Join the new world

Живојин Мишић (Струганик код Мионице, 7/19. јул 1855 — Београд, 20. јануар 1921) је био српски и југословенски војвода. Живојин Мишић је учествовао у свим српским ратовима од 1876. до 1918. Непосредно је командовао српском Првом армијом у Колубарској бици, а приликом пробоја Солунског фронта је био начелник Врховне команде.
Својим првим ратним распоредом одређен је за наставника трупа у Колубарском батаљону Друге класе, у саставу Ваљевске бригаде Друге класе Дринског корпуса. Командант корпуса био је генерал Ранко Алимпић. Пред сам полазак бридаге на границу фронта цела класа Артиљеријске школе а међу њима и Живојин је 1. јуна 1876. године, била произведена у чин наредника. Друга ваљевска бригада, учијем саставу је био Колубарски батаљон у коме је наредник Живојин Мишић био инструктор, кренула је на фронт. По доласку на фронт, Мишић бива распоређен у батаљон мајора Николе Кирјејева, команданта Руских и Бугарских добровољаца. 5. јула у девет часова, по наредби дотичног мајора, формирани су одреди од по три батаљона Прве класе. У почетку је остао у резерви а касније је постао мајоров лични ордонас. Кирјејев је окараткерисао Мишића при именовању за личног орднанса, као бистрог, талентованог и перспективног официра.Поласкан тим предлогом, Мишић је изјавио своју сагласност да пође с Кирјејевом у Русију али на несрећу, од тога није било ништа јер је мајор погинуо у боју код Раковице управо у време битке код Великог Извора. Своје ватрено крштење је доживео управо на овом бојишту и тада је командовао својом јединицом али сада у саставу Књажевачке војске.После погибије свог команданта мајора Кирјејева, трупе видно деморалисане почеле су да се повлаче пре налетима Турака. То је уједно и био крај српских офанзивних покушаја.

У време оперативног затишија Срби су искористили за реорганизацију и боље груписање својих снага. У састав Трећег корпуса ушла је Ваљевска бригада Прве класе којом је командовао старији брат Живојина Мишића, капетан Лазар Мишић, и Ваљевска бригада Друге класе по командом капетана Павла Зарића у којој су били Живојин и његов старији брат Теодор. То је било први пут да су се на кратко тројца браће Мишић срела у рату код села Лукова.
После Шуматовачке битке, пуковнику Ђури Хорватовићу је било наређено да са својим корпусом демонстрира према Нишу, а да Луковски корпус (у којем је био Мишић) предузме операције и заузме Зајечар. Мада су оствариле почетни успех, наређено им је, због погоршања ситуације на моравском фронту, да се трупе врате у Бољевац. У међувремену Ваљевска бригада Друге класе из Луковског корпуса, одмаршовала је преко Ђуниса и Крушевца у састав одреда капетана Стевана Биничког, који је на Јанковој клисури затварао правац Куршумлија-Крушевац. После месец дана батаљон којим је командовао Мишић пребачен је у састав корпуса пуковника Хорватовића и учестовао је у борбама на Шиљеговцу. На овом фронту Живојин је први пут упознао свог команданта који ће му касније постати узор у сопственом командовању.

Примирје је под притиском Русије потписано 1. новембра 1876. године.Указом 1. децембра исте године, Живојин Мишић је за испољену храброст одликован Златном медаљом за храброст. Унапређен је у чин пешадијског потпоручника, 10. децембра 1876. и постао је командир вода 4. чете Трећег батаљона стајаће војске.