Misija III

Day 2,475, 09:54 • Published in Serbia Cuba • by Otis Redding

Mislim da je ovo zadnji članak koji moram da napišem da skupim 25 komentara ali u ovaj članak ću staviti jednu veoma zanimljivu priču. Da ne bude samo spam članak, pa ko hoće može da pročita ko neće može samo komentar da ostavi.



ZANIMLJIVA PRIČA
Jedne večeri razgovaraju deda i unuk o aktuelnim događajima.
Najednom unuk upita dedu:
- Deda, koliko ti imaš godina?
Deda odgovori:

- Da razmislim, rođen sam pre televizije, vakcine za dečju paralizu, fotokopirnog aparata, kontaktnih sociva i kontracepcijskih tableta.
Nije bilo policijskih radara, kreditnih kartica, laserskih zraka. Nisu još izumeli klimatske uređaje, veš mašine, sušilice (rublje su jednostavno prali i obesili sušiti na sveži vazduh).
Čovek nije bio na mesecu, nisu postojali mlazni avioni.
Venčao sam se s tvojom bakom i živeli smo zajedno, a u svakoj porodici su bili tata i mama.
Reč "gay" je bila poštovanja vredna engleska reč, koja je značila veselog, simpatičnog, zadovoljnog čoveka, a ne homoseksualca.
O lezbejkama nismo uopste čuli, muškarci nisu nosili minđuše.
Rođen sam pre računara, paralelnih studija i grupne terapije. Ljudi nisu odlazili na preglede, nego ih je doktor slao prema potrebi na preglede krvi i mokraće.
Do 25. godine starosti sam svakoga muškarca oslovljavao s gospodine, a žene s gospođo ili gospođice.
Golubovi i zečevi su imali svoj par, ne ljudi. Kada je u moje vreme gospođa stupila u tramvaj ili autobus, deca i mladi su požurili da ustupe mesto. Ako je bila trudnica, dopratili su je do sedista i ako je bilo potrebno išli za nju kupiti kartu i doneli joj.
Muškarci su hodali rubom trotoara, žene uz kuće. Na stepenicama je ženama bila prepuštena strana do ograde, one su se prve propuštale u lift i iz njega, muškarci su im uvek primaknuli stolicu kada bi sedale.
Muškarci nisu nikada pozdravljali žene, a da ne bi ustali ako su sedili.
Ustali bi svaki put kada bi žena ustala pa i samo za trenutak. Muškarci su otvarali vrata automobila ili koja god druga vrata i ženama pomagali skinuti ogrtač (kaput).

U moje vreme devičanstvo nije prouzrokovalo rak i takve devojke su predstavljale krepost porodice i čistoću za svoje muževe.

Naš život je bio određen s 10 zapovesti, treznim rasuđivanjem, poštovanjem starijih, ponašanjem prema zakonu te se ispunjavao plodnim suživotom s bližnjima i odgovornoj slobodi.
Naučili su nas razlikovati dobro od lošega i da smo odgovorni za svoje postupke i njihove posledice.
Za brzu hranu smo mislili da je namenjena ljudima u žurbi.

Ozbiljna veza je značilo da smo u dobrim odnosima s braćom, sestrama i ostalom daljom i bližom rodbinom, prijateljima i prijateljicama.

Time sharing je značilo da porodica letuje s drugim porodicama, a ne da deli prostor s neznancima.

Nismo znali za bežični telefon, o mobilnom da i ne govorimo.
Nismo slušali stereo snimke, UKV radio, kasete, CD - e, DVD - e, elektronske pisaće mašine, računare, prenosne računare.

Notebook je bila beležnica.

Satove smo navijali svaki dan. Ništa nije bilo digitalno, ni satovi, kućni aparati, nisu imali svetlećih prikazivača. Kada već govorimo o aparatima, nije bilo bankomata, mikrotalasnih pećnica, radio - budilica. O videorekorderima i videokamerama da ne govorimo..
Nije bilo instant fotografija u boji, samo crno - bele, a za razvijanje je trebalo pričekati barem 3 dana. Fotografija u boji takođe nije bilo.
Kada je na nekom proizvodu pisalo Made in Japan, to je značilo da je lošeg kvaliteta, a proizvoda s natpisom Made in Korea, Taiwan ili
Thailand, a pogotovo Made in China nije ni bilo.

Nismo čuli za Pizza - cut ili McDonald's niti za instant kafu, vestačke zasladjivače. U trgovini je bilo moguće kupiti nešto za 5 do 10 centi.

Sladoled, vozna karta ili osvežavajuće piće koštalo je 10 centi.

Novi automobil je koštalo 1.000 $, ali ko je imao toliki novac?

U moje vreme, trava je bila nešto što smo kosili, a ne pušili.
Mi smo bili poslednji koji su bili uvereni da žena treba da ima muža da bi imala dete..
Sada mi reci koliko ti misliš da sam star?
- E., deda.. Više od 200 godina!? - odgovori unuk.

- Ne, dragi moj, samo pedeset!


za komentar