Priča o Boliviji i Srbiji (Take Over i posledice istog)

Day 1,159, 03:40 • Published in Serbia Serbia • by Lunatic2903

Prekjuče u toku večeri (tačnije oko 02:00) dobio sam poruku bolivijskog igrača Joshue Morriseau-a. Joshuina zemlja je od pre par dana pod praktično totalnim take over-om - Argentinski igrači su preuzeli Kongres, predsednika i sve postojeće partije u Boliviji. Revoltiran svime što se desilo, on je po listi vodećih svetskih novinara tražio voljne da napišu tekst o njegovoj državi i ukažu na problem, jer oni sami nemaju praktično nikakvu moć da se za njih čuje izvan granica njihove države. Promisleći malo o celoj priči našao sam zanimljivu podudarnost sa par scenarija u kojima je eSrbija odigrala glavnu ulogu, pa sam celu priču zavio u kontekst koji je zanimljiv prosečnom srpskom čitaocu.

Pre svega, poznato je da malo Bolivijaca igra ovu igru. Kada se saberu aktivni igrači iz svih bolivijskih regija i oni koji su prebegli u Peru njih nema više od 100-120. S obzirom na okolnosti u kojima RL Bolivijci žive, i ova cifra je za poštovanje, a na prvi utisak mali broj igrača ni na koji način ne umanjuje težinu nepravde koja im je naneta. Od samog početka bolivijska državljanstva masovno su uzimale PTO grupe iz Argentine, polako gurajući svoje članove u vrh vlasti. Prvo su se zadovoljavali svođenjem Bolivije na jednu regiju, a kako je vreme prolazilo apetiti su porasli, te su preuzeli apsolutnu i totalnu političku vlast u Boliviji. Još jednom podsećam, bolivijska državljanstva su Argentinci uzimali još od samog nastanka Bolivije, polako taj broj povećavajući do mere koja im je omogućila preuzimanje države.

Danas je Bolivija država sa opljačkanom centralnom bankom i mašina koja na mesečnom nivou generiše nešto malo poreza i zlata od kongresnih medalja, razorena iznutra i svedena na jednu regiju, onu sa najslabijim resursom. Joshua, u više navrata ministar i jedan od najistaknutijih njihovih igrača, kao i mnogi drugi, sreću su potražili van granica svoje zemlje odakle se bore za publicitet i pokušavaju da svoj problem predstave nama velikima (ne mislim samo na Srbe i Srbiju), koji smo se toliko vinuli u nebesa da probleme malih sve češće uzimamo zdravo za gotovo.



Što je još gore, zaboravljamo da je u vreme svog nastanka Srbija prešla isti trnoviti put zahvaljujući PTO-u koji su nam izvršili Hrvati, a koji nam je razorio državu iznutra, prepolovio broj pridošlih igrača u martu (generacija SK), a u velikoj meri umanjio i talas iz juna (generacija 24 sata). Srećom po nas (mislim RL srećom), Srbija je u daleko boljem položaju nego naši južnoamerički prijatelji, pa je vremenom u igru privukla dovoljno igrača i stala na noge.

No danas, 24 meseca od svog nastanka (drugi rođendan će biti 15. februara, ako se dobro sećam), Srbija i sama pokreće brojne PTO akcije uperene protiv tek nastalih eRep država, vođena meni apsurdnom logikom "Ako nećemo mi, neko drugi će omastiti brk". Ja prednost uvek dajem fer i viteškoj borbi, ali uviđam i značaj PTO, koji je neizbežan instrument i način borbe. Problem nastaje u trenutku kada se tek nastale države preuzmu, jer je sistematsko uništenje nečega što još nije ni zaživelo i dobilo šansu da se brani u mom sistemu vrednosti potpuno nekorektno. Podseća me na nasilnika koji pet godina mlađim klincima u školskom hodniku otima džeparac.

Postoje i suprotni primeri, kada su se srpski igrači integrisali u vlast i radili u cilju boljitka države čije su državljanstvo uzeli, nalik na naše ljude na Novom Zelandu (koji ne rade na uništenju države, već su na NZ napravili svoju malu oazu) ili ekipu iz Bosne i Hercegovine (koji su imali priličan broj šansi da državu unište iznutra daleko pre srpskog napada na BiH, a šta ipak nisu učinili). Na njih se naredni redovi ne odnose, odnose se na naše grupe koje planiraju napad na tek nastale arapske države.

Gledano u ciframa, PTO je koristan i efektivan instrument koji proširuje uticaj i obezbeđuje sredstva grupi koja ga organizuje, ali kod njega generalno postoje dva problema zbog kojih ja i pišem ovaj članak i zbog kojih bučno branim stav da je PTO zlo protiv kog se mora boriti:

1. PTO je krajnje neetičan (prljav, pokvaren) - Mi makar imamo iskustva sa druge strane PTO-a, zbog kojih verujem da ne smemo gajiti blagonaklonost prema ovom vidu borbe. Srbija je velika eRep nacija koja može svakom protivniku da gleda direktno u oči, ne mora da pobedu traži u alternativnim i pokvarenim vidovima borbe. Ranije smo kukali i borili se protiv take over-a da bismo ga danas obilato koristili za podupiranje nekih svojih kampanja i ciljeva. Nije li to licemerno?

2. PTO ostavlja negativne utiske koji se po pravilu vezuju za celu državu, ne samo za grupu koja ga vrši - nepisano je pravilo da čak i kad država ne stoji iza orgnizacije PTO ljudi iz oštećene države stvore negativnu sliku o svakom građaninu države iz koje napadači dolaze. Primera radi, za Joshuu i njegove sunarodnike Argentina je postala neprijatelj, iako je svega 100-150 Argentinaca učestvovalo u razaranju njegove države. Zašto bismo mi, koji imamo jednu od najbogatijih i najslavnijih istorija u ovoj igri, dopustili da nam lupaju takve etikete? Da li nam je to zaista potrebno? Da li su jedna kongresna medalja i 5 zlatnika zaista vredne toga? Ne bavim se lažnim moralisanjem, iskreno pitam.

Nakon svega što mi se provrtelo u glavi dok sam pisao ovaj članak, došao sam do zaključka da eSrbija pati od sindroma Velikog Brata. Nas su odavno prestale da interesuju sudbine malih, okrenuli smo leđa principima koji su nas prvobitno okupili na ovom virtuelnom mestu i počeli smo da gazimo po svemu što smo sami izrekli negde u davnoj prošlosti. Nas 300 koji smo davnog februara 2009. doživeli sudbinu Joshue Morriseau-a i njegovih sunarodnika Bolivijaca to bismo trebali najbolje da razumemo. Ja te dane dobro pamtim i razumem poziciju u kojoj se građani preuzetih država nalaze - izgubljeni u vrtlogu, nemoćni i svime revoltirani.

Na Joshuinu poruku sam odmah odgovorio i rekao mu da jedan srpski novinar nema domet kojim bi mogao da utiče na stvari koje su dopustive mehanizmima igre - čovek mi je odgovorio da ga nije briga i da nije ni očekivao veliki efekat. Njegova je želja bila da se o tome čuje, jer je i ovakav vid pomoći i razumevanja njima od velikog značaja. Tako sitan, a opet tako iskren zahtev nisam mogao da odbijem, pa se priča o Boliviji i PTO-u zavijena u kontekst srpske upletenost u celu ovu prljavštinu našla u 123. broju The Justice-a. Nadam se da je nosila i neku pouku.

Pozdrav,
Lunatic2903