PISMO IZ TORONTA

Day 2,698, 07:11 • Published in Serbia Ukraine • by Bad Boy SRB



Dragi naši,

Ne možemo još da konfirmamo naš dolazak ovog leta, ali, kako sada stvari stoje, izgleda da ćemo morati da kanselujemo tikete koje smo bukirali, jer nas ubi morgidž za taun haus što smo skoro kupili. Doduše, za tikete imamo, ali ne možemo da skupimo za prezente svima vama i ostaloj familiji, a bez toga ne ide da dolazimo jer nećemo da nas smatraju za neke bamove, kao što su pričali za Đoleta i njegove kad su svojima doneli po 100 dolara, kako su čip i kako ništa nisu uradili u Kanadi. Mi tako nećemo. Ili dolazimo kao gospoda ili nikako. Zato smo se i dogovorili da sejvujemo što možemo više i da sve odložimo za sledeći vekejšn.

Inače, mi živimo dosta dobro. Ja radim ful tajm i jos dva part tajma, a Zorica je našla i treći part tajm (preko vikenda), ali smo dobro uskladili šihte pa možemo da se viđamo svakog drugog vika. Možda je to malo nezgodno za Rebeku, ali njoj plaćamo dej ker posle škole, a odatle je uzima bejbi siterka i dovodi kući na spavanje. Ona, iako je mala, razume da mi ovoliko radimo za njeno dobro i da ovako mora da bude sve dok ne otplatimo morgidž. Svaki fri tajm koristimo da budemo sa njom, pa smo je tako last samer (ili to beše pretprošlog) vodili ceo dan na lejk. Kupili smo joj i hot dog i ajs krim i od tada stalno svima priča kako joj je bilo bjutiful. Ja imam dosta posla oko taun hausa (katujem travu, čistim atik) i nekako ugrabim par sati dnevno da sređujem bejsment jer hoćemo da ga rentamo i tako povećamo inkam.

Kao što vidite, da je lako - nije, ali kad je čovek hard vorker i ako dobro isplanira skedžual može sve da uradi. Ja sam lepo doterao liniju na 130 paunda, pa mi se neki naši dušmani odavde podsmevaju da sam se osušio zato sto mnogo radim i spavam samo četiri sata, ali to je samo zato sto oni mnogo dželos na mene, a i ne znaju da ja uvek ugrabim bar 45 minuta da dremnem u sabveju. Čoveku više i ne treba, a i to je samo privremeno (25-30 godina, dok ne otplatimo morgidž) a posle ćemo da uživamo. Sve je lako kad imaš svoj target. Čuo sam da Đole i ove godine ide za stari kraj. Može se njemu kad već deset godina čuči na velferu i još vozi picu za keš, a žena mu otvorila bjuti salon u stanu pa ove naše guske navalile ko nezdrave da rade her kat. Ali, šta im vredi kad ne znaju da invest nego sve spiskaju na putovanja i neke druge stjupid stvari. Zato će ceo život da budu golje i da rentaju apartment, a mi imamo properti i sejving akaunt u banki. On stalno mejk fan od mene i priča okolo kako sam ful i ne znam da živim, ali polako, zaigraće mečka i pred njegovim apartmentom koji renta. Ja sam vec obavestio revenju Kanada o njegovim biznisima, pa ću da ga pitam kako se živi kad bude počeo da plaća taksu za sve ove godine.

Razmišljamo i da uzmemo novi kar, ali kad smo videli cene ostavili smo to za fjučer, jer je toliko ekspensiv da je to strašno. Još možemo da juzamo ovaj naš stari, samo moram malo da zagitujem ruf jer se Zorica stalno žali kako joj curi voda za vrat kad je rejn. I Rebeka kuka da uzmemo nešto novo na liz jer je šejm od drugarica kada je vide u čemu se vozi, ali ne zna dete koliko treba da se sejv za ne daj Bože i da mora da se pazi na svaki cent. Normalno, onaj Đole kupio novu Tojotu i pre neki dan se dere ko seljak da ga svi čuju: "Zemljače, dođi da te malo provozam da vidiš šta je mašina". Vozaj se ti, vozaj, mislim se ja, a kad ti dođe mantli fi i inšurens nemoj da dolaziš kod mene da ti borou pare. Uopšte ne razumem te ljude što ne znaju ništa da sejvuju i koji ne znaju da ovde vrediš onoliko koliko imaš na akauntu. Samo se plašim da će da im bude tu lejt kad saznaju.

Mada, da budem onest, nekad mi padne na pamet pa se zapitam ko je rajt - ja ili Đole? Kad ga vidim kako je smajli svaki dan iako nema ništa, zapitam se da li vredi što mi toliko vorking hard i šta će da bude za koju godinu. Ali onda se setim koliki mi je morgidž i da nema rest dok se on ne isplati pa više o tome i ne mislim. A posle, kad to finiš, onda ćemo svi da uživamo.

Rebeka je veri gud i smart kid, samo ponekad ne možeš da joj objasniš kakav je ovde život i koliko čovek mora da bude kerful, jer za čas može da ode u bankropt, a onda ode i taun haus i sve što si stekao. Traži, recimo, ponekad picu za lanč ili mek donalds, videla od druge dece, i plače što joj Zorica svaki dan šalje u školu hleb i džem. A džem baš onaj lep, houm mejd, sami smo ga pravili od bresaka što smo last samer nabrali na jednoj farmi. Ali ne vredi. Ne možeš to da eksplejn detetu, pa to ti je. Zorica se ponekad sažali pa joj kažem da će tako samo da je pokvari pa ćemo muku da imamo kad bude groun ap. Šta ce posle da traži? Možda čitavu biciklu!!??

Sad je uhvatile neke mušice pa kaže kako sve njene drugarice idu na pijano, pa hoće i ona. Idi bre dete, mislim se, samo mi još pijano treba. To je ovde ekspensiv da se smrzneš. Pa gde su pare za tičera, za gas, za notne buks... Koštalo bi me tu mač. A opet, ne možeš baš detetu ništa da ne pružiš. Ne može ni ono mimo sveta. Zato smo stavili na kalkulator i odlučili da je damo u srpsku školu. To je mnogo jusful, jer ona ne priča naški i to je za nas mnogo pejnful. Jer šta je čovek bez svog lengvidža? Zero! Srpski mora da se čuva jer smo bez njega komplitli lost. Zato će Rebeka od jeseni u srpsku školu, a ja sam se već dogovorio sa tičerom da mu rentam bejsment, tako da ćemo da platimo samo manji part. Mada mi ne bi bilo žao ni da platim sve kad je to u pitanju. Srpski je za mene svetinja!

Na kraju, sa old best, pozdravljaju vas vaši iz Toronta.