Join the new world

„Kad sila ne pomaže, uzmi veći čekić.“ – Divna misao jednog od naših komentatora na nekoj od utakmica S.P.

Jutro je bilo lepo i vedro, kao i svako drugo jutro u novom svetu. Žurnim korakom sam išao niz ulicu, jer sam po običaju kasnio na posao. Razmišljao sam da napustim proizvodnju oružja i zaposlim se u rudniku kao početnik, kada mi pažnju privuče gungula, koja se stvorila oko trafike preko puta. Bila je velika gužva. Ljudi su dolazili, uzimali novine, komentarisali, odlazili... Priđoh da vidim šta se dešava. U poslednje vreme nisam čitao novine. Bile su pune čitulja. Depresivno.

-Izvinite, da li su novine još uvek besplatne?- odabrah trenutak da upitam prodavačicu.

-Naravno, slobodno uzmite.-odgovori ona ljubazno i sa dozom čuđenja.

Bacio sam pogled na novine izložene na pultu. U trenutku me je probio znoj, ruke su mi se tresle i teško sam disao od iznenadne navale adrenalina. Zgrabih jedan primerak.



-Hoćete li i naredjenja?-upita prodavačica.

-DAJ!!!-istrgoh joj novinu iz ruku.

Razgrnuo sam onu gomilu oko sebe i kao sumanut potrčao nazad kući. Nemaš sreće Ema, danas ću mnogo zakasniti, ako se uopšte pojavim . U trku sam čitao naredjenja. „Avijacija da čeka do večeras i prarti dalja naređenja.“ Ti čekaj, ako ti se čeka, a ja idem da se rokam iz ovih stopa! Skakao sam u ritmu te čarobne reči. RAT, RAT, RAT, RAT...

Mora da sam pretrčao bar kilometar dok nisam stigao do svog Q1 helikoptera. Ali nisam osetrio nikakav umor.



Kao furija sam uleteo u kokopit. Uključio sam par prekidača, kao što su me učili na obuci i pritisnuo veliko crveno dugme. Motor se nije upalio. Sledećih nekoliko minuta sam nastavio da pritiskam to dugme, toliko jako, da sam mislio da ću slomiti prst. Glupa mašina je prosto odbijala da se povinuje komandi. Tako je to sa Q1 helikopterom.

Kanto jedna, pa nećeš me ti sprečiti da ratujem, ne zvao se ja... Besno sam tresnuo pesnicom po komandnoj tabli. I gle čuda, motor je počeo da prede kao mače u krillu. Ipak sam ja tehničar. Razumem se malo u te stvari.

Uskoro sam leteo iznad grada. Ne znam tačno na kojoj visini. Malobrojni instrumenti u kokpitu nisu radili. Prvi put sam bio u prilici da vidim svet odozgo. Osećao sam se kao eBog. Dobro, kao mali eBog. Čudno je to. Do pre dve nedelje bih jedva prepoznao helikopter, kada ga vidim na slici. Sada sam tim istim helikopterom upravljao sa takvom lakoćom, kao da to radim čitav život. Moje oduševljenje je bilo kratkog daha. Motor je počeo da trokira i da gubi snagu, a kokpit se ispunio jakim mirisom kerozina. Sigurno je negde curilo gorivo. Tako je to sa Q1 helikopterom. Svako normalan bi odmah sleteo, ali ja nisam normalan. Ustvari, mnogo mi se ratovalo. Nastavio sam dalje.

Posle desetak minuta, ugledao sam udaljene eksplozije i gust crni dim, koji je zaklnjao horizont. Srce mi je lupalo kao ludo. Čekajet malo! Nemojte da se poubijate pre nego što ja stignem! Ostavite nešto i zamene! Dodao sam gas.

Vreme je za proveru oružja.



Hm... Nemam baš vatrenu moć kakvoj sam se nadao. Ali boj ne bije svijetlo oružje, već boj bije srce u junaka. Čuvajte se mrski neprijatelji! Stiže vaš nemesis! Našao sam se iznad bojnog polja. Prizor je bio neopisiv. Prštalo je na sve strane. Uništena i zapaljena ratna oruđa su ispunjavala pejzaž. Pešadinci su se borili prsa u prsa po šumama. Tenkovi su se lomatali po brdima, ali su iz nekog razloga baš tu bili nepobedivi. Dolinama su vladali helikopteri, koji su spaljivlai sve ispod sebe. Artiljerci su sa krovova zgrada pucali na sve što miče. Izgledalo je kao da šenluče posle neke velike sportske pobede.

Na obližnjem mostu je vladala prava klanica. Vod pešadinaca je pokušavao da ga pretrči, ali su svi skončali pod gusenicama nekog velikog tenka. Onda je od negde doleteo projektil i poslao taj tenk pravo na dno reke. TO! TO! UDRI GA! –navijao sam ushićeno dok sam preletao reku samo par stotina metara nizvodno, potpuno ne ometan. Eh, šta su ti helikopteri.

Jedino što nigde nisam video bolnicu. Znači, ako mi se nešto desi, prepušten sam sam sebi. Ma šta može da mi se desi? Hrabre sreća prati. Bolnice su za gubitnike.

Napravio sam jedan krug oko ratišta, kako bih izvideo situaciju i našao dobro mesto da se diplojnem. Ugledao sam nekakvu zaravan izmedju dva brda. Na njoj je bio samo jedan pešadinac. Izgledao je nenaoružan i teško ranjen. Pokušavao je da se dovuče do obližnje šume. Eto moje mete. Junački ću da ga dokusurim. Prišao sam plako. Hteo sam da uživam. Kad je odjednom taj podgrejani leš dohvatio neki kamen i zavitlao ga ka mom helikopteru. Usledio je jak tresak. JOOOJ! Kolika rupa u podu. A ja mislio da je ovo okolopljeno i od titanijuma. E, tad bes me obuze. Radio sam tri dana za ovu kršinu, mamicu ti... Ožežio sam po njemu.

I kada se prašina slegla...





Ma nisu ostali ni dugmići. Tako se ratuje. Što je ovo dobro. Ponosno sam očitavao statistiku sa displeja. Osetio sam kako mi više nije potreban helikopter da bih leteo. A sad brzo da pronadjem još jednu metu sličnog kalibra. Taman što sam to pomislio, kad se sa obližnjeg brda skotrljala neka ogromna i zastrašujuća mašina. Nisam bio siguran šta je to. Imalo je velike gusenice i još veću cev. Kada bih morao da pogađam, rekao bih da je tenk veoma visokog kvaliteta. Nešto mu je pisalo na kupoli. Napregao sam oči da pročitam. MARKS-MAN. Marksmen u skupom tenku? Neki napaljenko. Još sišao na moj teren. Misli da je baja. Ne zna on da mene zovu ubica tenkova. Dođi, dođi, tebe sam čekao. Za ovako nešto i čin može da se dobije.

Okrenuo sam se ka njemu i uključio napredni Q1 sistem za odokativno nišanjenje. Tada me je zaslepeo nekakav bljesak. U sledećem trenutku našao sam se u vazduhu, slobodan kao ptica. Leteo sam. Pravo na dole. Sve je izgledalo kao na usporenom snimku i bez tona. U desnoj ruci sam čvrsto stezao upravljačku palicu.



To je poslednje čega se sećam. Mora da sam izgubio svest. Kada sam ponovo došao sebi, ležao sam na nekoj livadi. Imao sam samo 20 health-a. Bio sam u agoniji. Nikad se u životu nisam tako loše osećao. Mislio sam da su mi sve koščice slomljene. Vrtelo mi se u glavi, vid mi je bio zamućen i strašno mi je zujalo u ušima.

Učinilo mi se da čujem neki glas, pa sam okrenuo glavu na tu stranu. Ugledao sam Lanu. Odnekud se stvorila i lagano se približavala. Izgledala mi je kao anđeo.



Teškom mukom stadoh na noge.



Lana mahnu rukom i ja se odmah osetih bolje. Desetak metara dalje stajao je moj helikopter. Bio je kao nov. Ništa me ne pitajte. Novi svet je pun čuda.

Seo sam u mašinu i vratio sam se na ratište, na ono isto polje. Na drugo nisam ni mogao.

Kada me je onaj tenkista, napaljenko, ugledao, lice mu se razvuče u širok osmeh.

-Boga mi mladiću, ne znam kako si uspeo da ponovo sastaviš tu ptičicu. Mora da si đavolski dobar mehaničar. Svaka ti čast. Malo ko bi se, na tvom mestu, vratio. Imaš jajca, nema šta. To cenim. To zaista cenim.

Čim to izusti, TRAS! Zavali mi takvu šamarčinu da sam mislio da će mi glava odleteti.

Našao sam se opet na onoj livadi. Polako sam se povraćao iz nokauta. Lana je ponovo došla, a ja ustadoh i sačekah da mi se zvanično obrati.



Lana mahnu rukom i ja se odmah osetih bolje. Za trenutak sam pogledao nazad prema gradu. Razmišljao sam nekoliko sekundi. Ma nek ide život. Vratio sam se na front.

Napaljenko se sada već grohotom smejao.

-Ah, čoveče, pa ti si fantastičan. Tako si zabavan. Ulepšao si mi dan. Podseti me da ti pošaljem zahtev za prijateljstvo, kada se bitka završi. De sad, okreni drugi obraz, taj ti je mnogo otekao.

I ja, kao i svaki dobar hrišćanin, okrenuh drugi obraz.

Već pogađate, ponovo sam se našao na onoj livadi sa 20 health-a u džepu. Lana se ponovo pojavila i ja ustadoh.



Lana nestade istom brzinom kojim se i pojavila. Kakvo spavanje? Tek sad moram na posao. Ne smem ni da pomislim, šta će Ema reći kad me vidi ovakvog. Novi svet ima čudnu moć da i najlepši dan pretvori u usran brzinim svetlosti.

Dok sam se vukao ka fabrici, pokušavao sam da analiziram pređašnje događaje. Priča bi mogla da se nazove: „Kud si pošla sa cvetom u kosi?“ Negde sam se prekalkulisao. Izgleda da na ratištima novog sveta boj ipak bije svijetlo oružje, a što se srca tiče(veština i taktika), i sa tri bajpasa i pejsmejkerom može se biti odličan ratnik.

U fabriku sam ušao na zadnji ulaz, kako bih izbegao Emu, i glumio da nešto radim do kraja radnog vremena.

Danas ne mogu u biblioteku. Do učenja mi je ko do lanjskog snega, razmišljao sam dok sam stajao ispred fabrike. Mogao bih da svratim do trening kampa. Nemam snage da tereniram, ali bi trebalo da pogledam kada Sardž(onaj novi trener) ima slobodne termine. Čuo sam da je on najbolji za pešadijsku obuku. Dosta mi je pilotiranja za tri života. Što poleti, mora i da padne. Od sad ću se držati zemlje. Au, tamo će biti Lana. Već sam je se dovoljno za danas nagledao. Ako je još jednom vidim, povratiću. Otišao sam pravo kod komšinice.



Posle brčkanja u banji sa komšinicom, koliko-toliko, sam se razvedrio. Kada sam stigao kući, video sam da mi je nešto stiglo u poštansko sanduče. Niko mi nije pisao, ali je tu bio jedan novi alert.



Ajde, YES. Da budem dostojanstven u porazu, kao što sam veliki u pobedi.