Join the new world

Prvo blaga objasnica:
teme ovog članka su naručene želje mog fanstva koje bez mene može jok. Sve ovo, a i malo više od toga, možete videti na ovom linku

Uživajte?


Da kažem nešto o svojim korenima...
Živeo sam u malom selu koje neću imenovati. Naša kuća bila je jedina trospratnica, mislim u celom ataru. Novija gradnja, dignuta na istom mestu gde je stajala prva kuća moje blaženopočivše prababe Milice, "stare udove Šešlak", kako su je zvali seljani. Ta baba je, kažu, bila krupna žena, što bi rekli u našim krajevima - obila. Rođena dva sela niz reku, doselila se ovde devetstošeste-sedme sveže udata za tog Petra Serdara. Radili su njive i čuvali sitnu stoku, sve kako biva u ovim krajevima: da odeš negde - nema puta, samo obližnje pojate i zaseoke možeš da obilaziš, a šta ćeš u tim zaseocima ionako kad su im rđavi ljudi? Nema ovde, a tek tad nije bilo, ni pozorišta, ni kafana ni muzike - samo jedna krčma u sred sela, kod ćopavog Blagojice. Taj je ponekad umeo da svira u frulu naslonjen na tarabu, pa ko ga čuje - čuje. I to ti je to. Narod k'o narod, svako svoje gleda, svako svoje radi, muku ne pričaš, radost ne deliš... Živiš među jalovim njivama kao nekakav pustinjak na ostrvu. A u daljini - ne vidiš ih, ali znaš - ima još takvih ostrva, i na njima ti njini rđavi ljudi.

Pričao mi deda, Milicin sin, da je to bilo ni pola godine kako su se doselili, pokupi se taj prababin Petar i ode u susedno selo. Kaže da je Milica ostala u kući ceo dan, nos nije promolila ni do tarabe, kamoli dalje. Kaže deda, mada je on voleo da malo zamuti čorbu u priči, da se posvađala sa Petrom - što on ide do tog drugog sela svaki drugi-treći dan? Nema si pos'o tamo, samo dva čoveka znaju odande, a i njih mnogo ne mirišu... Al' on išao, išao, pa taj dan otišao na duže. Nema ga do mraka. Noć pala, njega još nema, Milica celu noć probdila, jutro dočekala. Nema ga ni sutradan. Ona, žena, misli se dal' da ode i sama za njim, al' kako će, žensko, sama da bije put do tamo, kuću da ostavi k'o na vetrometini, pa još da dođe u nepoznato selo za muža da se raspituje. Ne ide.

Prošao i taj drugi dan, moja ti prababa hoće da svene. Ko zna kakve su joj muke prolazile kroz glavu, kako joj se želudac obrtao. Nema joj čoveka! A u to vreme, stvari se mnogo drugačije svršavale nego danas - jedan dan te ima, drugi dan si nestao. Nema k'o danas telefona, službi, hitne pomoći, auta. Ne vidiš čoveka dva dana - u glavi si ga sa'ranio...
Četvrti dan kako Petra nije bilo, stigne Milici aber, al' na najcrnji način. Dolazi pred njinu kuću jedan sitniji čovek (pitaj Boga kako se zvaše, ne pamte stari baš sve) i kaže joj kakva je stvar:
Taj njen Petar bio se spanđao u tom drugom selu sa snajom ovog čoveka. Njegov brat je radio goveda, puno je išao sa njima i na polje i na pijacu, iz kuće izbivao svakodnevno. Tako jedan dan naišao Petar, oni malo očijukali i - eto ti nesreća u najavi. Sad pre četiri dana, pojavi se Petar opet u selu, malo da se dohvati mlade snajke, kad ono, muž ga sačekao. I kako to ide kod naših seljaka, nema mnogo priče - uhvate se njih dvojica pa udri, udri, udri, dok na kraju Petar ovog slučajno ne potkači nezgodno, čovek padne, tresne glavom o kamen i...
Prababa Milica htela da svisne. Kažu da je njen Petar Serdar pobegao iz naših krajeva pred žandarmima. Utekao, kažu, daleko - negde ka Gračanici i promenio ime u Igor Šešlak. Niko ga više nije video ni za njega čuo, ali kažu da tamo, između Doboja i Gračanice ima još Šešlaka dosta. A prababa se ponašala kao da joj je muž umro - zavila se u crno četrdeset dana, mal'ne iz kuće nije izbivala. Narod k'o narod, malo iz sažaljenja, više iz zlobe, prozva je "udova Šešlak", i tako joj ostade zauvek.


U njihovoj kući sam rođen i odrastao. Kažem "njihova" kuća jer smo je oduvek tako zvali, mada od stare kuće nije ostao ni zid. Seljani su je prozvali "Vila Miljicaa", opet više iz zlobe. Govorkalo se da je prababa bila Arnautkinja poreklom, mada se više ne zna ni ko su bili njeni, niti, ako su zaista bili Arnauti, otkud su se čak ovde doselili. U svakom slučaju, "Vila Miljicaa" je bila - smem slobodno da kažem - najbolja, najlepša kuća u bar pola okruga, ne računajući Grad. Prvi sprat, urađen ceo u kamenu, bio je podeljen na prednji i zadnji deo - prednji je bio sređen kao utočište za vruća seoska leta, a zadnji kao ostava. Drugi i treći sprat bili su u drvetu - teška hrastovina, sjajno prelakirana, tako svetla da se, kad je sunce obasja, mogla videti sa kraja sela. Ispred kuće bašta gde je moja tetka gajila ruže, hortenzije, čak smo u jednom delu kraj ograde imali i krvavo-crvene makove. Iza kuće vrt sa jabukama, smokvama i dva ogromna oraha - tri ih je bilo ranije, ali je onaj najbliži kući pretio da potkopa temelje pa ga morasmo zatrti.

Danas mi je ta kuća ostala donekle kao bolna uspomena: kad sam bio tek klinja, u posetu nam je došao očev prijatelj iz obližnje varoši. Sa sobom je doveo i ćerkicu, godinu dana mlađu od mene. Tek smo oboje krenuli u školu, ja balav, isprepadan, trebalo je kod njih da ostanem da ne bih i dalje svaki dan iz sela putovao na časove. Izlaze oni iz automobila, prilaze kapiji i - ja je vidim! Smeđa kosa, oči skoro crne, duboke, koža joj se prigušeno sija na suncu... Nešto u njoj mi se urezalo duboko u srce. Način na koji je dizala obrve, kako su joj se nozdrve širile kad je, ushićena novim prizorom, utrčala u dvorište... Ostali su ceo dan. Ne sećam se da li sam tri puta podigao pogled sa poda, ali mi je uspomena ostala kao da sam ceo dan samo u nju gledao.
Sledeće nedelje trebalo je da otputujem kod njih i tamo da budem do raspusta. Pomisao na to stvarala mi je takvu buru u glavi, da me je neko pitao tog ponedeljka kad stigoh u varoš "Šta si radio prošle nedelje?", ne bih znao da kažem.
Međutim, stigoh ja tamo - onaj očev prijatelj ljubazno je ponudio da dođe po mene u selo autom - stidljivo uđoh u njihovu kuću, sve gledajući u tlo ispred sebe... Ona nije bila tamo! Njeni rođaci, imućni ljudi, rešili su da ispomognu dete da se školuje u internacionalnoj školi u velikom gradu. Kaže njen otac, koji je video sveta: "Na to se mora paziti od početka. U vas male moramo da ulažemo."

Svaki dan sam išao u školu i vraćao se u tu kuću gde sam, uprkos stvarnosti, očekivao da opet vidim nju; svaki dan ostajao sam sam u kući ispunjenoj njenim slikama. Spavao sam u njenoj sobi, preuređenoj za dečaka - ali i posteljina u krevetu, i zavese na prozorima, pa i zidovi čak, mirisali su na neku daleku, crnu devojčicu...
Varoš je bila velika, daleko veća nego što sam je zamišljao u svom selu, iz svoje bašte. Ipak, ljudi su bili slični. Naročito deca. Svako je gledao svoj posao, pa i ja. Prolazio sam svih tih godina kroz dečiju gungulu i tarapanu, nijedan uzvik me nije doticao, svaku igru sam odbijao. Učio sam marljivo, koliko sam mogao, družio se na odmorima i posle škole manje nego što sam učio. Onog dana u mom selu nešto mi se dogodilo, kad su njene tanušne nožice trupnule na zemlju pored kola. Kada sam došao u njenu kuću, to što mi se dogodilo potpuno me preokrenulo - bio sam jedan starmali dečak, melanholičan, nedruželjubiv, setan. U košnici vršnjaka koji su me zadirkivali zbog seoskog porekla ili, još gore, potpuno ignorisali, bio sam sasvim sam i odsečen, čekajući samo da je ponovo vidim.


Prošle su te godine škole. Onako memljiv i tužan, svake godine više bih skliznuo niz tu spiralu odbeglih emocija. Nisam u školi briljirao, ali se za to vreme štošta promenilo. Moje selo raslo je divljačkim tempom - nekakav penzionisani nemački pukovnik kupio je svu okolnju zemlju i napravio kombinat. Jedan holandski "privrednik" uortačio se sa državnom firmom u otvaranju kamenoloma nedaleko od sela. Ljudi su se slivali iz susednih zaseoka, iz drugih sela, čak i pojedinih većih varošica. Selo je tako raslo, raslo, pa na kraju dobilo i škole - dve osnovne, gimnaziju i Poljoprivrednu srednju. Kažu da je naša Poljoprivredna jedna od jedinih takvih na Balkanu...

Naravno da sam se u selo vratio. Naravno, upisao sam se u Poljoprivrednu školu - za gimnaziju su mi rekli da nisam, mnogo se uči. Ovako, kad završim školu, čeka me posao u Kombinatu "Kempft & Co". Te godine prošle su mi malo življe nego osmoljetka - vrativši se iz varoši, pronašao sam sve drugare iz avlije tamo gde sam ih i ostavio. Ipak, sada sam ja njima bio malo drugačiji, malo stran, iako su me mnogi viđali prethodnih godina kada sam se vraćao za raspuste. Uprkos tome, mladi ljudi u rastućoj sredini, brzo sam se zbližio sa nekima i uskoro se našao na onoj poznatoj stazi "u zasedi iza trinaeste". Otkrili smo muziku, rakiju i pivo - mada nam je alkohol svima bio poznat, ipak ga nismo poznavali tako prisno. Otkrili smo par napuštenih kuća, sve kafane u kraju, otkrili smo devojčice i - pubertet!

Ne mogu da kažem da sam dugo ostao čedan...
Stare porodice sačinjavale su jezgro sela, mnogi koji su se doselili kada su otvorena radna mesta poneli su svoju imovinu sa sobom. Međutim, bilo je i onih koji su dolazili izdaleka, praznih džepova i trbuha, teških veđa i usahlih duša. Mnogi takvi koji su došli sjatili su se jedni kraj drugih u naselju koje smo zvali Bograđe - kao, došla ta mala vojska siromašaka, potrčali iz svojih udžerica u veliko selo, kao da su došli u Beograd. A pritom se svi žale, vajkaju, bogoradaju po ceo dan. I eto, zato - Bograđe.
Sa kćerima iz Bograđa bilo je puno nevolja. Devojke, mlade, nasukane na roditeljsku bedu, često su se i brzo dosetile kako će se snaći. Obično kada jedna dospe blizu punoletsva, počeli bi je viđati sa starijim muškarcima, u automobilima tako sjajnim i bleštavim da je i nama seljanima bilo žao videti ih kako se truckaju po prašnjavim puteljcima, kako se prljaju i lomataju po toj našoj vukojebini. Neke od njih ponekad su i odlazile sa tim starijim muškarcima, čak i sa strancima. Mnoge su se vratile u roditeljski dom, ponekad naduvenih stomaka, prkosne ili pak slomljene. Neke se više nikad nisu vratile u selo. Možda ni u zemlju...

Drugi soj "Bograđanskih kćeri" bile su devojke koje nisu tražile takva trajna rešenja, već su se istim zanatom snalazile od jutra do sutra. Svakako, ljudi su ih gledali sa negodovanjem, psovali, terali ih iz centra sela. Ali, bejahu neke od njih mlade i vrlo lepe, pa su ljudi i plaćali...

Jedna koje se sećam zvala se, čudnovato, Željava. Prvi put sam je video na nekoj terevenci kod R.M. Tačno se sećam i kako je to bilo: sa zvučnika je treštala Mocartova Simfonija br. 25, mladići su stajali naokolo sa zidarskim pivima u rukama, a devojke protkane između njih kao retki srebrni vezovi na starim turskim ćilimima. Video sam da R.M. merka tu devojku sa par koraka udaljenosti - oko mu se sjajilo od požude a pantalone bile nabrekle na nedvosmislen način. Prišao joj je, podigao ruku da slučajno ne prospe pivo, i kliznuo ovlaš šlicem preko njenog dupeta. Željava nije odreagovala uopšte, samo se blago nasmešila... R.M. je otišao dalje, očigledno zadovoljan, a nakon toga ja sam brzo skupio hrabrosti da joj priđem.

Otišli smo malo dalje, u šumarak. Naravno da nismo bili jedini tamo, ali to nikome nije smetalo. Niti je njoj bio prvi put, ni meni, niti smo prvi put bili u šumarku posle žurke... Sećam se da sam, čak i tako, na otvorenom, jasno osećao onaj karakterističan miris za koji je odgovorna mlečna kiselina koju proizvode bakterije L. acidophilus i L. doderlein, karakteristični predstavnici vaginalne flore.

Sa Željavom sam se video u više navrata od tad. Postajala mi je sve simpatičnija i draža, iako sam znao da se redovno viđa sa dosta drugih muškaraca. Pojma nisam imao da sam u međuvremenu ja njoj počeo ozbiljno da se sviđam, sve dok jedan dan nije došla do mene. Preko dana, na kafu. Na pravu kafu, tursku.

Čitala mi je novine:
- "Slušaj, kuče, šta ti stoji u horoskop: slobodni blizanci otkriće u jednoj osobi iz okoline šansu za ljubav. Ta osoba može biti više nego što izgleda i morate paziti da nikome ne povredite osećanja."
Pogledao sam je pravo u oči.
- "Željava, ti ne znaš da čitaš... A ja zaista ne želim da povredim nikome osećanja, niti da o osećanjima pričam..."
Nastala je neprijatna tišina. Jagodice su joj se blago zarumenele, preko lica joj je samo preletela senka. Pet sekundi kasnije bilo je kao da se ništa nije desilo. Nastavili smo da ćaskamo, na kraju mi je uradila ono što je najbolje radila, platio sam joj, otišla je.
Posle toga sam Željavu viđao samo izdaleka, u prolazu...
Nekoliko godina kasnije saznao sam da se priključila eRepu i da je do svojih prvih kongresnih medalja došla na isti način kao do prve samostalne korice hleba u selu. Tada sam i prestao da igram tu igricu. Zgadila mi se ta realnost preslikana u igru, gde se i ljudi od krvi i mesa prodaju za zamišljene novce i nagrade. Znam da sam pomislio: "Ako ovako radite na internetu, kakvi li ste tek uživo, krvcuvamkrvavujebem..."


Prošlo je još godina. Bio sam poljoprivredni tehničar, specijalizovan za pšenicu. Moja srednjoškolska diploma nije to pokrivala, ali kako sam bio zaposlen u inostranoj firmi, svaka rupa u mom obrazovanju bila je brzo "zakrpljena" odgovarajućim jednodnevnim kursevima. Sedeo sam ispred "Vile Miljicee", u svojoj bašti, kako sam od malena činio. Bilo je proleće i otvorene pore prirode puštale su da se mirisi roje u mlakom vazduhu. Kao skoro svakog dana, ponovo sam se setio one devojčice iz varoši. Kako joj se kosa blistala, mrka i gusta; kako su joj jagodice, malo oštre i rumene, ponosito stajale iznad čvrstih obraza i usana - ne punih, ali umetnički oblikovanih; kako je njena somotska koža filigrantski bila obmotana oko jakog, malo kraćeg vrata; kako su joj duboke bile oči; kako su joj se nozdrve širile... Ali to što sam video nije bila devojčica već devojka-žena. I stajala je predamnom!

Sate smo proveli pričajući. Nakon sati - i dane. Došla je sama u posetu, kaže - nešto je vuklo da ponovo vidi ovaj kraj. Šetali smo se dugo, dugo, prošli celo selo i svako brdo oko sela. Ostala je deset dana. A ja, svaki put kada smo pričali, nisam mogao da poverujem da je to zaista ona preko puta mene; svaku noć kada bismo otišli na počinak, samo mi je njen glas bio u ušima, samo sam o njoj sanjao i ponekad bi mi se činilo da mogu da je vidim kako spava, kroz zidove. Na posao nisam išao, uzeo sam bolovanje drugi dan kad je došla. Ručala je sa mojom porodicom i samnom, i tad bih se terao da pojedem dovoljno da ne bih bio sumnjiv majci. Sam za sebe, niti sam jeo niti pio. Činilo mi se da se samo mišlju o njoj hranim. Tri i po kile sam izgubio za tih nedelju i po...

Kada je odlazila, otišao sam sa njom na autobusku stanicu da je ispratim. Pričali smo o mom poslu, o Željavi, o eRepu. Iznenada, ona mi reče:
- Pa i ja igram to!
- Nemoguće! Koji ti je nick?
- mcmoox!

Izgovorivši to, ušla je u autobus. Vrata su se zatvorila dovoljno brzo da ne čuje moj glasni krik očaja. Učinilo mi se već ranije da ima čudan akcenat. Pomislio sam i da je njena sjajna kosa više slična perici nego pravoj kosi. Ponekad mi je bilo čudno i to kako se drži - kao trbušasti ljudi u korsetu... Hvala Bogu te nisam imao hrabrosti da joj dotaknem lice i naslutim da je to samo maska!

Popušio sam cigaretu na stanici. Počela je da pada kiša. Promrmljao sam, više za sebe, ali dovoljno glasno da se čuje: "Jebem ti i kišu u dupe!"
Starica pored mene malo se osvrnula:
- Nemoj, sinko, da psuješ kišu. Loše je za krumpir...