Pauk

Day 1,010, 05:50 • Published in Serbia Serbia • by Fuse

Ustadoh danas krajnje razočaran.

Probudio sam se na levoj strani jastuka, to je maler.
Odmah sam znao da će mi dan biti neverovatno dug, ispunjen
praznim emocijama i sarkastičnim osmesima.
I ispalo je tako. Mada, u neku ruku, volim kada se to desi.
Ne znam zašto, valjda sam po prirodi sarkastična osoba.

Skuvah kafu zatim, a onda počeh da se češem kao da imam šugu.
Pogledao sam nogu sa čuđenjem.
Crveni pečat, mala crna tačka na vrhu...
Znak da je komarac bio tu.
Krvopija mala.
Čudni su ti komarci... tako mali a tako zajebani.
Žive na račun drugih, a dragi naučnici kažu da oni nisu paraziti.
Šta sam onda ja? Nemam svoj dinar, dakle, nisam parazit.
Okej. Meni lepo - tebi lepo.

Seo sam da pijem kafu i da pišem ovo... pade mi na pamet nešto.
Da li je i dedu ujeo komarac?
Deda je sada u šok sobi na Niškoj hirurgiji, kažu da je dobro.
Bio sam u poseti, nije bilo ujeda komarca.
Ne verujem da je dobro, komarci piju samo zdravu krv.

Zatim sam se nasmejao, onako glasno.
Komarac je mrtav, o da. Jer ja sam pušač.
Ne verujem da podnosi nikotin tako dobro kao ja...
Isti nikotin koji sam kupio od para mog dede.
Ipak postoji komarac.
Osetio sam olakšanje, jer sam i ja krvopija.

Počešah se opet, bilo je lepo. Volim taj osećaj, lepše je od nikotina.
Pakovanje cigareta je stajalo na stolu, skoro puno.
Zapalio sam jednu cigaretu, evo, upravo je pušim i mislim na vas.
Moji dragi prijatelji sa eRepublike. Da nije i vas možda ujeo komarac?
Mene ujedaju svakog dana... svake noći.
Ima ih raznih.
Od onih koji krv piju krišom, do onih koji se ne srame pa
popiju koju kap pred mojim očima.
Ove druge sam uvek više voleo, hrabri su.
Iako znaju da mogu da ih ubijem u sekundi, opet pokušavaju.

Neki me se i plaše, znaju kakav sam... valjda znaju, čim beže.
Verovatno su me već nekad ujeli, osetili nikotin i sada strahuju.
Volim kada me se komarci plaše.
Osećam se sigurno. I drugi će kad - tad saznati da me ne treba dirati.
Znam dobro da opletem, poput pauka sam.
Sedim i čekam u svojoj mreži... neko mora da upadne.
Danas, sutra, prekosutra. Nebitno.
Umočiću ga u svoju kiselinu i onda mu pojesti samo raspalo srce.

Razmišljam da raspletem svoju mrežu i ovde, na eRepublici.
A možda već i jesam.
Pauku ništa ne promakne, čuvajte se.

Već sam dobio i kritiku, hvala.