Join the new world

..kapi su se uz tup i ujednačen zvuk stapale u baricu. Nije se čulo više ništa.



1. Uvod

Jesenje jutro počelo je iznenada, zvonjavom budilnika. Bilo je to jedno od onih subotnjih jutara kada želis da ostaneš u toplom krevetu , jer u sobi između sivih zidova, u tišini vlada neki nespokoj.
Uz nadljudske napore i osećaj istrgnutog daha i blage muke, ipak je ustala i pomislila: "Kakav truo početak dana".
Pomerila je zavesu i pogledala kroz prozor prizemne kuće. Sve što je videla petnaestak metara dalje, na putu, bile su sive bare i po koji auto koji tuda prođe. Grmelo je, a umesto munja, videla je samo odbleske sakrivene sivim oblacima.
“Kiša pada jos od sinoć”.
Pre neki dan bilo je lepo, bilo je čak i sunca. Tog dana su dugo šetale.




2. Ona

Žena u ranim tridesetim koja gleda kroz prozor je Dorotina majka, Sara, prodavačica u jednom restoranu brze hrane. „Prodavačica u restoranu brze hrane“ nije baš najsrećniji opis njenog bića i istorije. Počnimo ovako..
Dorotinog oca, Džeka, koji u ovom trenutku nije bitan, jer je možda mrtav, ili je u zatvoru, je upoznala na studijama, a onda se desila Doroti, i tu je sve stalo
Ne baš stalo, ali se drastično promenio. Dotadašnja studentkinja, napustila je studije, Džek je ostavio, ostavila je pušenje i na kratko se predala alkoholu – dok se nije isplakala i shvatila da u sebi nosi novi život.
Zanimljivo je da je Džek nije odmah ostavio, potrudio se da ostavi utisak jednog ozbiljnog smrada. Nagovorio ju je da napusti sve, da pobegne od kuće kako bi živeli zajedno u iznajmljenom stanu, on bi naravno radio i hranio celu porodicu, a onda se izvinio i rekao da on ipak nije za takav život, da mu je dete prevelika obaveza i da ga u životu čeka još mnogo toga, ali da žena sa detetom nije deo njegovog plana - “Molim te, razumi me”.
Ostala je sama u jednosobnom stanu sa hodnikom i kuhinjom, plaćenom kirijom mesec dana unapred, dva preostala ispita do kraja treće godine, nešto malo para i bez podrške bilo koga. Pokušala je da misli pozitivno - sav novac je potrošila na alkohol, a onda je shvatila da je švorc. Kada je došla k sebi, potražila je posao. S obtirom na stanje u kakvom se nalazila, izašli su joj u susret u obližnjem restoranu brze hrane, što joj se u tom trenutku činilo kao prihvatljiva opcija za preživljavanje u sledećih nekoliko nedelja, dok ne smisli nešto drugo. Od tada njen život ide istim, sitnim i stabilnim koracima, uz manje uspone i još manje padove, sedam dugih godina.


3. Subota

Gomilica koja se nalazi na ležaju na razvlačenje, iza Sare, je Doroti. Sedmogodišnja devojčica svetlog tena, duge, ravne, tamne kose sa šiškama I krupnih plavih očiju – jedino što je ostalo od Džeka (Bože, hvala ti), leži ispod jorgana, ušuškana. Skoro je pošla u školu i juče je donela svoju prvu ocenu – Sara se baš obradovala.

Vratimo se na trenutak na prozor. Putem prolazi neka senka, zavijena u tamnu kabanicu. I to ne bi bilo ništa čudno da ne zastaje za trenutak baš na uglu njihovog dvorišta, a onda nastavlja dalje.
“Možda mi se učinilo. Ma uostalom, ljudi imaju razloga da povremeno zastanu. Da, sigurno se setio nečega, pa je pomislio da se vrati. Ali pogledao je u mene. Ne, pogledao je slučajno, sa te daljine ne bi video ništa, ionako je zavesa navučena. Zašto bi iko gledao u mene ovako rano, mora da izgledam grozno.”
Zašuštalo je lišće na nekom drvetu, kao posledica jakog vetra i to ju je vratilo iz razmišljanja. Osećaj napola prekinutog daha samo se pojačao, i za trenutak je obuzela neka jeza. Stresla se, ali ovaj put ne od hladnoće.
Tuširanje toplom vodom je prava stvar za uklanjanje loših osećaja jednog takvog, sivog i hladnog jutra. Topla voda slivala se niz još uvek zategnuto telo, opuštalo je i stvaralo osećaj zadovoljstva. Doručkovala je na brzinu, popila šolju tople kafe, ušuškala se u kaputić, stavila šal i obukla kabanicu i krenula kako ne bi zakasnila na posao. Ostavila je poruku Doroti i na prstima izašla iz stana, zaključavši za sobom.
“Doručak ti je u rerni.
Uzmi mleko iz frižidera.
Ljubi te mama.”

Videćemo kasnije koliko joj je ovo poslednje bilo bitno.

Ušuškana, ne misleći na hladnoću, išla je žureći na posao. Već je skoro 7, i kasni, a imaju zakazanu isporuku za 12. Lokalna crkva baš na današnji dan organizuje celodnevnu priredbu, sa gostima iz susednog grada.
Duž celog puta, imala je osećaj da je neko prati. Okretala se par puta, čak je pokušala I da trči. Osim što se dodatno isprskala, nelagodnost je nije napuštala. Na kraju je s olakšanjem, jedva dočekavši škljocanje brave, ušla na zadnji ulaz restorana.

“Kakav usran dan.”

Dolazeće obaveze I pritisak da se posao što pre završi, naterali su je da skoro potpuno zaboravi na početak dana, sve dok, oko 12 nije zazvonio telefon.

“Za tebe je.”

Doroti je mirno spavala. Sanjala je jagode – brala ih je sa drugaricama. Bio je divan, sunčan dan. Sara je sedela na beloj stolici I mahala joj. Sanjala je o moru, koje je viđala na slikama, a na koje će je mama voditi, “zdravlje Bože”, kako je mama umela da kaže, sledeće godine. I pesak je bio tu. Kao onaj pored puta, samo sitniji i belji. Plivala je – sa mamom – a onda je mama nestala. Tu se probudila, uz istu onu nelagodnost i osećaj otetog poludaha, kao i Sara.

Pročitala je poruku, nasmešila se kada je pročitala poslednju rečenicu, prinela papirić u zagrljaj, a onda ga ostavila i otvorila rernu. Miris zapečenih makarona ispunio je celu sobi. Doroti ih je mnogo volela. Uzela je mleko iz vrata frižidera, prelila preko makarona i halapljivo počela da jede. Prizor devojčice u roze pidžami kako sedi na stolici, sa koje joj vise noge, i mljacka dok žvaće svoje omiljene makarone, a šiške joj padaju preko očiju, nasmejao bi bilo koga, da se napolju nije opet pojavila ona senka.



Uzimajući poslednji zalogaj, krenula je da silazi sa stolice I u trenutku je videla nešto napolju. Nešto što podseća na crni cvet, koji stoji naopako, ili na senku koja čuči na sred njihovog dvorišta, a oko nje je po travi rasuta crna kabanica. Primakla se prozoru, popela na prste, ali u dvorištu više nije bilo ničega. Stavila je rukicu na prozor, I počela uporno da traži bilo šta neobično, ali bez uspeha. Pozvala je mamu.

Sara je uzela slušalicu od koleginice i prekrivši rukom mikrofon pitala ko je traži? „Doroti.“
-„Halo, dušice, mama ovde, šta radiš?“
-„Ništa.“
-„Šta se desilo, malena?“
-„Ništa, videla sam nešto napolju, plašim se. Možeš li da dođeš?“
-„Šta si videla?“
-„Ne znam, kada sam opet pogledala, ničeg nije bilo. Mama, dođi, molim te.“
-„Zaključaj vrata, a mama će doći čim završi. Nemaš razloga da se plašiš. Ako primetiš još nešto, odmah me zovi, važi?“
-„Važi, dođi što pre.“
-„Volim te, malena.“
-„I ja tebe mama.“

Čekala je da Doroti prva spusti, ali pošto se to nije desilo, Sara je spustila slušalicu.
Nečeg nije mogla da se seti, nečeg što je trebalo da zapamti, nečeg što se desilo toliko skoro da osećaj još nije nestao. Začulo se zvono crkve, što je podsetilo da posao još nije gotov.

U istom trenutku, Doroti je, sedeći sklupčana na krevetu i dalje držala slušalicu na uvetu. Plašila se da je spusti, iako se na telefonu periodično ponavljao isti zvuk, a veza bila prekinuta. Držala je tako, jer je mislila da je mama na taj način bliže.
Ding-dong, začulo se zvono na ulaznim vratima. U stanju poluplača, malena devojčica je zagrlila slušalicu još jače, očekujući da suze svakog momenta krenu. Ding-dong, začulo se još jednom. Zaustavila je dah, čekajući da sve jednostavno prođe.
Pokušala je da pozove mamu, ali se kroz slušalicu i dalje čuo isti onaj periodični zvuk. Krenule su suze, počela je da plače tiho, da jeca, uspela je nekako da izabere broj.
„Halo, brza hrana Simon, izvolite“. Preko prozora kao da je prešla senka, koja je zatresla stakla. Suze su se već slivale niz obraze, ali glasa nije bilo. Nije mogla ni reč da kaže nije mogla da vrišti, nije mogla da diše, počela je da se guši. „Halo, ko je tamo?“ Pustila je slušalicu i uhvatila se za vrat. „Ili reci ko si i šta hoćeš ili prestani da nas uznemiravaš!“

Počela je da kašlje, počela je da diše, ali i dalje bez i jednog jedinog glasa. A onda je shvatila da je tišina, da nema ničega na prozoru, da se čuje samo kiša. Osetila je dodatno olakšanje. Obrisala je suze rukavom i na prstima, tiho otišla do prozora, kako bi se uverila da stvarno ničega nema. Dvorište je prazno. Otišla je i do ulaznih vrata, prislonila je uvo na vrata, ali nije čula ništa.



Polako je prinela stolicu vratima, kako bi proverila kroz špijunku. Opet ništa, i dvorište sa strane je prazno. Kakvo olakšanje, čak joj se I svidela ova igra špijuniranja sopsvenog dvorišta.


Slučajno je uhvatila je kvaku, i vrata su se otvorila. Zaključala ih je i otišla u krevet.



Malo kasnije se i Sara vratila kući. Snažan zagrljaj učinio je da Doroti zaboravi sve što se tog dana događalo - bitno je da je mama kod kuće.
To veče su su spavale kao da se ništa nije desilo...ili da se ništa neće desiti.