Jedno savim obično pismo

Day 1,079, 11:40 • Published in Serbia Serbia • by tech X

Davno nekad poklanjala sam svoju ljubav neštedimice. Tražila, i dobijala istom merom. Jedinstvena osobina koju retko ko ima. Da može da voli. Ljude. I to neiskvarenom, prostodušnom ljubavi, bez računa, koristoljubivosti.

I da se nada. Da veruje u ljude.

Zbog toga sam ovde gde sam sad. U realnom svetu gde su emocije potcenjene, ja sam večiti gubitnik. I svesna sam toga. Dublje nego što iko zna.

Ne mogu drugačije. Od toga sam sazdana. Od skora u mom unutrašnjem svetu si ti. Smešten na pijedestalu, ušuškan.

ALI

Sve što sam ti dala, bilo mnogo za tebe. Previše. Za čoveka koji ne veruje. Koji se ne nada. Čeka da prodje ono što ga muči. I ne želiš da podelim bilo šta sa tobom. Čak ni tu muku. Stavljaš me na stand-by, dok TI ne proceniš da JA mogu da se umešam.

Lakše se podnosi sve udvoje. Toliko divnih nežnosti. Zanosnih reči podeljenih izmedju nas. Ostavljena bez toga, treba da verujem da me zaista voliš. Da mi možeš dati nešto je po default-u. Da sam ti potrebna. Da ne možeš sam.

Ne krivim ikog do sebe. I poštujem tvoju neizrečenu želju o tvom identitetu.

Čak ni ovde me nećeš. Javno.Ni na PVT.. Predlagah ti, kroz šalu, da me priznaš, makar ovde. „Glupost“. A ovo je samo igra...

Tamo, van ovog esveta, ne mogu. Bar ne još uvek. I to je moja JEDINA krivica. Unapred osudjena i na kraju kažnjena.

Sa svim ovim svojim bolom preživeću. Nekako. Sada znam kako da postavim mod na IGNORE....

Želim ti da budeš ono što jesi. I srećan tamo gde si. I nemoj da govoriš. A ja ću svu ljubav namenjenu tebi sačuvati za sebe.

Olivera Natalia - Boba