Join the new world

Gromki zvuk njegovog glasa je drobio i ono malo pospanosti koja me je gurala natrag u krevet. Još uvek nisam mogao propisno da otvorim oči. Nakon desetak sekundi preživanja kočijaškog repertoara koji je dolazio iz susedne sobe uspravio sam se i lagano raskrilio kapke. Dočekala me je mešavina bola u očima, zglobovima i stomaku. Mučnina je pretila da i ono malo preostalog sadržaja želuca pogura suprotno sili gravitacije. Najviše od svega mi se svidela činjenica da nisam imao pojma gde se nalazim, iako sam se na tom istom mestu budio poslednjih devet godina.

Tvrd san ispunjen snovima ima svoje prednosti i mane. Kad bolje razmislim ima samo mane, jer vrline nikada nisam uspeo u potpunosti da iskoristim. Hodajuća komiranost u trajanju i do nekoliko sati nakon buđenja, teško raspoznavanje stvarnosti od jave tokom tog perioda i učestale (iako kratkotrajne) amnezije su one koje najviše opterećuju. I bolovi u celom telu, jer ne stigneš da promeniš položaj tokom noći, pa se probudiš sav ukočen.

Dakle, „gde se nalazim“ je najčešće prva misao koja me svakog jutra zvekne među rogove pri čemu konzumacija alkohola prethodne večeri nije obavezujući faktor. Zapravo, nije nikakav faktor.

Vrata su tresnula o zid pre nego što sam stigao da spustim stopala na pod. Prvo desna noga, pa leva. Znam, nisi sujeveran, ali se loše stvari dešavaju kada ustaneš na levu nogu. Veruj mi, iako još uvek nisi načisto gde se trenutno nalaziš.

Bio sam spreman za nastavak uragana koji je besneo do malopre. „Vrisak iz susedne sobe 2“. Uobičajenu tiradu, potpuno izmišljene, delimično tačne ili načisto opravdane razloge za treniranje glasnih žica i ušiju. Dobio sam ćutanje i blago „tup“ nakon spuštanja telefona na drveni sto zatrpan knjigama i papirima. Zatim dubok uzdah, zavaljivanje u fotelju, prekrivanje lica šakama i tiho jecanje koje je Aleksandar želeo da priguši.

Pokušavao sam da se setim šta se dogodilo. Premotavanje filma je zakočeno u trenutku kada sam jutros prvi put čuo njegov glas svega par minuta ranije. Ništa od te rabote onda. Jecanje nije prestajalo. Bezuspešno sam pokušao da nađem odeću koju sam sinoć nosio.

„Idem da se umijem pa ćeš mi sve ispričati“, rekao sam mu trudeći se da ne zvučim ironično. Možda sam ovog puta stvarno nešto zajebao.

Pljusnuo sam hladnu vodu o lice. Imao sam osećaj kao da mazim šmirglu. Podizanje glave ka ogledalu mi je otkrilo sliku i priliku neobrijane čupave budale sa crnim kolutovima oko očiju. Ili su to ipak bile masnice? Debil iz ogledala je imao i rasečenu usnu. Pravi klošar, pomislio sam. Sa kim li si se sinoć potukao? Lupio sam sebi šamar. Usledio je prasak ispraćen rečima koje su mi se odmotale u glavi. Pričao sam sa nekim pre povratka kući.

„Oženi me!“

Nokaut posle samoinicijativnog šamara. Podigao sam poklopac šolje i izručio iz sebe nešto što sam prethodne večeri popio. Nesvestica. Bacio sam pogled na šake. Nema prstena, dakle nije u pitanju neka Las Vegas fora sa ženidbom nakon pijanstva. Vene su na mestu, zglobovi neiščašeni, ali ipak bolni. Posekotine. Odrana koža i nešto krvi. Stvarno si se tukao sinoć, degenu.

Pre nego što sam zavukao četkicu u usta sa blagom zebnjom sam raskrilio čeljust da proverim sastav vilice. Svi igrači su bili na mestu. Ako si se i potukao makar tebe nisu umlatili.
Aleksandar je prestao sa jecanjem. Preturao je po svojim stvarima, a ja sam još uvek stajao samo u donjem vešu.

„Možda nije najbolji trenutak, ali gde mi je odeća?“

Nije se ni okrenuo.

„Bacio si je, idiote! Spalio!“

Setio sam se plamena i odgegao se do ulaznih vrata. U dvorištu je još uvek ležala gomilica gareži koju sam izgleda ostavio za sobom. Izašao sam napolje još uvek obučen samo u gaće. Preturanje iz kuće je postalo još bučnije.

„Zadržaću ga!“

Još jedno parčence sinoćnog razgovora kojeg sam se setio dok sam nogom gurkao ugljenisane ostatke tkanine. Zadrži ga, šta mene briga. Crvena košulja, moja omiljena. Farmerki mi nije bilo žao, ionako su se raspadale. Super, novčanik. Lična karta istopljena, GSP povlastica i platna kartica takođe. Opet ćeš da se budiš u 3 ujutro da bi izvadio dokumenta, retarde. Novčanice izgorele. Rezervna SIM kartica prohujala s dimom. Bacio sam pogled okolo. Komšija me je zbunjeno gledao preko ograde.

Neka je bila trudna. Koristio si kondome, nisi ti kriv. Možda i jesi, sad se svakako ne sećaš. Kondom, kondom, kondom. Ne, ipak se ne sećam. A pilule? Ona je koristila pilule! Pa šta sad, ona je kriva. Sad se seti ko je ona i na konju si.

Komšija je produžio svojim poslom. Nije da me nije viđao i u čudnijem izdanju. Ne baš polugolog kako čeprkam po dogorelim delovima odeće, ali u svakom slučaju se čovek donekle navikao. Dok sam mu popravljao kompjuter kako bi mogao da se čuje sa ćerkom iz Švajcarske bio sam mu dobar. Sada je samo coktao i zaobilazio me kolutajući očima toliko da me je čudilo kako mu se ne zavrti u glavi.

Delovi mobilnog su ležali razbacani po dvorištu. Sklopio sam bateriju u plastični sendvič i legao na dugme za uključivanje. Radio je. Glupa pozdravna poruka, pozdravni ton, pozdravni logo, pozdravna slika. Uključi se više, skotino.

„Sve ću mu reći!“

Ako si mogla sve meni da kažeš, reci i njemu, glupačo. Možda on hoće da izdržava tuđe dete. Ko zna, uvek se nađe neki dobri samarićanin koji je spreman da proguta takve stvari. Milosrđe nam se vraća u nekom drugom životu, ako ne u ovom. Tako kaže moj pop, nije da mu baš verujem. Možda je taj neki težak milosrdnik.

Beba jebote. Ono, kao, parče tebe. Krv, meso, limfa i sluz. Suze, znoj, plač, sline i pune pelene. Pelene. Zamisli sebe kako menjaš pelene. Pet kila mesa, ali ne za roštilj, nego za život. Pet postane deset, deset postane pedeset. Ako bude žensko i nju će da napumpa neko kao ti ovu. Glup si, uvek sam ti to govorio.

M-m-m... tako nešto. Milena, Marija, Magdalena, Milica, Miljana, Mirjana? Marijana! Preturanje iz kuće se prekinulo. Telefon je zazvonio. Nije bilo odgovora, samo tresak. Verovatno ga je zafrljačio o zid. Tuga je prešla u bes.

Marijana ima trideset jednu godinu, stalan posao, polovan auto, mlađeg brata i majku invalida. I dečka. Ne dečka, muža. Bivšeg muža? Ima muža. Marijana voli džez i poneki narodnjak kad ode u provod sa društvom. Pije voćno pivo i likere. Ponekad drmne vinjak. Voli da pliva, ali ne u bazenima. Nerviraju je deca koja piške u vodi. Trenirala je odbojku u srednjoj. Ima lepu guzu i butine.

Dok sam čeprkao po telefonu pokušavajući da nađem išta smisleno što bi mi poguralo sećanje Aca je izašao iz kuće. Bio je naduven i crven u licu koje sam tek sad imao priliku da bolje pogledam. Izgledao je kao da ga je neko propisno premlatio. Ili jednostavno nije ni malo spavao. Držao je nešto u ruci. Malo, četvrtasto. Uperio ga je u mene i počeo da mi prilazi.

Marijana čita knjige isključivo po preporuci. Ne sviđa joj se pomisao na to da provede vreme radeći nešto što joj se na kraju neće svideti. Kao klinka je volela krimiće. Sad je više u fazonu veselih stvari koje će da joj skrenu misli sa životnih problema. Prestala je da vozi bicikl nakon saobraćajne nesreće u kojoj ju je neki retos počistio sa asfalta. Jedva je ostala živa. Od tada pomalo hramlje, gotovo neprimetno. Ponekad trči, isključivo u zatvorenom prostoru.

Slika. Držao je ram sa slikom. Imao je podliv na vratu koji sam primetio tek kada mi je prišao. Usta su mu bila povijena na dole, kao kod deteta koje se duri. Zažmurio je i duboko uzdahnuo. Mislio sam da će me udariti. Želeo sam da me udari. Sada se već vidno tresao. Pružio mi je sliku.

„Svakakva sra** si pravio“, rekao mi je. „Ti si kreten bre! Trpeo sam to jer sam ti brat, jer te volim. A ti... stalno si pomerao granice. Nekad sam mislio da me zezaš. Da me podbadaš očekujući moju reakciju. Priželjkivao sam da mi kažeš da se zajebavaš. Da je prvi april i da si mi svetski zavukao. Iskreno, Miloše, ja nisam upoznao većeg retarda od tebe“.

Marijana ima ravnu smeđu kosu koja joj pada preko ramena. Mali prćasti nos i najlepše oči koje sam ikada video. Kao smeđe, ali vuku na žuto. Ćilibar. Kad se Marijana nasmeje obasjava prostoriju. Ima duge tanke prste. Na jednom od njih nosi zlatnu burmu. Ništa fensi, burma k’o burma. Marijana ne voli kičericu.

Lepo je izgledala na slici. Ja sam ispao bezveze kao i uvek. Bila je u belom, veo joj je visio iza leđa. Izgledala je mlađe nego što je se sećam. Nekih devet godina mlađe. Ja sam bio u sivom odelu. Grlili smo se. Okrenuo sam poleđinu na kojoj je njenim krasnopisom bio pribeležen datum naše svadbe.

„Ja razumem da si ti neodgovorni kreten koji ne zna ni šta će sa sobom, a kamoli sa detetom. Ali ja ovo nisam u životu video. Pa ti ni ne znaš šta si joj uradio sinoć, somino? Kada ti je rekla da je trudna? Sećaš li se ičega jebote?“

Nisam se setio. Dobio sam napad panike, osetio sam glavobolju kakvu nikada nisam imao, tresla su mi se kolena kao da sam upravo istrčao maraton, ali nisam se setio. Možda bih opet povratio da sam imao šta. Srećom pa sam se tog problema otarasio još u kupatilu.

Događaji od prethodne noći su za mene ostali prazna tabla, kao i do tog trenutka. Obrisao sam znoj sa čela nadlanicom i počeo da šetam po dvorištu. Nesvestica mi se tiho prikradala. Morao sam da sednem. Dok sam se spuštao u travu pored spaljene gomilice nečega što sam nekoliko sati ranije zvao odećom učinilo mi se da sam primetio tračak nečega što nisam očekivao. Mali, sitan, praktično neprimetan obris tananog smejuljka na strogom zajapurenom Acinom licu.

„J**eš me?“, pitao sam ga odozdo umornim glasom.

Spustio sam pogled na telefon koji mi je još uvek čučao u ruci. Vrata kuće su se ponovo otvorila. Na pragu je stajala Marijana. Smejala se. Tada sam se setio jedinog detalja koji je vredelo zapamtiti od jučerašnjeg dana, osim što je zaista nosila moju bebu. Juče je bio trideset prvi mart.