Ambient on/off

Sign up

 

Continue

Continue By creating an account you agree to the Terms of Service & Privacy Policy

Leba !

Day 1,821, 13:57 by Gramzivi

Ja hleb zovem leba. To je u nominativu. I
bez apostrofa. A to recimo užasno iritira
jednu lepojku poreklom sa ruba centralne i
zapadne Šumadije – znate, oni tamo pričaju
najpravilniji srpski na svetu.
U obdaništu smo nakon ručka bili primorani
na poslepodnevnu dremku. Da bi vaspitačice
na rubu nervnog sloma malo predahnule uz
kaficu i trač. Pošto nam se baš i nije spavalo,
organizovali smo ilegalna takmičenja u lovljenju buba švaba i mrava (koje smo posle
stavljali u usta da sablaznimo devojčice koje
nam se sviđaju). Prokrijumčariš leba od ručka
u gaće, vežeš ga na konac izvučen iz dušeka
i čekaš da se nešto upeca. U suštini teško
da se šta pecalo na ovakav način. Jednom
sam umesto leba probao malo egzotičniji
mamac, pa sam u gaćama prokrijumčario
cveklu, ali sam zaspao i zaboravio da je
izvadim. Roditelji su se šlogirali kad je
njihov četvorogodišnji sinčić došao kući s
menstruacijom u gaćama.
U osnovnoj školi smo moj pajtaš Rus i ja
imali neobičan hobi. Onim danima kada
pre podne nismo imali trening streljaštva,
išli bismo do Tržnice (tako se tepalo supermarketu kompanije „Dunav“) da se sa
penzionerima borimo za leba. Bio je neki
polubeli koji je koštao dva-tri dinara manje
od belog, ali ispečen u ograničenom tiražu,
tako da su penzosi bukvalno ubijali za njega. To je bio kraj osamdesetih i nije bila baš
tolika nemaština, ali sport je sport. Nacrtali
bismo se ispred Tržnice malo pre devet sati,
kad je stizao. Magacioneri bi najpre ubacivali palete s mlečnim proizvodima strogo se
provlačeći kroz gomilu, što je bila idealna
prilika da na prevaru osvojimo pol-pozicije
pred trenutak kada konačno otvore vrata i
puste razularenu masu. A onda stampedo,
trka penzionera između rafova do dvadesetak metara udaljene sirotinjske pregrade
koja se nalazila u nivou poda, tako da smo
gledajući otpozadi izgledali kao neke ragbi
svinje koje se sjate na tek pristigle pomije.
Obično neke babe popadaju na dupe, a i
zglobovi su to istrošeni, ali ne odustaju od
svoje dve vekne, koliko je iznosio limit. Svakim danom bivali bismo sve impresivniji u
ovoj veštini - pa treba se na vreme pripremiti
za penziju...


...
Šta sam ono beše pričao?... A da, o lebu! I tako
smo se kao klinci tih srećnih osamdesetih iz
hobija jutrom otimali s penzosima za jeftiniji
polubeli leba. Nismo imali pojma da će nam
koju godinu kasnije takve veštine dobro doći.
Početkom devedesetih svaku noć po ciči zimi
čekam s ortakom Dejom Ruzmarinom za leba
u pekari „Ishrana“, baš preko puta prozora
učionice u smederevskoj gimnaziji koju sam
studirao narednih pet godina. Čekaš da stigne
u ponoć, uzmeš maksimalno dve dozvoljene
vekne i metneš ih u nedra ko radijatore (i do
kuće sve pojedeš).
A tamo negde pred faks sredinom devedesetih
leba bilo koliko ti duša ište, al ni tad uvek i uz
leba. Pa kad se navarimo, usred noći kucnemo
na zadnji ulaz pekare koja se nalazi u rodnoj kući
Branislava Nušića. E smešan taj Nušić, jednom
mi se ukazao dok sam pišao iza njegovog
spomenika, al’ o tome ću drugi put.
I dadu me tako moji u Beograd na škole. Imao
kao one bonove za menzu, al’ ko će tri puta na
dan na drugi kraj grada u red po splačine (tad
je osim predavanja i vežbi, moralo da se ide i na
fizičko – ceo ti dan već prođe dok se prošetaš
do bazena na Banjici). I pošto kad platiš kiriju
nije bilo para još i za hranu, ekipa je ipak uvek
imala za „virtuelni picu“: staviš na koru hleba
„polimarkov“ pica kečap koji se tek pojavio
(ma hit!), zažmuriš i specijalnim istočnjačkim
tehnikama kontrole uma tripuješ da jedeš picu.
E dođe i novi vek, tu sam već nešto pisao, svirao
kurcu i tako to, uspevao da skupim i po četres’
ljudi po koncertu (ako dođe ceo Horkestar), a
procenjuje se da je moje knjige pokušalo da čita
i preko sto ljudi. Horoskop da ne pominjem! A
svirao sam i u leba, da! S ovakvom popularno-
šću, često su me zvale mlade neafirmisane grupe
da im gostujem kao specijalno iznenađenje.
Često i bend koji se ubrzo okitio neverovatnim
uspehom i to sve preko jednog astronomskog
hita koji peva upravo o lebu, i to buđavom.
Nedugo posle je samoproklamovani „gazda od
benda“ izbacio iz grupe stare drugare “od ispred
dragstora“, i evo ga sad živi u Emtiviju. Nema ga
da se javi...
Pazi, kad malo bolje pogledaš, leba u Srbiji uvek
ima dovoljno, pa ne znam da je kakav suša, i
treba da si jako nadaren da bi umro od gladi... I
tu je jedna ogromna prevara! Većina ljudi samo
za prost leba i imaju, eventualno i za podrigušu
i onu kacu piva od dva litra ili plastičnu votku...
Zato se i ne umire od gladi, nego od debljine,
srčke, pritiska, šećera, ciroze jetre, raka želuca i
dvanaestopalačnog creva. E, leba mu jebem!

Direktna akcija
ASI
inicijativa.org

 

Comments

Kumoglavi
Kumoglavi Day 1,822, 04:13

v5,s43 Kralju !!!

diego delavega
diego delavega Day 1,822, 09:24

v6 s44 shout

bannera
bannera Day 1,822, 14:53

v7 sub45 +shout

 
Post your comment

What is this?

You are reading an article written by a citizen of eRepublik, an immersive multiplayer strategy game based on real life countries. Create your own character and help your country achieve its glory while establishing yourself as a war hero, renowned publisher or finance guru.