Join the new world

Jos jednom moje novine pruzaju prostor recima kojima nas misteriozni pisac obogacuje dusu. Nadam se da cu jos dugo imati cast da izdajem njegove clanke. Mozda ga ohrabrimo da jednog dana izda knjigu, stavite svoje misljenje o tome u komentar 😉
A sada se udobno smestite i uzivajte...

Pamtila je priče kojima su je uspavljivali kad je bila dete, one trenutke tople dramatike i čudesnih svetova i večeri ispunjene svetlošću lampe dok u ramu prozora pahulje stvaraju svoju bajku ili letnja vrelina mirno curi u noć. Još uvek može da se priseti osećaja kad nestrpljivo čeka razrešenje zapleta i neizdrživog, prijatnog uzbuđenja na samom vrhu te litice, što i danas izaziva da njeno lice napravi istu grimasu oduševljenja i širom otvori oči, kao da je u tom trenutku ponovo omađijana. Od tada su prošle godine koje su zamaglile mnoge prozore kroz koje se moglo gledati. Ona je dostojanstveno ogrubela u kontaktu sa svetom, stvarnim svetom, njoj potpuno nerazumljivim, ali je u sebi zadržala nešto o čemu nikome nije govorila – bila je fascinirana pričama.

Čitala je mnogo i svašta. Neko bi mogao maliciozno primetiti da je ona, zapravo, jedan najobičniji bibliofil, ali ne bi bio u pravu. Najviše je volela one romane, teške i velike kao čitava Rusija, one knjige posle kojih ti život nikada nije isti (ali ne u Pamukovom smislu, kako bi volela da naglasi) i nije ih se mogla zasititi. Čitala je čak i banalnu beletristiku, književnost koja nema ništa osim loše fabule, volela je razne žanrove i epohe, mešala ih je sve pažljivo i sa zadovoljstvom, kao špil pred partiju ajnca. Išla je dotle da je, kad nema šta drugo, čitala novinske reportaže. Bila je opsednuta i filmovima, kao i muzikom, što je potpuno prirodno za nekoga poput nje. Volela je i slikarstvo, jer je, gledajući kroz neki ram, videla priču koja tek treba da bude oblikovana rečima i koju je u sebi proživljavala stojeći u tišini ispred zida.

„Pričaj mi“, šaputala je, „pričaj mi bilo šta. Volim kad mi pričaš.“ - i ja sam pričao. Dobijao sam razne komplimente za svoje reči, ali nikada takve kakve je ona davala. Ona je moje reči osećala, volela ih je, čeznula za njima, sa njima se igrala, smejala i mazila i molila me da pričam još, opčinjena svakom rečenicom. Na njenom sam licu mogao da vidim koliko je nekada uverljiva fikcija i koliko ponekad stvarnost može biti neuverljiva, čak do te mere da ni neko manje verziran od nje ne bi poverovao. Želela je da joj pričam u svim prilikama, sve i kad je bilo potpuno neprikladno, a ja sam najviše voleo da joj, kad se spusti veče, uz svetlost lampe govorim dugo o čudesnim svetovima koje sam stvarao mešajući magije različitih priča, pažljivo i sa zadovoljstvom, kao špil pred partiju ajnca, dodajući malo stvarnosti bez koje alhemija ne bi imala svoju čar, u trenutku izmišljajući nove zaplete, pazeći na stil i na to kojim je putevima vodim, gde je na njima raskrsnica, gde odmorište, a gde okuka iza koje vreba opasnost. Verno me je sledila kuda god da sam je poveo i iskreno je uživala u prizorima pored puteva kojima smo zajedno prolazili. „Tako divno pričaš“, šaputala je, obično pospana, daleko iza ponoći i daleko od mesta sa kog smo krenuli u avanturu, a ja sam se osećao važnim i još zanimljivije pričao, da ostane budna, da se bori sa snom da bi me slušala.

Jednog jutra mi je zazvonio telefon i ja sam se probudio bez mogućnosti da pričam. Tog dana nisam pričao ništa. Pokušao sam i sa pisanjem. Nije išlo. Dogodilo se nešto strašno, a ja nisam znao kako i kada, izgubio sam moć da pričam, kao da sam sve priče koje sam imao nepažljivo potrošio, poput iznenadnog nasledstva ili bezvredne sitnine. Danima sam se bezuspešno trudio da pronađem svoj izvor priča. Uzalud. Naš odnos je postajao sve gori, bili smo sve udaljeniji dok se nije spustilo veče koje je našu udaljenost povećalo za još samo malo, ali sasvim dovoljno da gravitacija izgubi u tom dvoboju. Ostao sam sâm i dugo se osećao poraženim.

Kad sam se pomirio sa tim da sam sve svoje priče potrošio, kad sam shvatio da to i nije tako loše, jer postoje ljudi koji, naprosto, nisu nadareni za pričanje, ali jesu za nešto drugo, jer za nešto čovek uvek mora biti nadaren i kad je prošao maj u kom su se kiše dokazivale jedna drugoj, priče su mi se, šarene i nasmejane, spontano vratile. Čitavo mnoštvo! Toliko ih je da nisam u prilici ni da ih sagledam, kao polja suncokreta. Prva koja je stigla do mene, donela je sobom poentu: video si da možeš i bez nas, ali i kakav je to život, zato pričaj samo kad ti to želiš, ostalo je nevažno.