Join the new world

Izrazito mi je zadovoljstvo i privilegija sto imam priliku da sa svog naloga predstavim nasoj zajednici clanak koji je napisao jedan nas istaknuti novinar, covek koji je imao savrsene novine i koji, na zalost, vec dugo ne igra sa nama. Njegov identitet ce ostati tajna, na njegov zahtev, ali samo onima koji ne budu prepoznali njegov jedinstven stil i formu koja je ostavila pecat na sve koji su procitali makar jedan njegov clanak.

Uz ovu muzicku podlogu vas ostavljam da uzivate u narednim redovima. 🙂


To što se dešavalo u Australiji nije posebno značajno, ali se ispostavilo da ja zanimljivo
da se ispriča. Mislim, zanimljivo je meni da pričam, ne mogu znati koliko je tebi
zanimljivo. Znaš, taj moj poznanik o kom sam ti pričao, onaj što vozi sivi kombajn,
uopšte ne može da se opiše, ni da se definiše. Nekako je fluidan. Zato mi i nije postao
prijatelj, već je ostao poznanik. Sa njim me je upoznao jedan moj prijatelj koji je hteo
da kupi kuću, sruši je i na tom mestu napravi livadu, ali je zbog zdravstvenih problema
morao da živi na samoj obali gde je, prema propisima, zabranjeno napraviti livadu na
peščanoj plaži. Zbog toga je jako patio, pa je počeo... Jebi ga, sad moram sve ispočetka
da ti ispričam.

Australija je zemlja u kojoj je sve naopako. Kad je tamo dan, ovde je noć, kad je tamo
leto, ovde je zima, što više idu na jug, sve im je hladnije, voze levom stranom i ponose se
što su i država i kontinent. To ti je uputstvo za upotrebu, iako ne volim da potcenjujem ni
tebe, ni sebe. Ipak, odavno ništa nisam pisao, pa smo se možda malo zaboravili.

Tamo sam bio u Novom Južnom Velsu. To ti je odmah iznad Viktorije, australijske
države o kojoj postoji samo jedna zanimljivost, a to je da nije dobila ime po Snežani
Mišković. Uglavnom, kad država ima naziv poput Novog Južnog Velsa, odmah ti bude
jasno da tu nešto nije u redu. Zamisli toponim: severozapadni stari centralni Novi Južni
Vels. Što je najgore, geografski bi se mogla odrediti pozicija ovog galimatijasa.

Tog mog prijatelja, o kom sam počeo da ti pričam, slučajno sam upoznao u jednom baru
koji se zvao “Anamneza”. Vlasnik bara, poreklom Grk, je u mladosti bio baletski igrač i
obožavao je da rano ujutro radi vežbe istezanja na sred trotoara ispred “Anamneze” uz
muziku iz “Petparačkih priča” i “Tri boje: belo”. Tek kasnije se saznalo da on to radi
ispred bara zato što se razveo, pa je spavao u magacinu namenjenom za skladištenje pića,
ali ga je bilo sramota da bilo kome prizna. Svakodnevno posećujući “Anamnezu”,
sprijateljio sam se sa njim, što je dovelo do toga da mi jednog izraženo kišovitog utorka,
za vreme mog ispijanja kafe, najiskrenije preporuči nastup benda “Edvin, Dolores i La
Croix Du Sud”, koji se te večeri, kao i svakog utorka, održavao na spratu “Anamneze”.
Na spratu je bilo više prostora nego u prizemlju, a i moglo se izaći na veliku terasu;
samim tim, skoro nad okean. Pošto čovek koji je sâm u Novom Južnom Velsu nema neke
preterane društvene mogućnosti, prihvatio sam poziv, lepo sam se obukao i stigao na
vreme, mada sam se jedva naterao, budući da sam očekivao gužvu, pomešane mirise
jakih parfema, znoja i alkohola, oči devojaka koje izgledaju kao pikavci u trenutku
gašenja i jako ozvučenje koje obesmišljava čitav poduhvat i napor koji sam uložio.
Svirka je trebalo da počne oko devet, ali su se, što se nije znalo do devet i petnaest, tog
popodneva oko pola pet, četiri momka, u bloku i bližoj rodbini poznatiji kao fokstrot
sastav “La Croix Du Sud”, dogovorili u strogoj tajnosti sa vlasnikom nekog drugog bara
da nastupaju u njegovom lokalu. Dolores je došla prehlađena, samo da se javi i brzo je
otišla kući. Iz susreta sa njom sam saznao kako bi mogla da izgleda terminalna faza
prehlade kad bi ova imala neko tako egzotično i fatalno svojstvo. Pošto je zvanično
objavljeno da koncerta neće biti, svi gosti su napustili “Anamnezu” za desetak minuta,
što je vrlina koja može doći do izražaja u vanrednim situacijama. Lokal je zaključan, a u njemu je ostalo nas četvoro: šankerica Vanesa, dobrodušna devojka, ali skoro
neprimereno nezgrapna, zato što je imala da sredi neke knjige, vlasnik bara, već pripit,
zato što nije imao kuda da ide, Edvin, zato što mu je bilo glupo da ode i ja, zato što nisam
želeo da se vratim kući kad sam se već ubedio da izađem i lepo se obukao tim povodom.

Edvin je seo sa nama i posle očekivanog razgovora o aktuelnom događaju, počeo je da
priča o muzici koju voli da sluša i muzici koju voli da komponuje. Ponudio se, valjda
zato što se osećao dužnim, da nam otpeva nešto svoje, prateći sam sebe na akustičnoj
gitari. Nismo imali ništa protiv. Posebno su mi se dopale dve pesme. Njegova je muzika...
Možeš li možda da zamisliš kako izgledaju najslobodniji snovi Rošin Marfi kada
sanja neparne ritmove i još atmosferu neke uske rustične ulice kojom prolazi žovijalni
karnevalski defile dadaistički našminkanih klovnova, čiji nastup budi ili oduševljenje
ili strah, artista na štulama koji, osmehujući se, gledaju svet sa visine, žonglera u žutom
koji se rutinski dobacuju crvenim čunjevima, gutača vatre sa izgledom antičkih heroja i
cirkuskih igračica za koje svako misli da igraju baš za njega? E, takve su mu pesme i to
u akustik verziji. Postoji još jedan specifikum. On je jedini autor na čitavoj planeti čije
pesme imaju negativni prirodni priraštaj. Kako vreme prolazi, sve ih je manje i manje. Ne
znam kako mu to uspeva, ali nisam hteo da ga teram da mi oda tajnu.

Nakon kraćeg nastupa, priređenog samo za nas troje, Edvin se vratio i seo sa nama. Nije
bilo kasno, kiša je prestala još pre nekoliko sati i hladan vazduh sa juga je obećavao lepu
noć pod Južnim krstom. Tako je počelo naše druženje. Voleo je da rešava ukrštene reči i
imao je mnogo para. Kad kažem mnogo, mislim na milione za koje niko nije znao odakle
mu. O poreklu njegovog novca se svašta pričalo, kao što je i prirodno da se takav podatak
mitologizuje, ali ga nikada nisam ništa pitao o tome. Prvo, to je nepristojno, a pored toga,
potpuno je irelevantno. Muzikom se bavio zato što je voleo. Prvo je nastupao sam, ali
mu niko nije dolazio na nastupe i to mu je jako odgovaralo. Čak se toliko navikao da
nastupa za publiku koja je odsutna, da je jedno vreme zakupljivao sale kako bi mogao
u miru da svira pred hiljadama praznih stolica ili velikim parterima glatkih podova.
Kasnije je našao Dolores i onu četvoricu, pa su počeli sa klupskim svirkama, iako nije
voleo da peva tuđe pesme. Valjda je i u tome pronalazio neko zadovoljstvo. Živeo je,
kao što sam pomenuo, u velikoj kući na obali u kojoj nema ni jedne jedine biljke. Celo
dvorište je betonirao. To je, pretpostavljam, odmazda za to što ne može da ima svoju
livadu koju će izgraditi rušeći neku kuću, niti može da ostvari plan B, da od površine pod
peskom napravi svoju privatnu livadu. U slobodno vreme je pisao tekstove za blog koji
ljudi posećuju isključivo greškom. Rekao mi je jednom: “Popularnost je dijametralno
suprotna kompleksnosti rečenice”, nasmejao se kao mađioničar koji potpuno vlada
scenom i otrčao pravo u okean.

Jednog jutra me je probudio njegov četvrti uzastopni poziv, hteo je da mi javi da je kupio
čamac i da moram hitno da dođem, jer mu treba prvi oficir. Za pola sata sam stigao u
luku i video ga kako mi maše sa palube ogromnog prekookeanskog broda. “Jahte su
buržoa!”, glasio bi slobodan prevod njegovog uzvika. Kupio je tanker koji je upravo u
sebe primao poslednje hektolitre morske vode. Njegov plan je bio da napunimo tanker
morskom vodom i da je prevezemo dalje na okean gde ćemo je ispustiti, a kad obavimo
taj posao, slobodan sam da kao prvi oficir odredim sledeću destinaciju. Naravno da je tanker već imao posadu – i kapetana i prvog oficira – ali nam je obezbedio uniforme
lepše od njihovih, a da ne bi dolazilo do zabune, posle glasanja koje smo održali samo
nas dvojica, jednoglasno je odlučeno da ispred naših navodnih činova dodamo prefiks
anti, umesto prefiksa para, što je bio drugi predlog. Tako sam postao antikontraadmiral
samo time što sam iz polusna odgovorio na telefonski poziv. Posao mi je bio da stojim
pored pravog prvog oficira da bih držao protivtežu, kao i da mu ne dozvolim da bilo
gde ide bez mene, da se ne bi balans narušio, a brod prevrnuo. To isto je Edvin radio s
kapetanom. Kad nam je dosadilo, otišli smo na krmu i bacali kuvani kukuruz ajkulama
koje su plivale za nama. Mornari su nas gledali kao ludake.

Pet meseci nakon tog događaja, otkupio je celu seriju kombajna i obojio ih u sivo pre
nego što ih je besplatno podelio farmerima, a istovremeno smo počeli da pričamo okolo
kako je farbanje kombajna naredio ministar turizma koji je mason. Čak smo, na moje
insistiranje, dali oglas u dnevnim novinama, čije smo troškove podelili, gde smo implicite
izneli tu tvrdnju. Deleći kombajne, upoznali smo i onog što ti ga pomenuh. Kasnije
smo išli kod njega svakog meseca da se pravimo da se razumemo u problematiku i da
cokćemo kad navodno vidimo kako loše održava svoj kombajn, komentarišući kako je to
čin “nepoštovanja prema mašini”, ali nam ni jedan jedini put nije uspelo da ga uplašimo,
jer je valjda bilo očigledno da smo neozbiljni. On mi se još uvek javlja. Povremeno, par
puta godišnje. Ništa posebno ne kaže, ali se javlja. Edvin je... Jesam ti to rekao? Edvin je
poginuo u požaru kad se zapalila “Anamneza”. Nije bilo sahrane.

Prema zvaničnom izveštaju, nisu mogli da pronađu njegovo telo. Forenzičari, vatrogasni
inspektori, građevinski ispektori, vodoinstalateri i svi ostali koji su se mogli naći
pozvanim, su čitavih šest dana radili nešto na mestu gde sam pio kafu i čitao izveštaje
sa konjičkih trka. Sve su pronašli, čak i uzrok požara, ali ne i Edvinovo telo. Tamo gde
sam bio, umire se tako što nestaneš, ako me razumeš. Nema materijalnih dokaza. Ako
nema tela nema ni ubistva, čije odsustvo i nije pogubno za baš svaku priču. Dovoljno je
prihvatiti da je Edvin nestao i da se više nikada neće pojaviti. Bar ne onakav kakvim ga
pamtimo.

Onda sam se vratio iz Novog Južnog Velsa. Došao sam ovde i eto... Dani su isti kao što
su uvek bili, neki se u njima nikako ne snalaze, dok čekaju nove, druge dane, kao da će
oni doneti nešto drugačije, kao da imaju dar kojim se ponosi vetar s Antarktika, moć
da donesu promenu. Ispod Južnog krsta sam ostavio mnogo toga, ali nikada više ne bih
otišao tamo. Čak se ni ne setim tog mesta i vremena koje sam tamo proveo. Znam da mi
nećeš verovati, ali tako je. Mislim da bi i sa tobom bio isti slučaj. Prosto, nismo mi ljudi
za takve svetove, veruj mi. Ostavi se toga. Živi.

[...]

Ovo je isečak iz pisma koje nije namenjeno nikome posebno i čiji preostali delovi nisu i
neće ni biti napisani.

S najtoplijom nežnošću i iskrenim divljenjem,
Posvećeno onima koji o nekome sanjaju, obično pred spavanje i ujutro kad se probude,
pa ostanu u krevetu još pola sata. I u toku dana... Kad rade neke dosadne poslove.