Oko koje ne ume da plače - Autobiografija(deo 1.) - Možda neće biti nastavka
Day 2,796, 16:04
•
Published in Serbia 
•
by
•
by Crni Vitez SRB
TL
Spoiler: Ovo nije srećna priča, priča je istinita, imena su promenjena.
Ne osuđujte me molim vas.
Navršavao sam svoju trinaestu godinu, do tada je sve bilo super što bi se reklo.
Jedno veče sam otišao na jedan sajt, Meebo se zvao, bilo je puno čet soba preko par miliona, sa po stotinak ljudi u svakoj, ušao sam u tu jednu tema je bila video igre, konkretno DotA. tu sam upoznao jednu devojku koja mi je promenila život, a evo i priče:
Do tada sam bio nekako, u svom svetu. Zauzet igranjem igrica i dobijanjem neopravdanih u školi, visio po lokalnim igraonicama, živeo sam oko 5.500km od Srbije, ali uvek sam dolazio u to isto vreme da pričam sa tom devojkom, valjda sam se zaljubio.. ko kaže da je nemoguće? Jedno jutro sam pričao sa ocem i rekao mu o čemu se radi i kako bih voleo da posetim Srbiju na šta me je on iznenadio i rekao da imamo kuću ovde i da su moji baka i deka dolazili i živeli tu.
Krenuo sam kroz par meseci na zimskom raspustu u Srbiju, kada sam stigao zaljubio sam se u zemlju, osećao sam se posle svega par dana kao kod kuće ništa mi nije falilo tamo, moj narod je bio ovde, moja zemlja, moji snovi..
Upoznao sam se sa tom devojkom, bila je lepša nego što sam je zamišljao a i video na slici, prosto je sve bilo savršeno.. upoznao sam se sa Njenim roditeljima i bilo im je simpatično što sam pokušavao da pričam srpski iako je svaki moj pokušaj bio smešan sam po sebi, razjasnili smo odmah neke stvari i time stvorili jedan lep kontakt i prijateljstvo, verovali su mi bezgranično, puštali su je kod mene na po nedelju do dve dana, da ide u školu i tako (mojoj kući u Srbiji koja je bila oko 78km od njenog grada)
Ja sam spavao kod nje tako po nedelju dve, a onda sam morao da krenem nazad.. osećao sam se tako tužno.. preplakao sam ceo put u Avionu kao i na aerodromu i u taksiju i u svom stanu.
Nije bilo kraja mojoj tugi, otac videvši da me neće proći tako lako dao mi je pristanak da se preselim to jest da ostanem u Srbiji, tog leta sam uzimao časove srpskog i bio sam presrećan!
Ušavši ponovo na Aerodrom Nikola Tesla u Beogradu zaplakao sam i grlio policajca na vratima jedno deset minuta, čak i onaj smrad mi je mirisao lepo.. mislim na Aerodrom ne na Policajca..
To veče mi je rekla kako je tužna što nisam tu iako nije znala da sam došao, i plakala je i otišla ''offline' pošto sam planirao otići tek sutra ali nisam mogao prosto nisam mogao da čekam, seo sam na voz oko 11:33 uveče da bi stigao oko 03:00 tamo, oko 04:00 sam bio ispred njenog stana sa onim najvećim medvedom i kutijom bombonjera, zaprepastila se ali me je ipak zagrlila, plakala je sve vreme, kao i ja. To je bio jedan od prvih puta da sam zaplakao, ali ne i poslednjih..
Pozdravio sam njene roditelje i izvinio im se što sam ih probudio tako kasno, sedeli smo to veče i gledali televiziju i tako čak i zaspali, ujutru smo se probudili da bi video da pola njene rodbine stoji oko nas, ustao sam udario je laktom u rebra (ne toliko jako) i oboje smo krenuli da se smejemo kao i svi oko nas. Čoveče nikada se tako nisam osećao tako čudno..
Sve je bilo super, poznavali smo se godinama, a tad nam je bilo skoro oko godinu i par meseci, došao je taj jebeni 22. Maj 2014 ja sam bio na jednoj Seoskoj slavi nadomak Novog Sada, tu sam čak popričao sa jednim Lokalnim mafijašem pre nego što je upucan isti dan, nešto mi nije dalo mira osećao sam se tako potišten, ne znam ni sam.. da bi me nazvao jedan meni nepoznat čovek u tom trenutku
Javio sam se na telefon:
N.N: Znaš sa kim razgovaraš?
Ja: ne, ko je to?
N.N: Milan Dimitrijević otac tvoje drugarice Sofije.
Sofija je moja dugogodišnja drugarica i prva osoba pored moje devojke, Julije
i prva osoba sa kojom sam se sprijateljio kad sam došao u zemlju.
Ja: A da, pričali smo jednom.. to jest videli se na onoj žurci, kako ste?
M: Tako je, evo dobro.. i ne baš u isto vreme, čuj.. znaš li što te zovem?
Ja: ne, je l sve u redu?
M: Nije, dođi molim te i javi se u policijsku stanicu X-X ( ne bih da odajem lokaciju)
Pošto je bilo kasno u noć i nisam imao prevoz, pozvao je načelnika Mupa u mom gradu i sredio mi je da me pod rotacijom prevezu u taj Grad
Sedeo sam tamo u stanici i svi su se šetkali oko mene a niko ništa nije govorio dok se napokon nije pojavio policajac koji mi je rekao
Prvo me je pitao koliko sam sa Julijom a ja sam odgovorio.
Da bi mi rekao da je imala Saobraćajnu nesreću, ona, Stric i brat rođeni.
Zaplakao sam ali mi je rekao da je dobro, da je lakša telesna povreda i par slomljenih kostiju, otišao sam odmah tamo uz Policijsku pratnju i sedeo pored nje prvu noć, njen stric nije preživeo a brat je bio u težim povredama,
Noć je prolazila tako sporo, brojao sam minute, srce mi je kucalo po sekundama, sve sam gutao knedle na svaki otkucaj, sutradan sam je prvi put video nasmejanu posle nekog vremena.
Dala mi je jastuk jedan sa njenom slikom i datumom naše veze. (Zapamtite ovaj deo, jako je bitan.. saznaćete i zašto)
Došao sam sutradan da bi čuo nešto što mi je slomilo srce na milijardu delova, i više od toga, nije preživela noć, pogoršalo joj se stanje i krenula je da krvari iznutra, to jest dobila unutrašnje krvarenje, bar tako su oni rekli, i po hitnoj operaciji nije preživela, iako je bila u jednoj od najboljih bolnica u Srbiji,
otišao sam u posetu kod njenih roditelja, kao što sam i nastavio da idem, svakog vikenda, i plačem im na rame kao poslednje dete, odem na grob ostavim po cvet, nije volela ruže ali joj ostavim Plavu ružu, volela je plavo..
Tri meseca posle njene smrti, brat koji je preživeo je imao nezgodu i okliznuo se sa tribine i slomio kičmu, poginuo je na licu mesta.. njeni roditelji pored njih dvoje imaju još troje dece, ja ih volim kao da su moja deca. Pomažem u svemu što mogu, kad stignem, kupim im po čokoladu.. znam da ne mogu da vratim vreme, ali šta sad..
Da se vratimo malo u nazad, putovao sam vozom i naslonio sam glavu na onaj jastuk, toliko sam plakao da su mi ljudi ulazili u kupe i donosili vodu, maramice i tako.. osetio sam da nešto šuška, otkopčao sam jastuk nisam odmah primetio da je na otkopčavanje ispod i našao jedan papir.
Evo ga u slici:
Plakao sam još više, pola života od onda mi je prošlo u plakanju.
Posle toga sam bio u vezi sa najboljom drugaricom koja je sve to znala, povredila me je nakon osam meseci, i ovo je sada treća veza, traje oko dva meseca i opet me muči, ali nekako sam otupeo na to, emocije mi se gase, možda nisam čovek, ili moje oko samo ne ume više da plače.
Posvete: Hvala drugarici Milici, koja je uvek tu bila uz mene,
Takođe želim da se zahvalim i Sofiji, ako se prepozna iz priče.. ako nekad ovo vidi, takođe želim da se zahvalim celoj jedinici Templara uz koje sam proveo dosta lepog vremena na ovoj igrici, takođe hvala nekim starim igračima Jelenu od potoka, Broju jedan i Lipecu za sve one skupove na kojima smo uživali, takođe hvala svima koji sada čitate, i koji me sada podržavate!
Veliko poštovanje svima ali bih vas zamolio da sve ovo ne ide dalje od igrice, ovo mali broj čak i osoba koje lično poznajem zna, pa ne bi ovo da širim po fejsbucima i instagramima, hvala.
Ako nekog takođe zanima pored ovoga svega šta se desilo dalje, i šta se pored ovoga dešavalo što mi je dodatno otežalo može mi se javiti porukom pa možda napišem nastavak.
Ali vodim se time da vas ne zanima pa da vas i ne smaram!
Život mi dođe kao izlizani san,
Kao napušteni grad, kao uništeni dan,
Kao more bez soli, kao tuga koja voli,
Kao sreća koja boli, kao propali idoli,
Kao knjiga bez slova, kao duga bez boja,
Kao kuća bez krova, kao osećanja gola,
Kao ljubav koja plače, kao papir koji skače,
Kao oko, koje ne ume da plače!
[UMNeS] Udruženje mladih novinara eSrbije:
http://www.erepublik.com/en/article/-1344-2540333/1/20
😉R Ako vam je dugo nemorate čitati ali vas molim zbog misije da ostavite komentar, da znam da ste makar posetili članak, hvala, ako vam se pak sviđa cenio bih SUB + vote
Spoiler: Ovo nije srećna priča, priča je istinita, imena su promenjena.
Ne osuđujte me molim vas.
Navršavao sam svoju trinaestu godinu, do tada je sve bilo super što bi se reklo.
Jedno veče sam otišao na jedan sajt, Meebo se zvao, bilo je puno čet soba preko par miliona, sa po stotinak ljudi u svakoj, ušao sam u tu jednu tema je bila video igre, konkretno DotA. tu sam upoznao jednu devojku koja mi je promenila život, a evo i priče:
Do tada sam bio nekako, u svom svetu. Zauzet igranjem igrica i dobijanjem neopravdanih u školi, visio po lokalnim igraonicama, živeo sam oko 5.500km od Srbije, ali uvek sam dolazio u to isto vreme da pričam sa tom devojkom, valjda sam se zaljubio.. ko kaže da je nemoguće? Jedno jutro sam pričao sa ocem i rekao mu o čemu se radi i kako bih voleo da posetim Srbiju na šta me je on iznenadio i rekao da imamo kuću ovde i da su moji baka i deka dolazili i živeli tu.
Krenuo sam kroz par meseci na zimskom raspustu u Srbiju, kada sam stigao zaljubio sam se u zemlju, osećao sam se posle svega par dana kao kod kuće ništa mi nije falilo tamo, moj narod je bio ovde, moja zemlja, moji snovi..
Upoznao sam se sa tom devojkom, bila je lepša nego što sam je zamišljao a i video na slici, prosto je sve bilo savršeno.. upoznao sam se sa Njenim roditeljima i bilo im je simpatično što sam pokušavao da pričam srpski iako je svaki moj pokušaj bio smešan sam po sebi, razjasnili smo odmah neke stvari i time stvorili jedan lep kontakt i prijateljstvo, verovali su mi bezgranično, puštali su je kod mene na po nedelju do dve dana, da ide u školu i tako (mojoj kući u Srbiji koja je bila oko 78km od njenog grada)
Ja sam spavao kod nje tako po nedelju dve, a onda sam morao da krenem nazad.. osećao sam se tako tužno.. preplakao sam ceo put u Avionu kao i na aerodromu i u taksiju i u svom stanu.
Nije bilo kraja mojoj tugi, otac videvši da me neće proći tako lako dao mi je pristanak da se preselim to jest da ostanem u Srbiji, tog leta sam uzimao časove srpskog i bio sam presrećan!
Ušavši ponovo na Aerodrom Nikola Tesla u Beogradu zaplakao sam i grlio policajca na vratima jedno deset minuta, čak i onaj smrad mi je mirisao lepo.. mislim na Aerodrom ne na Policajca..
To veče mi je rekla kako je tužna što nisam tu iako nije znala da sam došao, i plakala je i otišla ''offline' pošto sam planirao otići tek sutra ali nisam mogao prosto nisam mogao da čekam, seo sam na voz oko 11:33 uveče da bi stigao oko 03:00 tamo, oko 04:00 sam bio ispred njenog stana sa onim najvećim medvedom i kutijom bombonjera, zaprepastila se ali me je ipak zagrlila, plakala je sve vreme, kao i ja. To je bio jedan od prvih puta da sam zaplakao, ali ne i poslednjih..
Pozdravio sam njene roditelje i izvinio im se što sam ih probudio tako kasno, sedeli smo to veče i gledali televiziju i tako čak i zaspali, ujutru smo se probudili da bi video da pola njene rodbine stoji oko nas, ustao sam udario je laktom u rebra (ne toliko jako) i oboje smo krenuli da se smejemo kao i svi oko nas. Čoveče nikada se tako nisam osećao tako čudno..
Sve je bilo super, poznavali smo se godinama, a tad nam je bilo skoro oko godinu i par meseci, došao je taj jebeni 22. Maj 2014 ja sam bio na jednoj Seoskoj slavi nadomak Novog Sada, tu sam čak popričao sa jednim Lokalnim mafijašem pre nego što je upucan isti dan, nešto mi nije dalo mira osećao sam se tako potišten, ne znam ni sam.. da bi me nazvao jedan meni nepoznat čovek u tom trenutku
Javio sam se na telefon:
N.N: Znaš sa kim razgovaraš?
Ja: ne, ko je to?
N.N: Milan Dimitrijević otac tvoje drugarice Sofije.
Sofija je moja dugogodišnja drugarica i prva osoba pored moje devojke, Julije
i prva osoba sa kojom sam se sprijateljio kad sam došao u zemlju.
Ja: A da, pričali smo jednom.. to jest videli se na onoj žurci, kako ste?
M: Tako je, evo dobro.. i ne baš u isto vreme, čuj.. znaš li što te zovem?
Ja: ne, je l sve u redu?
M: Nije, dođi molim te i javi se u policijsku stanicu X-X ( ne bih da odajem lokaciju)
Pošto je bilo kasno u noć i nisam imao prevoz, pozvao je načelnika Mupa u mom gradu i sredio mi je da me pod rotacijom prevezu u taj Grad
Sedeo sam tamo u stanici i svi su se šetkali oko mene a niko ništa nije govorio dok se napokon nije pojavio policajac koji mi je rekao
Prvo me je pitao koliko sam sa Julijom a ja sam odgovorio.
Da bi mi rekao da je imala Saobraćajnu nesreću, ona, Stric i brat rođeni.
Zaplakao sam ali mi je rekao da je dobro, da je lakša telesna povreda i par slomljenih kostiju, otišao sam odmah tamo uz Policijsku pratnju i sedeo pored nje prvu noć, njen stric nije preživeo a brat je bio u težim povredama,
Noć je prolazila tako sporo, brojao sam minute, srce mi je kucalo po sekundama, sve sam gutao knedle na svaki otkucaj, sutradan sam je prvi put video nasmejanu posle nekog vremena.
Dala mi je jastuk jedan sa njenom slikom i datumom naše veze. (Zapamtite ovaj deo, jako je bitan.. saznaćete i zašto)
Došao sam sutradan da bi čuo nešto što mi je slomilo srce na milijardu delova, i više od toga, nije preživela noć, pogoršalo joj se stanje i krenula je da krvari iznutra, to jest dobila unutrašnje krvarenje, bar tako su oni rekli, i po hitnoj operaciji nije preživela, iako je bila u jednoj od najboljih bolnica u Srbiji,
otišao sam u posetu kod njenih roditelja, kao što sam i nastavio da idem, svakog vikenda, i plačem im na rame kao poslednje dete, odem na grob ostavim po cvet, nije volela ruže ali joj ostavim Plavu ružu, volela je plavo..
Tri meseca posle njene smrti, brat koji je preživeo je imao nezgodu i okliznuo se sa tribine i slomio kičmu, poginuo je na licu mesta.. njeni roditelji pored njih dvoje imaju još troje dece, ja ih volim kao da su moja deca. Pomažem u svemu što mogu, kad stignem, kupim im po čokoladu.. znam da ne mogu da vratim vreme, ali šta sad..
Da se vratimo malo u nazad, putovao sam vozom i naslonio sam glavu na onaj jastuk, toliko sam plakao da su mi ljudi ulazili u kupe i donosili vodu, maramice i tako.. osetio sam da nešto šuška, otkopčao sam jastuk nisam odmah primetio da je na otkopčavanje ispod i našao jedan papir.
Evo ga u slici:
Plakao sam još više, pola života od onda mi je prošlo u plakanju.
Posle toga sam bio u vezi sa najboljom drugaricom koja je sve to znala, povredila me je nakon osam meseci, i ovo je sada treća veza, traje oko dva meseca i opet me muči, ali nekako sam otupeo na to, emocije mi se gase, možda nisam čovek, ili moje oko samo ne ume više da plače.
Posvete: Hvala drugarici Milici, koja je uvek tu bila uz mene,
Takođe želim da se zahvalim i Sofiji, ako se prepozna iz priče.. ako nekad ovo vidi, takođe želim da se zahvalim celoj jedinici Templara uz koje sam proveo dosta lepog vremena na ovoj igrici, takođe hvala nekim starim igračima Jelenu od potoka, Broju jedan i Lipecu za sve one skupove na kojima smo uživali, takođe hvala svima koji sada čitate, i koji me sada podržavate!
Veliko poštovanje svima ali bih vas zamolio da sve ovo ne ide dalje od igrice, ovo mali broj čak i osoba koje lično poznajem zna, pa ne bi ovo da širim po fejsbucima i instagramima, hvala.
Ako nekog takođe zanima pored ovoga svega šta se desilo dalje, i šta se pored ovoga dešavalo što mi je dodatno otežalo može mi se javiti porukom pa možda napišem nastavak.
Ali vodim se time da vas ne zanima pa da vas i ne smaram!
Život mi dođe kao izlizani san,
Kao napušteni grad, kao uništeni dan,
Kao more bez soli, kao tuga koja voli,
Kao sreća koja boli, kao propali idoli,
Kao knjiga bez slova, kao duga bez boja,
Kao kuća bez krova, kao osećanja gola,
Kao ljubav koja plače, kao papir koji skače,
Kao oko, koje ne ume da plače!
[UMNeS] Udruženje mladih novinara eSrbije:
http://www.erepublik.com/en/article/-1344-2540333/1/20
Facebook
Twitter
Discord
Comments
🙁
...
o/ :/
Drži se !!
Nova nada eSrpske stampe. o7
Brate..
Ee... 🙁
auh oznoih se od muke
uvek kazu kolo srece se okrece polako doce i taj dan
sta reci...
Ovo je previše tužno 🙁 Danas me već bili obuzeli neki loši predosećaji u RL a sad još i ovo pročitah... Ne daj se.
Probaj da nastavis sa zivotom (punim plucima), jer rmislim da bi i ONA to htela.
Hvala svima, želim vam puno sreće i radosti i pozdravljam vas kao državnu zastavu. o7
o7
pozzz
Еј овде имаш воте од мене одавно, нисам коментарисао јер сам стварно остао без коментара на ово. Јако тужна прича.
o7
dg Sdfg Sd gsdg s sdg
o7
o7
nekad se čovek uhvati za tugu kad ostane bez ljubavi, ali vreme je da tugu ostaviš a da sa sobom dalje u život nosiš ljubav i životnu raadost. Tvoja Sofija bi to želela, njoj sigurno nije lako što ti ne možeš da kreneš dalje iz tuge. Ako je voliš sećakj je se po lepim događajima a ne po tragediji kad si je izgubio.
🙁