je puls, šta ti hoćeš?“

Zaustio sam da joj odgovorim i zaustavio se u pola reči. Nisam video svrhu tog razgovora, ali takođe nisam video ni doktora koji je trebalo da dođe pre skoro dva sata. Odlučio sam da pristanem na propitivanje.

„Zapravo, nije baš dobar. Malčice je ubrzan, posebno kada idem na pregled“.

„Zentaš se od doktora, a? Ma nemoj ti da se brineš ništa, dobar je ovaj. A nije ni to ništa strašno što ti malo brže trese čuka. Lakše ti se Lazar diže iz mrtvih, ako ništa drugo“, rekla mi je blago me gurkajući laktom. Nisam bio siguran da li da se zasmejem ili postidim, pa sam uradio i jedno i drugo, za svaki slučaj.

„I šta još? Boli li te nešto?“

„Imam ponekad blaga probadanja u grudima. Kao da mi neko gura nož između kostiju“.

„Aha, aha... koliko često?“

„Ne mnogo često. Jednom u nedelju dana, možda i ređe“.

Namrštila se i napućila usne. Nisam želeo da je prekinem u razmišljanju pa sam ćutao dok je pogledom tražila nešto u mojim očima.

„Hladno mi je“, odjednom mi je izletelo preko usana.

„Sad?“, začudila se. „Pa napolju ima preko trideset stepeni, dete!“

„Ne, ne, ne sad. Nego tako kad me probode u grudima kao da mi odjednom postane hladno. Prosto mi dođe da se smrznem tokom tih nekoliko sekundi“.

Skupila je debeljuškastu šaku u pesnicu i udarila me posred grudi pre nego što sam stigao da odreagujem. Uvek sam imao reflekse kao mrtav konj. Na trenutak nisam mogao da dišem - izbila mi je vazduh iz pluća. Osetio sam hladnoću u grudima.

„Kao sad?“, upitala me je smešeći se najnevinijim osmehom koji je mogla da priušti svojom odžoranom facom. Trebalo mi je nekoliko trenutaka pre nego što sam uspeo da joj odgovorim.

„Da, tako nekako“, procedio sam kroz zube.

„Je** se!“

„Molim?“

„Je** se bre, čoveče!“

„Što ste sad takvi? Šta sam uradio?“

Prozori još uvek prazne čekaonice su zazvečali od njenog smeha.

„Ne razumeš me, sinko. Kažem, idi je** nešto. Ili se pomiri sa tom što te unakazila tako. Ili, oba, to ti je najbolje! Proveren lek za promrzline na slomljenom srcu“.

Nisam bio siguran da li se šali ili sam se stvarno naduvao pre dolaska u ordinaciju.

„Ma, gospođo, ja imam srčanih problema, kakvo crno mirenje?“

„Imaš, imaš. Samo ti mene poslušaj. Umesto što slušaš te drekavce bolje slušaj nju da ti se ne dešavaju opet ovakve gluposti. Jesmo se razumeli?“

Zapovednički ton u njenom glasu me je naterao da posegnem u džep. Gledao sam u ekran neko vreme kao hipnotisan, još uvek nesiguran šta da uradim. Iz razmišljanja me je prenulo otvaranje vrata doktorove kancelarije. Na pragu je stajao visok čovek u četrdesetim godinama. Ćela mu se presijavala na popodnevnom suncu.

„Dobro je da ste se pojavili konačno. Skoro dva sata Vas čekam“, rekao mi je pre nego što sam se dovoljno pribrao da i ja njemu to isto kažem. „Uđite pa ćemo videti u čemu je problem“, prosiktao je i vratio se natrag skoro zalupivši vrata za sobom.

Okrenuo sam se oko sebe. Četvrtasta medicinska sestra neposlušne čupave kose i noktiju nalakiranih u ljubičasto više nije bila tu. Bio sam sam okružen zeleno-belim pločicama. Zurio sam u ekran telefona.

„’Alo, čoveče, hoćete li ući ili nećete?“, čuo sam doktorov nervozni glas iz dubine ordinacije.

„Neću!“, doviknuo sam mu i potražio njen broj telefona u imeniku. Posle par najdužih sekundi u mom životu ponovo sam čuo taj glas.

„Ej, ja sam. Nemoj da prekineš! Slušaj, moram nešto da ti kažem...“