Jedan loš

Day 2,500, 15:50 • Published in Serbia Serbia • by Kapetan Uks

Evo rekli su nam da moramo da se naučimo da štedimo i da radimo.
Jer ipak, šta je to ljudski život, ako ne štednja i rad?
Vrtimo se na dnevnom, mesečnom, godišnjem i životnom planu u nekakvim obrascima koji služe samo jednoj stvari: da ne poludiš! Šta bi radio čovek da mu ne nalaze stalno neku zanimaciju? Čime bi se bavili naši ubogi mozgovi ako ne bi bilo te slasne šargarepe kojom ti mašu ispred očiju? Zar ne bi poludeli - po svim uobičajenim merama?

Ja sam, tako, dokon. I evo, poludeo sam - počeo sam da verujem da moj život pripada samo meni, da sam slobodan da u njemu radim ili ne radim sve što poželim, nemam mnogo želja vezanih za materijalni svet, osim što mi se ponekad jede nešto slatko (mada mislim da je to više stvar hemije nego želje). Dobro, slatko i cigarete... i kafa, bez kofeina me ubija bol u glavi...

Skoro sam odgledao onu seriju "True detective" u kojoj Metju Mekonahi kaže nešto što mi se godinama vrzma po glavi: čovekov razum je greška prirode; mi ne znamo šta da radimo s njim - nismo spremni za tako nešto. Stvarno, ima li veće istine od toga? Ljudski razum je kao neko rešeto koje vrlo surovo razdvaja one koji ga dobro trpe i one koji ga ne mogu podneti.
I zato pravimo sisteme, društvene norme, ekonomiju, zakone, društvene prinude, trendove, tržište rada, industriju zabave - bez svih tih stvari, govore nam od ranih nogu, svet bi otiš'o u kurac. Zapravo, to niko ne može da kaže - jedina istina koja se da dokazati je da bi bez svega toga čovek ostao sam sa svojim umom, a to je ta najopasnija situacija na svijetu cijelom!

Eto, zato smatram da eČile mora goreti!

Ljubi vas u tmini noći,
Q