Join the new world

(‘oror pricica)

Opisacu vam jedan dogadjaj ili niz dogadjaja od pre par godina.
Bilo je leto ’12 ili ’13 ne secam se tacno. Bilo je toplo prijatno vreme, druga polovina jula. Neki detalji su mi se toliko urezali u secanje da cu ih pamtiti dok sam ziv.

Tih dana me je mucio neki suv, dosadan kasalj u principu nisam bio bolestan ali kasalj je bio uporan. Kako su bili topli dani sve se lakse podnosilo uz stalnu promaju i otvorene prozore. Promaja taj najveci masovni ubica u Srbiji. Uglavnom u gluvo doba noci, oko 2-3 sata pocnem da kasljem, kasljem, nista ne iskasljavam naravno. Probudim se, mucim se i naprezem ustajem da popijem casu vode da zadovoljim grlo, pluca i umirim prokleti kasalj. Inace zivim sam u mirnom kraju na periferiji grada u blizini groblja. Sto mi ne predstavlja nikakav problem, da ne znam da je tu groblje ne bih ga nikad ni video. Po mraku polako prosetam po stanu do kuhinje, pazim na ivice namestaja da ne odvalim mali prst. Namerno ne palim svetlo da se ne bih razbudio. Vracam se, zastanem na kratko pored otvorenog prozora u spavacoj sobi, kao da malo udahnem svezeg vazduha, valjda sebe ubedjujem da je to jako zdravo. Udahnem par puta i krecem prema krevetu. U poslednjem trenu kada sam okrenuo glavu shvatim da sam video nesto neuobicajeno. Nesto je bilo cudno i o tome pocinjem da razmisljam tek kada sam legao. Kako je dvoriste izmedju zgrada u skoro potpunom mraku nesvesno sam uocio osvetljeni prozor u zgradi prekoputa. Nije bilo jako osvetljeno recimo kao neka manja lampa u cosku sobe. Ono sto mi je vise zasmetalo je figura na prozoru tj covek koji stoji ispred otvorenog prozora. Sada lezim u krevetu i ‘odmotva mi se film’ sta sam zapravo video. Naravno sada zelim da ustanem i pogledam ponovo ali ne zelim da se razbudim. Ma i ne tice me se mozda je covek kao i ja stao da se nadise vazduha. Medjutim bio sam siguran da sam video jos nesto. Ne, ne, ubedjujem sebe, nisam dobro video, bio je samo delic sekunde verovatno mi se samo ucinilo. Prevrcem se u krevetu ali slika je i dalje ziva, nesto mu je gmizalo po telu i glavi ili mi se tako ucinilo. Ne mogu da izdrzim, skacem iz kreveta i zalecem se do prozora. Nista, sva svetla pogasena, cuju se zrikavci, toplo, nema daska vetra. Gledam prozore pokusavam da se setim koji je bio, nagadjam, nisam siguran. Ja sam na prvom spratu i cini mi se da je ovo bio isto prvi sprat ne bas prekoputa mozda malo desno. Opet kasljem, opet pijem vodu, vracam se pravo u krevet ovog puta. Jedva sam zaspao. Ustajem jedva, nisam se naspavao. Dan prolazi normalno, nocni dogadjaj sam potpuno zaboravio naravno. Posao, kuca, rucak, nesto malo zabave sa par prijatelja. Vece uz TV i PC.

Noc, kasalj opet, kao da mi neko sedi na grudima ne mogu udahnem, kasljem i ustajem. Krecem prema kuhinji, dogadjaj od sinoc mi je sada prvo cega sam se setio. I to kako ga se citavog dana nisam setio. Casa vode, idem nazad i pravo na prozor. Gledam zgradu preko puta. Odmah sam ga video. Isto kao i sinoc, priguseno svetlo vidi se kontura, lik se ne vidi dobro, pozadinsko osvetljenje. Stoji mirno ruke su mu uz telo, mozda gleda pravo u mene, ne znam. Daleko je. 20 metara 30, ne mogu da procenim. I opet ono sto me sinoc uplasilo, nesto mu prelazi sa ramena preko vrata na glavu, nesto ne mnogo veliko, ne mnogo brzo. Ma ne tice me se, mislim, nisam od onih koji blenu kroz prozor da vide sta ko radi. Ali ovo mi stvara neki nelagodan osecaj. Ma jbg mozda ima nekog kucnog ljubimca. Sta to moze da bude, zmija, piton? Evo ga jos jedan sa druge strane, dole nize preko bedara preko grudi prema vratu. Koliko ih ima? Sta je to? Mozda neki glodar, lasica, pacov, veverica? Tamo gde su mu usta zacrveni se zar od cigare i to slabo svetlo zara blago osvetli deo komsijinog lica. E tada sam se smrznuo, uz ledja i kicmu jeza, u delicu sekunde me oblio ledeni znoj. Nesto neprirodno, meni nepoznato. Kao ogroman crni debeli crv, kao pipak od hobotnice, kao pijavica ali od 30-40cm i debela kao ruka. U panici, izmaknem se i naslonim ledjima na zid pored prozora, srce mi otkucava 200 u minuti disem kao da sam pretrcao maraton. Pocinjem da kasljem, kasljem i jurim prema kuhinji po vodu, srce i dalje udara kao ludo. Ne mogu da verujem sta sam upravo video. Dok halapljivo pijem, kroz mozak mi prolazi misao da imam negde u kuci neki stari dvogled. Prakticno igracka ali dovoljno da bi se nesto videlo jasnije i uvelicano. Kao u panici pocinjem da preturam po ormanu, po ostavi, nemam ideju gde je. Ne znam koliko sam vremena izgubio trazeci, 5min, pola sata? Pronadjoh ga na dnu neke kartonske kutije. Zalecem se prema prozoru. Gledam, brisem majcom musava sociva dvogleda, nista. Prozor je otvoren svetlo ugaseno, nema nikog. Gledam kroz dvogled ne trepcem, ne bih li ugledao nesto, bilo sta sto bi me ubedilo da ne haluciniram. Trazim potvrdu onoga cega sam bio svedok, ne verujem sam sebi i svojim ocima. Da li sam poludeo? Sta sam to video? Prolazi vreme nisam ni svestan koliko sam vec na prozoru sa dvogledom naslonjen na prozor. Ne vredi, nema nikog i niceg. Pocinjem da gledam po susednim zgradama i prozorima, trazim nekog, bilo koga ko je mogao da vidi ovo isto.
Nista, noc mirna, tiha, samo zrikavci se cuju. Zatvaram prozor, trpim vrucinu, lakse mi je tako. Ne znam koliko puta sam kroz glavu izvrteo citav dogadjaj. Koliko dugo sam pokusavao da zaspim, ujutru radim a ne mogu da zaspim. Sta raditi? Da zovem Policiju, ismejace me, poslace me kod psihijatra.

Dan sam proveo ocajno. Nenaspavan, izmoren, sa kasljem koji se pogorsava. Ceo dan sam mislio na proteklu noc i sa jezom cekao predstojece vece. Popodne dok je jos bilo ljudi, dece na rolerima i biciklama, prosetao sam se kroz parkic. Setam se, kao nezainteresovan povremeno bacim pogled prema tom prozoru. Prozor otvoren kao i vecina na okolnim zgradama. Nema nikog i nista ne izgleda cudno i sumnjivo.
Cvrsto sam odlucio da te veceri promenim nesto. Prvo nema otvaranja prozora, ako treba proviricu kroz venecijanere, ako bas moram. A gledacu da ne moram. Drugo, naoruzao sam se, uzeo sam tucak za meso i stavio ga na stocic pored kreveta, za svaki slucaj. Trece lezem kasno da se ne bih budio. Nisam prilazio prozoru ceo dan a priznajem da me je zanimalo da bacim pogled. Pred spavanje toplo tusiranje i drmnem dve kajsije da me opusti i uspava. Pokriven samo laganim frotirskim prekrivacem zbog vrucine. Neispavan od prethodne noci, pod uticajem kajsije, san me je brzo savladao. Osecam da lelujam, onaj osecaj izmedju jave i sna. Tri, dva, jedan…
U neko doba noci osetim blage dodire po nogama koji se penju ka butinama. To me polako budi. Zanosna brineta sa nestvarno plavim ocima koja se umiljava, klizi na gore ka meni, osmehuje se, mazi me po butinama. Sedi na meni, njise se, mazi me po stomaku, osecam svoju erekciju i smeskam se. Prija mi, osecaj je sjajan, ona tacno zna sta mi se svidja. Ljuljuskamo se zajedno, njisemo se u nekom ritmu koji samo mi cujemo u nasim glavama. Ljuljuskamo, ljuljamo, ljuljamo… Ljuljam se, krevet se mrda, stvarno se mrdam, polusvestan polu u snu, jos uvek ne shvatajuci sta se desava otvaram oci. Vidim da se prekrivac cudno mrda, brzo kao metak, kroz glavu mi prolazi, shvatam da je neko, nesto u krevetu. Snazno otkrivam prekrivac, prekticno ga bacam sa sebe. Zgrozen i uplasen, gledam i ne verujem, klupko velikih crnih debelih crva, pijavica, sa plavim pegama se migolje i gamizu po meni, po preponama, po nogama. Imaju sitne zube, kace se za mene, proklete pijavice. Vristim, tucak za meso na stocicu, skacem, stresam ih sa sebe neki su jos u krevetu. Drzim tucak kao cekic, udaram, udaram, klececi udaram. Prsti krv na sve strane, pucaju kao prezrele tresnje, bijem, udaram, borim se. Vriste, kao u agoniji, vriste, AAAAAA Pa to ja vristim? Jaucem, prsti leve ruke su mi izubijani cekicem za meso. Jaucem, to je moja krv, bacam cekic besno. Palim svetlo, nema ni traga od gmizucih krvopija, nema raspuknutih zmijolikih stvorenja. Ne verujem, trazim po posteljini iza kreveta, nista. Bol u ruci koji me paralise, placem od bola. Kupatilo, ruka pod mlaz ledene vode, jos gore, pocinje da pece, trpim bol. Pokusavam da skupim prste u pesnicu, ne mogu, bol je nesnosan. Nokti otkinuti, krv lipti, polomio sam barem dva prsta, na kaziprstu cini mi se da vidim belu kost kroz razderanu kozu. Umotavam ruku u nakvasen peskir, oblacim se nekako onako jednoruk.
Polu obucen zovem taksi, urgentni centar, lazem da sam zaglavio ruku u liftu. Doktor se smeje i usiva me, valjda zna covek kako izgleda kada se zaglavis u liftu.
Znate, imate pravo da prijavite svaku vrstu nasilja. Hvala doktore.
Dok su mi namestili polomljene prste, fiksatori, zavoji, konci, kopce, docekao sam jutro u urgentnom. Nakljukan lekovima protiv bolova, dremam u cekaonici cekajuci papire. Razmisljam o svemu sto se desilo i dalje mi nije jasno. I dan danas sad se odlicno secam kako ta gmizava gamad izgledaju. Ogromna pijavica, veliki crni debeli crv sa svetlo plavim pegama prosaran krvavo crvenim krivudavim venama. Da na jednoj strani nema sitnih iglicastih zuba, ne bih znao gde je glava a gde rep.

Ne ide mi se kuci, na posao ne mogu. Javio sam da sam imao nezgodu i da ne mogu da dodjem. I da dodjem ne mogu da radim jednom rukom.
Imam prijatelja koji zivi u centru. Poziv. Naravno dodji, kuci sam. Uhvatio sam ga pred polazak na posao. Sta da mu kazem? Ne pita me nista, vidi da sam sjeban. Sreli smo se skoro na vratima. Jesi li se tukao? Uzdisem i kazem dugacka je prica. Pricaces mi kada se vratim, zurim na posao. Kljuc ti je u vratima imas nesto u frizideru, ako si gladan. Klopam nesto na brzinu, leskarim na dvosedu uz TV da odagnam misli. Ruka mi pulsira, drzim je visoko da smanjim bol. Uljuljkan u sigurnost tudjeg doma, daleko od sopstvenog, ne znam kada sam zaspao. Kasljem, trgnem se, kao u nadi da sam mozda sve sanjao. Ostar bol me surovo vrati u realnost. Prespavao sam skoro ceo dan. Moj drugar iz detinjstva, samo sto se nije vratio s posla. Sta da radim. da li da idem ili da ostanem? Pozivam ga, kaze ima guzvu ostace duze, ako moram da idem, da ostavim kljuc na dogovorenom mestu on svakako ima rezervni. Neki prijatelji ti ostanu prijatelji do groba.

Svracam prvo do apoteke, flasteri, zavoj, nesto protiv bolova, nesto za smirenje da lakse zaspim, da ne zaboravim sirup za kasalj. Molim vas, pazite da ne mesate lekove. Naravno, hvala. Mislim se, jok ti ces. Stizem kuci, setam po sobi i gledam tragove sopstvenog krvavog pira. Sirup za kasalj otvaram zubima i jednom rukom, pijem iz flasice. Izubijao sam parket, blago njemu, ne boli ga. Ono sto me vise brine je to sto dolazi vece. Naslonjen na prozor gledam dvoriste, decu i roditelje koji se igraju po parku. Onaj prozor je isti, otvoren i prazan. Pre samo tri dana sve je bilo normalno a sada mi zivot lici na pakao. Kao film ‘Dan mrmota’ gde dan nema kraja, isti dogadjaji se ponavljaju iz dana u dan. U mom slucaju iz noci u noc. I da, to je komedija a ja zivim u hororu. Resim da se prosetam po parku dok jos ima svetlosti dana. Na klupama roditelji, deca se dobaciju loptom sve je normalno. Prijatno toplo popodne, nije vruce kao pre par dana. Sretnem nekog komsiju sto se znamo onako u prolazu. Gleda me, pita. Gde si sjebo ruku? Ma pusti, na poslu, lift, lazem nesto. Pocnem kao nesto da ga ispitujem. Je l znas onog komsiju prekoputa, nema ga u parku. Sta da kazem, ne znam ni ko je ni kako se zove. Nema pojma o kome pricam. Setam oko zgrade ko pas lutalica. Dolazim ispred tog ulaza i setkam se tu, cekam da neko naidje. Neka baba izlazi iz ulaza, ulecem klizeci. Dobar dan komsinice e izvinite ja sam tu iz ulaza preko puta. Baba me gleda s oprezom, gleda moju ruku u zavojima. Ma imao sam povredu na radu. Znate trazim jednog vaseg komsiju iz ulaza. Nisam ga vid’o odavno. Kako se zove? Pa ne znam, znam da je pusac, kako to glupo zvuci mislim se. Ma samo je stajao tu u parku sa cigarom. Sta drugo da kazem. Ma, kaze baba, to mora da je komsija Radoje. On ti je bolestan sinko, ne izlazi iz kuce, mnogo je bolestan. E hvala komsinice. Odgega se baba prema sledecem ulazu. Ma mozda je to to sto je bolestan ali koja je to bolest sa pijavicama od pola metra jbt. Setam se ispred ulaza, sta cu ako naidje Radoje. Daj da pogledam u ulaz mozda se vidi spisak stanara ili ime na interfonu. Gledam interfon nema imena samo prezimena i brojevi stanova. Gledam, buljim dalje po ulazu. Desno, skroz, unutra kao mala oglasna tabla. Priljubim lice na staklo. Lepe ljudi reklame ili oglase. Umrlica? Krupna slova Radivoje Krstic, ona sitna ne vidim. Slika na umrlici, ona ista faca, sa cigaretom u ustima i kiselim, zlim osmehom. AAA Znaci to je to, on je u stvari, pokojni. Jbt pa baba rece bolestan je? Radoje a ne Radivoje? Sinkooo! JAAOO Poskocio sam. Izvini sinko ja te uplasih. Neki deda stoji iza mene, odseko sam se. Izvinte komisja gledam umrlicu, pa taj komsija Radivoje, kad je umro? Pa sta znam ima 3 meseca. Mnogo je pusio, rak pluca. A ova neka komsinica mi rece da je bolestan. A pa to mora da je Dara ona se plasi da gleda umrlice da ne vidi svoju sliku, hehe. Heh, hvala dovidjenja prijatno. Dobro bar znam sa cim imam posla. Vec se smrkava. Dolazim kuci, tri propustena poziva i sms brine se prijatelj kako mi je. Javicu mu se, samo da smislim kako da se izborim s ovim zlom. Ja bas nesto u crkvu ne verujem, verujem u boga. Ali ovo nema veze s bogom, mozda sa djavolom.

Resim da ne spavam uopste. Cekic za meso sakrijem u kuhinji, u donju fijoku sto dalje. Skuvam veliku kafu i sedim, da slucajno ne zaspim. Gledam TV vrtim kanale. Dvogled na stocicu a mislim se necu da pogledam ni za zivu glavu. Mislim ako prodje ova noc u redu bez sranja mozda prekinem to zlo. Kasljem, pijem sirup. Vec mi se oci sklapaju, zmirkam, toplo je al prozor ne otvaram. Tri ujutru, pisam, umivam se. Pijem sirup. Vrtim 60-70 kablovskih kanala i nema nista jbmti. Cak cak cak. Nesto pucketa. Nesto tiho i sitno ali se cuje. Kao kisa po prozoru ali drugacije kao pesak po prozoru. Mahinalno ustajem, zajebem se, gledam kroz venecijanere. Nema niceg, ne pada nista. I pogledam preko puta, sta cu jace je od mene, prozor otvoren i prazan, nema nikog. Osetim olaksanje, dobro je, gotovo je. Dole, desno nize u parku u mraku, zar od cigarete mi privuce pogled. A jbmti zivot. Pa on je u parku. Uzimam dvogled, gledam lose se vidi u mraku. Pojavi se malo mesecine, dovoljno da ga vidim onako jezivog. Ista poza stoji ne mrda, ruke pored tela, u ustima pljuga. Na licu jezivi blagi smesak. Pijavice, crvi, sta god da je to, gamizu po njemu, kroz njega. Padaju okolo i opet se vracaju uz noge gamizu. On kao da uziva u tome. Kao da je neki njihov kralj, kao matica kod mrava. Zive oni u njemu i on ne umire zbog njih, zive u nekoj bolesnoj jezivoj simbiozi. Podize glavu, prvi put ga vidim da se krece. Gleda gore, prema meni, pravi jedan korak, ubedjen sam da gleda pravo u mene. Oci su mu suplje, prazne, ima oci ali su prazno crne. BBBZZZZZZZZZ interfon. Skacem, jaucem, prestravljen. Dosao je, gotov sam. Mislim da sam se upisao. BBZZZZ BZZZZ BZZ Alarm jbt alarm, nisam ugasio alarm. Zaspao sam. Zvoni alarm. Svanulo je, sanjao sam. Uzas nema kraja, mom paklu nema kraja.
Ne mogu da mislim ni o cemu drugom, preokupiran sam, preopterecen. Boli me ruka. Odmah ujutru idem ispred Radivojevog ulaza i cekam da neko naidje. Uskacem u ulaz iza ledja nekog stanara ko ilegalac. Citam detalje sa umrlice. Slika, jeziva faca. Radivoje Krstic … Sahrana ce se obaviti 26.04.2013. na groblju … ozalosceni … Dobro. Jesam li vec rekao da zivim blizu groblja? Odlazim pravo na groblje. Dobardan, treba mi pomoc. Jedan rodjak mi je sahranjen ovde a ne znam gde. Zeleo bih da ga obidjem. Lazem nevesto.
A pa ne moze to tako druze, propisi su propisi. E jbg znao sam. Vidite, imao sam povredu nisam mogao da dodjem, pokazujem ruku u zavoju, hvatam na patetiku. Dobro, dobro. Ali evo da kupis jednu svecu, rece upravnik. Nema problema, naravno. Pruza mi svecu, kaze ‘50 evra’. A?? Valjda sam napravio taj izraz lica, dok nisam ukapirao fazon. Nema problema samo da nadjem. Kopam po crnom fondu novcanika, pruzam novcanicu uzimam svecu. Pronalazi po imenu i datumu za 12 sekundi, stigla digitalizacija i na groblja. Verovatno je od Topalovica, mislim se ja. Pokazuje mi smer, i objasnjava putanju. Posle 10-15 minuta setnje ga pronalazim. Radivoje Krstic ’56 godiste, ista ona jeziva faca na slici. Valjda covek nije ispustao cigaru iz usta ni kad je umro. Cucnem pored groba, gledam ja njega gleda on mene. Zapalim onu svecu na nekom susednom grobu gde je jos tinjao neki plamicak svece. Gledam i mislim sta da radim sta da kazem. Gledam i pocinjem da placem vise zbog sebe nego zbog njega. I placem jbt ozbiljno mi tesko, kapiram ovaj ce me pratiti dok me ne sjebe totalno. Isplacem se tako, nisam zaplakao 10-15 godina, cutim ne kazem nista. Sta da pricam, kao da on moze da me cuje. A i ako dodje opet, barem znam gde da ga nadjem.

I nije dosao. Nikad vise.


Erepublika moj dobar drug.