Princip je isti, sve su ostalo nijanse.

Day 1,205, 10:51 • Published in Serbia Thailand • by Ivke Pivke
Da nije žalosno, bilo bi smešno.


Svako ima svoje odbranbene mehanizme sa kojima se suprotstavlja problemima koji ih tište. Jedan od načina sa kojim možeš da umanjiš frustracije iz stvarnog života je i da igraš ovu "prelepu" igru. Problem nastaje, kada umesto da te iste frustracije ublažiš, a ti ih uneseš u svoj odbrambeni mehanizam.
A sam mehanizam? Sada mi je još dalje njegovo poimanje.

Moj problem je, što su te tuđe frustracije uticale na to da ja budem još isfrustriraniji. I što umesto da mažem katranom i posipam perjem kreativce ove igre i osetim se odlično kada mi izbrišu članak i dodaju neku kaznu na moje virtuelno ja, izađem iz svog sigurnog šablona i nateram sebe da napišem jedan ozbiljan članak. Treći za tri dana. Sa nadom da će mi biti lakše.

(hvala vam krativci što mi niste izbrisali prethodni članak, možda i promenim mišljenje o vama).


Ono što me strahovito nervira, plaši, obeshrabruje, je određeni tip mazohizma koje se zove kolektivno zaboravljanje. Kako može da se stalno dešava da toliko brzo zaboravimo stvari iz naše prošlosti?Kako ne umemo da iskoristimo negativna iskustva i pretvorimo ih u naše oružje? Zašto nas stalno uspevaju napraviti magarcima, ovcama za šišanje?
Kako im stalno uspeva da nam iznova prodaju maglu zvanu hleba i igara?




Ne želim da podmećem klipove u točkove nečemu što se još stvara. Saglasan sam da svakome treba pružiti šansu da se dokaže i pokaže. Nikada nisam stajao na stranu onih koji jedino znaju da kritikuju (bukača, trovača, sitnih duša...),a koji ništa korisno nikada ne urade. Jer ne znaju. Mukice.
Ali ne mogu da ostanem ravnodušan kada me neko pravi majmunom, kada se sprda sa nečim u šta ja ulažem svoje slobodno vreme, jedan deo sebe.
Kada me pravi retardom sa debilnim objašnjenima i pokušava da mi proda priča kako su rafovi puni, a ja se tog trenutka vratio iz prodavnice. Kako car nije go.
Možda sam sisao vesla, ali stvarno, stvarno, nisam progutao čamac.

Ako kaniš pobijediti, ne smiješ izgubiti.

Ili, ako nešto misliš da radiš ozbiljno, onda budi mudar pa pre nego što počneš osmisli kako. Nije dovoljno slatkoreći: sada ćemo mi da se igramo malo. Ispričati neke polurazrađene priče, navući ljude na šarenulažu, i proglasiti da je tvoja lopta novija, lepša i bolja.
Makar ova zajednica bila i virtualna, ljudi su ipak stvarni.
I boli ih kada se osete namagarčenim.

Biti predsednik makar i virtelne države je ipak ozbiljan posao. Nečija osećanja su u igri, pored već spomenutog vremena. Da bi zadatak obavio fer i korektno, moraš imati prave i proverene ljude. I to pre nego što kreneš u željenu misiju.
Misija?Definitivno polako menjam mišljenje o njima.

Problem je kada u jednoj virtuelnoj igri i ljudi na koje računaš postanu virtuelni. I još gore, krajnje nedostojni tog zadatka. Mukice.

I stoga se vraćam na izgovorenu rečenicu:

Ako nešto misliš da radiš ozbiljno, onda budi mudar pa pre nego što počneš osmisli kako.


Nemoj mi posle davati besmislena i neinteligentna objašnjenja.
Ja mukica nisam.

I NEću da zaboravim i NEću da krenem dalje. I NEću da kažem sebi: Jbg, idem dalje. Jer ništa i ništa nije ništa. Crva je bilo.
I nekog dogovora, i nekog dostojanstva. I nekih ljudi koji nisu virtuelni . I neke šanse da promeniš nešto do čega ti je stalo. I nade da ćete ovaj put čuti i poslušati.

I naravno, kako seješ,





tako ćeš i da žanješ.





Ukusna li je šargarepa?



Veliki pozdrav od izdajnika ( 1, 2 ) iz Hrvatske. Možda grešim, ali ovde ću se bolje osećati.