LOV(18+)

Day 1,542, 16:19 • Published in Slovenia Serbia • by Midzons

Izlazim iz jazbine. Nalazi se i bliže centru grada nego što bi bilo ko pomislio. Ah, tome sam se i nadam. Valjda me oni koji me traže ovde neće naći.
Zašto? Zašto bih se hranio ološem sa periferije? Svo lepo, mlado, negovano, mekano i mirisno meso je u centru!
Hladno je.
Jebote, april je mesec i hladno je. Pre nego što sam izašao obukao sam crni kaput koji sam skinuo sa jedne od mojih žrtava, naprskao pola kilograma muškog parfema koji sam ukrao iz luksuzne parfimeriju smeštene u 'strogom centru Beograda'. Na noge sam nazuo cokule, koje sam takođe svukao sa pokojnika koji je sad verovatno bio na dnu Dunava.
Čovek se navikne na svoj smrad. Lutalice, klošari, alkosi, cigani sami sebi ne smrde. Ni ja ne smrdim... sam sebi naravno.
Koračam polako, nigde ne žurim...
Jednom sam upitao ćaleta: „Zašto moram jesti ljudsko meso i piti njihovu krv?“.
Otac mi je odgovorio: „Sine, ne hraniš se ti njihovim mesom i krvlju. Obična krava, koza ili ovdca dovoljno je dobra za tebe. Možeš, jesti i ljudsku, kuvanu i pečenu hranu bez problema, mada zaista ne znam zašto bi to radio. Jer, sine, ne hraniš se ti njihovom krvlju i mesom, već njihovom patnjom. Ti ne možeš bez boli koju smrtnici osećaju dok im režeš grkljan ili čupaš srce. Poslednji atomi snage kojima se očajnički drže za život koji im klizi kroz znojave prste, to je ono što je tvoja prava hrana. Njihove molitve za milost. Njihove suze, sine, su za tebe išto što i majčino mleko za smrtničko novorođenče. Pij sine i ne pitaj!“ Otac je to govorio sa toliko žudnje u glasu. A, kako i nebi? On nije eonima okusio ljudsko meso. Zarobljen u Mračnom Vilajetu, tavori čekajući čas kada će biti oslobođen. Jedva čekam da pomognem svom ocu i da ga pustim natrag međ ljude. Kakva će to ludnica samo biti?
A, govorio je istinu, kao i uvek. Čak sam sebe uspeo da nagovorim da jedem samo smrtničku hranu. Izdržao sam dve nedelje, a onda sam u agoniji izjurio iz jazbine i sjurio se na prvog prolaznika na koga sam naišao. Probio sam mu lobanju, popio mozak, iscedio krv iz njega, proždrao srce koje se jadno još batrgalo i posrkao oči za manje od minute...
Da, patnja, suze i bol su ono čime se hranim. Ali, moram priznati, nema lepše stvari od ljudskog mesa.
Sad sam u Knez Mihajlovoj. Puna je ljudi. Čulima koja kao da su se u proteklih godinu i po dana probudila iz dubokog sna, osećam njihove mirise.
U početku to bejahu tek odjeci njihovih misli, osećanja, tela – duša – sad ih u potpunosti osećam.
Devojka, koja nije videla više od šestnaest leta, prolazi pored mene. Misli joj okupira jaknica koju planira da kupi. Crna, seksi i trendi, čak dve njene drugarice nose iste! Ko-šta pet hiljada dingosa, eh, uspela je da iskamči novac od matoraca.. Krvari, osećam to. Menstruacija. Uhmmm... Nevina je. Ne, neću nju. Neka, neka poraste, neka oseti čari prave ljubavi, seksa, orgazma. Neka zna šta u momentu smrti gubi.
U susret mi ide mladić, dvadeset i pet godina, ne više. Zaražen je HIV-om. Jadnik to još ni ne zna. Da ubijem njega? Ma, koji će mi kurac bolesnik? Da mu kažem da je zaražen? Da!
„Izvini“ Stadoh ispred njega.
Iznenađeno, uplašeno me gleda. Pa, izgleda da zna da je grad prepun ludaka. Ne, ne zna taj ništa.
„Izvolite?“ reče tankim, tihim glasićem.
Još je i fin. Kakva šteta. Šalim se, zapravo nije.
„Dečko, sve su prilike da imaš HIV. Ako si delio špric sa nekim, ili si j.ebao neku drolju, ili si peder pa ga primaš u dupe, idi sutra i uradi test.“
Dečko preblede. Znoj. Strah u očima. Strah za sopstveno zdravlje, sopstveni život. Ah. Mljac. Skoro kao da sam već jeo. Bes. Hvatam tok njegovih misli.. Besan je na sebe, besan je na nju. Poj.ebo je neku devojku, crnku, visoku i zgodnu, ali stariju od njega bar pet godina, i to kod ortaka na kućnoj žurci. Zar kućne žurke još uvek postoje? Molila ga je da ne stavlja kondom. Uh, uh, koliko je sad samo besan. Prvo na sebe, a onda i na nju. Priča tako jer je pijana, mislio je tada, ipak ću staviti kondom... Ili...? Shvatio je da je ovo prilika da posle x meseci j.ebe bez proklete gumice. Nije ni slutio... Budala.
„Pa, štedi za sahranu“ rekoh mu i produžih dalje.

Superiorni lovac na divljač betonirane džungle. Izoštrenih čula, munjevitih refleksa bira svoju žrtvu među stotinama ljudskih jedinki. Dalje i dalje. Prilike iz mase nisu dovoljno dobre za mene. Ne ovog, ne onog, ne nju, ne onu... Dok lovci u hajci na vuka ili sezonskom lovu na zečeve, fazane ili patke pucaju na sve što stignu, ja imam taj luksuz da biram. Odbacujem desetine bezvrednih, bolesnih, besmislenih, kljakavih... Konačno pronalazim onu pravu.
Pratim je. Kez na mom licu, spokojan i pakostan.
Uvek više volim da se hranim devojkama – mladim i lepim. Mladići su OK, ali mi je sve to nekako pederski...
Mlada je. Ima sedamnaest godina. Zaljubljena do ušiju. Ide ka kalemegdanu gde treba da se nađe sa dečkom. Ah, kako je to romantično. Nije nevina, to je veoma bitno. Nek se, u momentu dok joj život oduzimam, seća orgazma koji je doživela zajedno sa svojim dečkom i neka bude svestna da se to više nikad neće ponoviti. Loži se na punk. Nosi starke, crne pantalone i crno belu duksericu. Na leđima joj visi ranac na kome su nakačeni bedževi Sex Pistolsa, The Clasha i Bad Religi-ona.
Korača lagano, polako. Vesela je i spokojna. Nikad nije osetila iskonsko razočarenje. Prijateljice joj nikad nisu nož u leđa zabole. Škola joj ide kao od šale, ne uči skoro ništa, a ipak ima fine ocene. Roditelji su cool, koliko matorci to uopšte mogu da budu,. Ne pritiskaju je, daju joj keša koliko joj treba i puštaju je napolje kad i kolko ona to hoće, na kraju, imaju maksimalno povernjenje u nju. Zašto i ne bi? Nikad ih nije lagala, nisu ni oni nju. Nikad nije osetila kako je biti ostavljen. Ostavljala je ona, ali to su i onako bile klinačke vezice. Sa sadašnjim dečkom je već tri godina. Visok, krupan, crnokos, nežan, brižan, pametan, gotivan. Voli ga toliko da je već sutra spremna da se za njega uda, izrađa čopor dece i svoj život posveti njihom vaspitavanju. A, bila bi to najlepša deca na svetu, i onu bi bili najlepši i najbolji bračni par na svetu i sve bi bilo kao iz bajke, savršeno i srećno do kraja vremena...
Ah, bejbi, ništa od toga. Vreme je da odrasteš! A, odrastanje je ništa drugo do niza udaraca, niskih i kvarnih, u stomak i prepone. Povraćanja doručka. Pljuvanja izlomljenih zuba. Jecanja od bola. Grčenja na betonu. Krvarenja do smrti. Truljenja na dnu reke.
Zaista me je sreća noćas pogledala. Odavno nisam naišao na ovakav primarak. Te srećne, od svog zla ovog sveta izolovane osobe su idealne žrtve. Zaljubljeni u svoj savršeni život one najjače plaču i jecaju, najstrastvenije mole, najsporije umiru...
Kalemegdan. Ispred mene je, na nekih pet metara razdaljine. Sad! Trčim ka njoj. Ništa ne čuje, a sve i da čuje nema vremena da reaguje. Gotovo brži od zvuka. Desnom rukom je hvatam oko struka, levu stavljam preko njenih usta, i sve to u punom trku. Nosim je ispod miške. Kako je samo lagana. Zbunjena i preplašena, batrga se. Uzalud, bejbi. Trčim tako brzo da zaljubljenim parovima na klupama i prolaznicima ličim na senku. Skačem sa ivice prastarog zida. Dočekujem se na noge. Nastavljam da trčim. Osećem njen puls. 140. Nemoj da mi prepukneš. Tražim onaj prolaz. 150. Gde je? Aha, evo ga. U pitanju su neka vrata u zidini, odnosno hodnik koji vodi ko zna gde. Tu držim stvari koje su mi neophodne za svaki lov, odnosno njegove posledice. Ulazim samo par metara duboko. Puštam je. Jadnica je u šoku.
Želi da vrišti, ali... Vremena je malo. Otvara usta. Krv. Zabio sam oštre očnjake u njen vrat. Krv ciru u moja usta. Topla tečnost života.
Jebiga, požurio sam. Zašto? Proklet bio! Uvek dopustim da me glad i strast ponesu. Ovako će i prebrzo da umre, šteta... Tako je mlada, zdrva i puna života, mogla je da bude u agoniji i nekoliko sati. Posle nje bih se osećao kao da sam pojeo pečenog vola. No, dobro, sad nema nazad. Pijem njenu toplu krv...
Devojče se trese pod mojim rukama. Slike. Slike iz njenog života naviru...
Vidim je kako prvi put u životu vozi bicikl. Vetrić u njenoj loknastoj kosici, vetrić na njenom malenom licu. Ližem sladoled na plus četrdeset. Gledam omiljenu epizodu serije Prijatelji. Sa setrom se igram na kompjuteru. Na času sam likovnog, drugarica mi pomaže oko crteža žirafe. Ljubim se sa dečkom kojeg volim. Upisala sam školu koju sam želela. Slušam Pistolse. Prvi seks sa istim onim dečkom. Orgazam. Kocka čokolade. Štene koje mi je otac kupio. Seks. Orgazam... Ne, sve to... Zašto?! Kraj? Već? Ali... Imam tek sedamnaest? Gospode pomozi! Molim te...
Oh, mrtva je.
Otac mi je jednom rekao da raj, baš kao i pakao u kome je on zarobljen, postoji. Iskreno se nadam da će duša ove devojke završiti u raju...
Puštam da mrtvo telo padne na hladan kamen. Dosta mi je. Nahranio sam se strahom onog sidaša od malo pre, sad patnjom ove devojke. Nema potrebe da se dalje iživljavam na njenom telu.
Iz zida vadim klimav kamen, u rupi se nalazi jak kanap od nekog specijalnog materijala. Dublje u hodniku nalazim poveći kamen. Uz pomoć kanapa vezujem kamen za njen telo. Skidam odeću.
Istrčavam iz hodnika i jurim ka reci. Leš i kamen nosim u rukama. Na leđima se nalaze do pola izrasla krila. Kad će doći čas mog prvog leta? Ako neko i gleda sem iznenadnog pljuska neće videti ništa drugo. Bacam se u hladnu reku. Ronim do samog dna. Bacam telo privezano za kamen. Odlično. Dobro sam ih svezao, telo neće isplivati. Ah, sve i da ispliva. Šta će da se desi? Policija će da me uhapsi? Hahahaaa! Mada, mogao bih opet da sebi na vrat natovarim Marka i njegovu bratiju, prokleti bili svi. Jebeni paladini!
Još neko vreme se glupiram po reci. Hladno mi je, ali nije strašno. I onako se razboleti ne mogu.
Izlazim na obalu. Nazad u prolaz. Drhtim. Jebeno je hladno. Oblačim se. Toplije mi je, čak i prijatno
Vreme je da se vratim kući.

Ovo sam nasao na netu,nadam se da vam se svidela,kome jeste sub i vote,kome nije neka pazi kada noću šeta sam!!!
Sledeća je u mojoj režiji!!!