Onaj tupavi lik u ogledalu...

Day 1,282, 15:18 • Published in Serbia Serbia • by Loodachica88
Kao i obično negde kasnim. Grabim ključeve na brzinu i izlećem iz stana. U prolazu bacam pogled u ogledalo… Na trenutak zaboravljam paniku i haos.



Šta vidim u ogledalu?

Vidim sebe u onom svom klasičnom paničnom izdanju. Uvek kasnim. Uvek. Čak i kada negde krenem na vreme. Čak i kada počnem da se spremam mnogo ranije i tad kasnim. Mislim da satovi generalno imaju baš veliki pik na mene.

Osim toga što uvek kasnim ko sam ja?



Ja sam student. Tačnije jedan od onih studenata koji fakultet posećuju samo da provere da li je zgrada još uvek na istom mestu. Ali kad treba da se uči, uči se… Čak mi dobro ide (za sad). Pored faksa radila sam još neke stvari, volonterski. Trenutno sam samo student i smaram se.

Kriziram kada vidim McDonald’s. Bukvalno. Da ne ulažem toliko energije da ga obiđem, verovatno bih mnogo više para ulagala u njihovu "zdravu" hranu i u svoje veliko du*e, da izvinete.

Mesečar sam. Kada sam nervozna ili kada mi se u životu dešava nešto intenzivno, tada intenzivno i sanjam. I šetam. I pričam sa ljudima koji me gledaju u fazonu o.O jer im nije jasno šta se dešava. Pričam i sa imaginarnim likovima. Još uvek se nisam pela na krov, ali ima vremena…

Ne volim pečenje. Uopšte. Zapravo, da budem precizna ne volim svinjsko pečenje, samo jagnjeće.

Mrzim kišu. Apsolutno i iskonski. Može biti korisna koliko god hoće, mene ne mora da kvasi.

Moj što bi rekli braća Amerikanci "guilty pleasure" su Transformersi. Mislim da na ovoj planeti nema bića koje je mojih godina, a toliko se oduševljava Transformersima. Volim ih i tačka, pa koliko god to bilo detinjasto. I kad porastem kupiću žuti Kamaro sa crnim trkačkim prugama. Ooo, da, hoću sigurno.

Isto tako, kad porastem, mnogo ću putovati. Rešila sam. Skupljam snežne kugle koje mi donose ljudi sa raznih destinacija. Jednoga dana ću obići sva ta mesta. Vašington, Beč, Torino, Pariz, Keln, Verona… Za sada ih imam 13. Pošto sam retardirani student koji na kilometre obilazi plaćene poslove, nemam baš vremena za te ekskurzije sada. A vreme je novac.

Kada sam imala nekih 10ak godina, možda nešto malo više, igrala sam DOOM. I jako sam se plašila. Da bih se smirila i da ne bih doživela nervni slom tokom igre (daleko od toga da sam shvatila da ta igra nije za mene), ja sam puštala tatin CD sa francuskim šansonama Edit Piaf. Da, sada svaki put kad čujem ovu pesmu, ja se užasnem, prepadnem, uhvatim za plafon noktima i na slične načine izražavam svoje traume i frustracije.

Prebrzo pričam, obožavam knjige, prezirem papirologiju i da, volim LP, posebno kad sam besna, tužna ili depresivna. Volim sve što vole mladi, želim mir u svetu i da upoznam Nelsona Mendelu.

Ono što je veoma bitno ja igram ovu glupost.

Sa svim svojim neobičnostima ja sam jedno sasvim obično biće. Svako od nas je poseban na neki svoj otkačen način.



Ko si ti ?

Ko si ti? Šta si ti? Vi ili ti?
Možda si student. Možda si đak. Možda si odavno zaposlen/zaposlena. Možda imaš neko klinče. Možda voliš pecanje. Ili skijanje. Možda jedeš sladoled i pomfrit zajedno. Možda imaš oči različite boje. Možda si brljiv/brbljiva. Možda i ne. Možda se plašiš letenja. Možda si pilot. Možda si sportista, možda i nisi. Možda si na dijeti, a možda baš voliš da jedeš, pa dijeta i nije opcija. Možda mrziš sarmu i voliš kišu, što je neoprostivo. Možda navijaš za Deseptikone i ne voliš Bumblebee-a, što je takođe neoprostivo… Verovatno je drug mog druga negde u kraju upoznao devojku tvog kuma, koja je drugarica moje sestre od tetke. Šta znaš, svet je mali.



Ono što je veoma bitno i ti igraš ovu glupost.



O drugima iz naše zajednice ne znamo ništa i "znamo" sve. Napravili smo divne klišee i sve trpamo u njih. Nolifer, kompleksaš, kvazinacionalista, bolesnik, lopov, kroasan, trol, multi, UeS-ovac, DSS-ovac, n00b, političar, tenk, onajštotrošinaigruatolikodeceumireuafrici… Nama sve to ima neko značenje i definisano je još gomilom atributa. Previše poletimo, prebrzo padnemo, još brže padnemo u vatru. Drugi su krivi, uglavnom oni koji najviše rade ništa ne valjaju i najpametniji su samo oni čiji je najveći doprinos da pljucnu u novinama. Zajednica smo samo kad gubimo. Uživamo u inatu. Uživamo da osuđujemo.

Koje atribute dodeljuješ meni?

Kojim atributima je tebe neko obeležio?

Koliko to zaista ima veze sa onim ko sam ja ili ko si ti?

Sve u svemu, mnogo smo različiti. I drugačiji. I neobični. Svako za sebe. I u igri i u stvarnosti. Neke razlike nas razdvajaju, neke sličnosti možda povezuju. Ali tako malo znamo jedni o drugima. A mislimo da znamo mnogo. Koliko god različiti bili, jedno je zajedničko. Zavisni smo od ove gluposti. Zavisni smo jedni od drugih, prepucavanja, inata, klasifikacija ljudi, od osećaja da nas neko vidi kao virtuelnu facu, od osećaja da smo izazvali reakciju.

Ali zašto bi onda ova glupost izazivala samo najgore u nama?

Zašto bi nas razdvajala jedina stvar koja je svima zajednička?



Igramo se.

Viđamo se, pijemo pivo, jedemo roštilj, prozivamo se, šalimo se, upoznajemo se, kukamo na sve promene, a dovodimo refferale, mrzimo izbore, a glasamo, bojkotujemo, a pucamo, pljujemo Admina, a nikako da kliknemo logout, idemo u Kasinu, planiramo noćenje u Nišu i palimo auto na kablove…

Na to smo se navukli. Daj onda makar malo da uživamo, bez pogrešnih pretpostavki i bez nasumične dodele atributa.



Ja i dalje kasnim. Moram prestati da se gledam u ogledalo.