Join the new world

By Aleksandra Milošević


Tad smo najsigurniji da nekom pripadamo. Tad smo najsigurniji da nas neko negde čeka, da nas neko čuva, da smo nekom sve... Kako je divno kad nam neko šapne da nas voli, kad nam neko kaže da smo mu ceo svet, da smo mu zivot, da smo mu sve što mu je potrebno.

Kako je divno voleti. Kada nam predstavlja zadovoljstvo da nekome darujemo svaki deo sebe, svu svoju ljubav. Kad po ceo dan mislimo samo o jednim ocima, o jednim usnama, o jednoj osobi. Kako je divno kada imamo nekog ko ce razumeti sve nase ludosti, sve nase bubice... Kako je divno kad pronadjemo nekog i upoznajuci njega upoznamo i samog sebe. Kako je jak osecaj kada nas zagrli neko drag, bas onda kada nam je taj zagrljaj najpotrebniji. Kako je savrsen onaj poljubac koji dobijemo bas onda kada nam je potrebno da udahnemo ljubav. Kako su slatke muke kad iscekujemo sledeci susret.

Kako je nezan svaki dodir, i slatka svaka reč, dok lezimo zarljeni, pripijeni jedno uz drugo, kao da smo jedno biće... Kako letimo visoko, iznad zemlje, u neke čarobne visine onda kada nas obuzmu ta čarobna osećanja... Tad, ceo svet sa te visine izgleda mali, i nebitan. A mi smo iznad svega i svih.
Kako je divno kada volimo nekog i zbog toga pobedimo ponos, strah..Kada zahvaljujući ljubavi uspemo da pobedimo onaj deo sebe koji nam je zadavao bol. To je najveca pobeda. Zapravo, pravo zadovoljstvo osetimo tek kada volimo. Ljubav moze biti pobeda ali i poraz. Sve zavisi koliko cenimo ljubav i koliko smo spremni da se borimo za nju a zatim da je sačuvamo. Jer, pre ili kasnije shvatimo, da je ljubav sve, a naspram ljubavi sve ostalo je nista. Čudni smo mi ljudi. Često kada imamo nekog ko nas obasipa ljubavlju, ko nam čini sve ono što se moze poželeti, mi počnemo to da zanemarujemo. U početku je sve divno, ali kasnije želimo nešto više, nešto drugo,a ni sami ne znamo šta a ni zašto. Umislimo da to nije to, da to nije nešto veliko i nešto bitnije od drugih stvari. A tek kada izgubimo nečiju ljubav shvatimo da nam je u stvari ona bila sve.A da je sve ostalo bilo nesto sto se sa tim ne moze uporediti. I tek tada shvatimo da smo nekom mi BILI nesto najbitnije. Mi smo u necijim ocima BILI veliki! Mi smo nekome BILI ideal! Mi smo nekome BILI najvazniji! Ali bili smo! Vise ne! A sada nam to fali, jer postali smo tako mali, beznacajni.. Suprotnost onome sto smo bili pre.
Ljubav se nekad tako olako baca u stranu, kao da je to neka obicna stvar. Zapravo, ona je nesto vrednije od svih stvari u zivotu..Cak i od zdravlja. Jer i najveci bol moze da se ublazi kada nam se srce puno, kada imamo pored sebe ljude koji nas vole, i koje volimo. U tim trenucima shvatimo da je ljubav sve sto nam je ostalo. A isto tako mozemo biti zdravi kao dren i da umremo od tuge, bolnih uspomena..
Ako izgubimo nekog ko nam je znacio vise od bilo cega. Cesto zaboravimo da jednom recju, jednim delom mozemo raniti nekog, a znamo da ne bismo zeleli da nama neko ucini isto. Cesto zaboravimo da nas neko negde ceka, dok se mi gubimo u nekom lavirintu punom besmisla, a kada shvatimo da idemo pogresnim putem i vratimo se, taj neko vise nije tu, izgubimo ga. I kajemo se, priznajemo!...
Koliko cesto dajemo do znanja nekom da ga volimo? Ne bas cesto. Naprotiv, to pokazujemo sve manje i manje. Mislimo da za to nema potrebe. A ustvari tako se neguje ljubav. Inace ona vene. Bas kao biljka. A to ne zelimo. Ovo je lekcija koju svi znamo, koju smo naucili kroz zivot, ili tek treba da je naucimo. Ali isto tako ovo je lekcija koju umemo jako brzo da zaboravimo. I zbog toga rizikujemo mnogo, iako nismo svesni. Zato svi mi treba da vise ulazemo u sebe, u druge, da vise dajemo, da bismo vise dobili, i naravno da UVEK volimo nekog i da ne zaboravimo da neko voli i nas!