Join the new world

Пробудио сам се. Облио ме зној, дрхтавица, удар грома и бол у грудима. А осећај у телу као да сам на спрудима.
Секунда је требала да се уплашим...
Било је скоро јутро , погледао сам кроз прозор, видео оран град. Зујалице.
Негде између сумрака и свитања, видим крајолике светлости а видим и небо пуно звезда. Доле пак, звукове, тутњаву, заузетост најезда.
А лето, а тако хладно, без трунке ише, а опет иза мене облака пун цео, као неки оман и то допола сив. Да осетиш све лепоте негације, парадокса и тако те ситуације.
Или можда збуњеност у том тренутку.
Али само док ми је то пролетело кроз мисао, пао сам. Малаксао... уплашен, јатао помоћ, урлицима..
Кад смирило се све..
Уши ми тиште и зује, да не чујем ништа осим сата. -Тик -Так у ритму надолазећег рата. И тако слушам без икаквих разлога и ћутим.
Добар минут, можда два. Уствари не знам, осећеао сам као сат, два...
Све по линији.. Можда да умрем.

Сад сам овде у некој згради, пуна ситних рупа, бетра иза сваког ћошка.
Стресао сам се, кренуо.Ходником шевао..Као нека пијаница.А зграда... хотел. Испуњена неким лецима, баш као моја соба рупама и мецима.
-Рекламе, обавештења, пропаганда, проглашења и разнорана елитна аванагрдна шема... културе и политичког трема.
-А уздишем, трчим, жмурим, уплашен падам. Вичем! - Бре , зар је три месеца прошло!!

Да од тог трена, сан, команда, јуриш. Убиј, укради, осбоји и приграби.

Сан.. јер те сањам сваки дан.
Команда, за војнике и лажна пропаганда.
Јуриш? Шта са тим, нећу да се ико од њих дури... Или кренеш или умри.
И то у свом налету.. Убијеш, шста пуца на тебе, украдеш, шта украсти можеш, освоји да ти буде крајњи циљ и приграби награду за следећи чин, трачак живота.
Да се осетиш као број, ма ни слово на папиру. Док дајеш извештај свом официру.
За мало хране и по коју цигару.. Који ћеш дати свом најбољем ратном другару...
Да седнеш, погледаш ту безличну супу, да видиш себе и огромну рупу..
Како те изједа изнутра, како се узбуркано буди и потајно те гута..
И тако бројиш дане, једва чекаш нов да сване..
Са истом жељом, вољом, осветничком раљом, да прободеш сав тај гнев, бес... и на крају победиш јебени обичан стрес.
Да те не обори ни метак, ни трен, ни реч, као да је последњи меч..
Већ да те изда само срце, јер не могу без тебе.
Себичан сам на крају... али то ми годи.

Идем даље пратим рој из пакла. Пун прашине и смрада.
Остављам леп град од сунца и нежних облака. Пун маглине и јада.


Али жив сам још.. моја драга..