Join the new world

Čak 92 godine je prošlo od proboja Solunskog fronta, živih Solunaca više odavno nema, a kosturnica na Kajmakčalanu sa kostima 3.804 srpska vojnika je u jadnom stanju. Krst na kapeli samo što se nije srušio, zvonara ne radi, kapela prokišnjava...
Na tabli iznad kapele koju je 1928. godine podigao kralj Aleksandar Karađorđević još stoji natpis: "Mojim divjunacima, neustrašivim i vernim, koji grudima svojim otvoriše vrata slobodi i ostaše ovde kao večni stražari na pragu otadžbine", ali ne i njegov potpis, koji je izgreban sa mermera još za vreme Drugog svetskog rata.

U ništa boljem stanju nije ni nevešto zakrpljena mermerna posuda iz koje je ukradeno srce Arčibalda Rajsa, velikog prijatelja srpskog naroda. Srce je nestalo tokom bugarske okupacije teritorija Kraljevine Jugoslavije u Drugom svetskom ratu. A Rajsova poslednja želja je bila da se njegovo srce sahrani tamo gde su poginuli njegovi ratni drugovi, hrabri srpski vojnici, na koti 2521, koja je pre bitke i topovskog razaranja bila čak četiri metra viša i nosila broj 2525. Jaka artiljerijska vatra zbrisala je četiri metra planinskog vrha.

Nisu vraćene ni topovske čaure od kojih je na podu kapele bio napravljen krst, a u ništa boljem stanju nije ni malo srpsko vojničko groblje u Skočiviru podno Kajmakčalana, dobrano zaraslo u drač i korov, a natpis na tabli iznad kapije izgrebali su navodno Bugari.
Bunkeri kao svedoci
Biciklom do Kajmakčalana
Jedan od najaktivnijih biciklista veterana Srbije, Piroćanac Branislav - Bane Mitić, iako je napunio 59 godina, učinio je pravi podvig vozeći bicikl ratnim stazama Solunaca. Vožnja bicikla ovom veteranu nije pala teško. Sa svojim dvotočkašem on je svojevremeno prešao put od Pirota do Pekinga. Za 46 dana je prešao 9.250 km.
- Godinama je u meni tinjala želja da se poklonim srpskim Soluncima. Na poprišta velikih istorijskih bitaka odlazi se organizovano, vozom ili autobusom. Ja sam za put do Kajmakčalana odabrao drugi, teži način - svoj bicikl. A i zašto bih nešto menjao, kada uglavnom svuda idem biciklom - objašnjava Mitić.
Na Solunski front srpska vojska je prebačena u proleće 1916. nakon oporavka na Krfu. Sa jedne strane borbene linije su bili francuski, britanski i srpski vojnici, a sa druge su ih gledali duboko ukopani u rovove nemački i bugarski soldati.

Vatreno krštenje srpska vojska je imala te iste godine na Kajmakčalanu, gde je nakon žestokih brbi prsa u prsa sa Bugarima osvojila taj vrh Nidža planine i grad Bitolj. Nakon toga, što zbog problema na ostalim frontovima, što zbog stava nekih država, posebno Engleske, da je Solunski front sporedno ratište, došlo je do zatišja do septembra 1918. godine.

A onda su se u zoru 14. septembra bitke ponovo razbuktale, a juriš srpske vojske nijedna sila nije mogla da zaustavi. Ubrzo je kapitulirala Bugarska, Nemačka i Austrougarska, a Srbija je oslobođena i južni Sloveni su stvorili novu državu Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca. Tokom četiri ratne godine ovim frontom je prošlo čak pola miliona vojnika iz sedam država, a 200.000 je zauvek ostalo u gudurama makedonskih planina.

I, danas, 92 godine kasnije, na liniji kojom se protezao front još kao nemi svedoci istorijske epopeje stoje bunkeri, magacini, seoske kuće koje je koristila vojska.

Pobedila šačica
Viljem Drugi, nemački car, u telegramu bugarskoj Vrhovnoj komandi: "Šezdeset dve hiljade srpskih vojnika odlučilo je o ishodu rata. Sramota !"
o vrha Kajmakčalana na planini Nidže stiže se uskim i teško prohodnim putem kroz šume, šikare i kamenjare. Uz više sreće, do vrha se leti može stići i terenskim vozilom, ali je najsigurnije peške. Ko se ispentra gore, odakle se više nema kud, jer se tu nalazi granica između Makedonije i Grčke, zapita se da li su srpski vojnici mogli da odaberu teže mesto na kome će otvoriti vrata proboju Solunskog fronta.

Turizam na frontu
Na tom zapuštenom i zubu vremena prepuštenom prostoru Makedonci sada nameravaju da razvijaju memorijalni turizam, pri čemu bi Solunski front trebalo da postane deo atraktivne turističke ponude.

Junačka slava
Robert Lesing, ministar spoljnih poslova SA😨 "Kad se bude pisala istorija ovog rata njen najslavniji odeljak nosiće naziv Srbija. Srpska vojska je učinila čuda od junaštva, a srpski narod je pretrpeo nečuvene muke i takvo požrtvovanje i hrabrost ne mogu proći nezapaženo - oni se moraju nagraditi."
Na ideju da bi prostor na kojem su vođene važne bitke u Prvom svetskom ratu mogao da postane deo atraktivne turističke ponude, prvi su, pre nekoliko godina, došli iz ski-centra "Kožuf", kraj Đevđelije. Direktor centra Angel Nakov osmislio je turistički obilazak cele linije fronta dugog 260 km, od Kožufa preko Kajmakčalana, pa sve do Galičice iznad Prespanskog jezera.

Opština Novaci kod Bitolja planira da otvori muzeje u nekadašnjim pećinama, bunkerima i rovovima koji su bili vojne i strategijske tačke zaraćenih strana u Prvom svetskom ratu, a posebna pažnja bi se posvetila očuvanju priče o legendarnom švajcarskom kriminologu i ratnom izveštaču sa Solunskog fronta Arčibaldu Rajsu.

Ova ideja je dobra i može da zaživi samo ako se prethodno bar u pristojno stanje dovedu spomen-obeležja koja podsećaju na herojske podvige Solunaca, koje ne bi trebalo da zaborave ni Srbija ni Makedonija. A prepustile su brigu jedna drugoj.

Ovo je moja zemlja
Ogist Alber, francuski oficir za vezu: "Ono što sam video na Veterniku pamtiću do kraja života. Izmešali se francuski i srpski vojnici. Rasturene desetine pentraju se po kamenjaru. Ljudi poderane obuće, iskrvareni, osvajaju metar po metar... Sudbinu ovog dela fronta rešavaju nož i srce junačko... Kraj mojih nogu nađoše se dvojica. Uhvatili se u koštac, pobacali oružje i survavaju se niz masiv planine kidišući jedan na drugog. Gledam užas, čas je Bugarin odozgo hoće da udavi Srbina, čas je Srbin gore pokušavajući da zadavi Bugarina. A obojica snažni, škrguću zubima, ne malaksavaju... Sad je najednom Srbin jači, udara Bugarinovom glavom o tlo i viče: "Ovo je moja zemlja, ovo je moja zemlja, upamti..."