Join the new world

(ako neko zeli da cita moj tekst 🙂 )


slusajte ovo dok citate 😃
Route 666- JVC...

Tišina. Ništa ne dopire do bubnih opni sem velike tišine. Džabe se trudim. Ne postoji išta što bih mogao da čujem,da mi da do znanja gde se nalazim i šta mi se dešava. Tamo negde u svojoj podsvesti znam da su mi kapci podignuti ka gore, i da su mi oci širom otvorene ali ništa mi ne pokazuje da sam u pravu. Jedino što moje velike buljave zelene oči mogu da vide jeste mrkli mrak. Samo crno.
Jeza. Sve su mi se dlake nakostrešile na telu,kao ulicne bandere pored puta stoje. Tako uspravno,bar imam takav osecaj. Dok mi se hladan znoj sliva niz lice i kičmu. Unutar tela ima 360 stepeni, dok spolja, telo je u velikom minusu. Milion slika iz prošlosti mi je prošlo kroz glavu dok sam sklapao oči u nadi kada ih ponovo otvorim da ću ugledati onu prelepu svetlost sunca. Ali ništa od toga. Totalno sluđen ovom situacijom, počeh da malim debelim prstima grebem iznad sebe. Osećam neku mekanu tkaninu kako se cepa pod mojim prstima. Počeo sam sve jače, i jače da je cepam, dok nisam došao do hrapave površine, za koju sam bio siguran da je drvo. Još nijedan ton nije napustio moje grlo. Hteo sam da zavrištim, da zovem u pomoć, hteo sam da upotrebim glas. Ali uzalud. Kao da nemam snage za takvo nešto. Nema onog dubokog muškog glasa kakav je moj u ovih 16 godina života. Nema nijednog tona, koje bi moje glasne žice mogle da odsviraju. Previše straha u meni za sve to. Velika donja usna počela je da drhti. Zubi na kojima sam prošlog meseca stavio fiksnu protezu sa belim gumicama prestali su da slušaju vilicu i udaraju jedni o druge. Sad više nije bilo one jezive tišine. Sada su joj se priključili ovi užasni tonovi, koje su proizvodili zubi.
Počeo sam da shvatam šta se događa, ali ne dopustivši sebi da to shvatim kao istinu. Ponovo spustih kapke i počeh da molim sve svece kojih sam se setio u tom trenutku. Molio sam ih da ovo bude samo još jedna užasna noćna mora i da kada narednog trenutka otvorim oči, ugledam plavu spavacu sobu, tipičnu za jednog dečaka, sa kompijuterom i neupotrebljenim knjigama na polici kao i zamagljenim prozorom u kojoj sam provodio dane.
Ali ne, ništa se nije promenilo, sem toga da sam jedva disao. Znao sam da neću još dugo, moći da grebem ovu površinu. Prestao sam, spustio ruke, i postavio ih na stomak. Vratio sam se na razmisljanje. O svemu. Polako sam prestajao da dišem, počeo sam da kašljem.
Kriška hleba na mušemi od lovca i jelena, sa leve strane od kriške zgrabio sam onaj crni pekmez od sljiva koje mi baka pravi svake godine. Namazao sam ga na vruću krišku tek očigledno izvađenog bakinog hleba iz ostarelog smederevca. Zagrizao sam, do sada najveći zalogaj u mom zivotu i ispustio ostatak hleba.
Nisam želeo da se vratim,otišao sam ka nepoznatoj beloj svetlosti.