ISPAŠĆE DA GA NE VOLIM, ALI ... (USTVARI JE PRIČA O NAMA I eNAMA)

Day 1,028, 13:30 • Published in Serbia Serbia • by Pokac

Bilo je to okupljanje na Fruškoj Gori juče.

Ženu sam poslao da drži časove mojim učenicima. Posle par promrljanih psovki, složila se uz osmeh. Kada sam danas video njene nove cipele u predsoblju shvatio sam čemu se obradovala.

Iskoristio sam prednost domaćeg terena i odlučio da na pomenuti skup ne odem sam. Obrad Kerkez, igrom slučaja moj RL poznanik i mogao bih reći slično-mišljenik, mi se uskoro pridužio na mestu suvozača. Zadnji deo lepo očuvanog vozila iz daleke 1989. bio je rezervisan za Napolitanku i Drugaricu. Njenu. Drugarica se zove Mila, a Napolitanče je Dragana, tako da mi je bilo i milo i drago što sam ih vozio. Daleko bi mi draže i milije bilo da sam mlađi, lepši, tanji i bogatiji, drugim rečima da sam kao pre 15 godina, ali u to vreme ionako nisam igrao online igrice, pa ih ne bih ni upoznao.

I krenuli smo prema Paragovu. Tačnije, išli smo na Zmajevac, ali nemojte reći Mili. Stigli smo skoro iz prve. Zastali smo nekih 100 metara od mesta okupljanja da bismo gnjavili Lipeca za navigaciju. Da sam znao da je tako blizu, mogao sam sačuvati tih 3,12 dinara. Sa ovom ekonomijom, to mi je pola dnevne eplate. A još sam ezaposlen preko veze. Doduše, kod koga radim, dobro da me ne plaća šargarepama. Al, dobro, kad me mrzi da se selim u Brazil i ispoštujem jedinicu. Oprostite Anđeli, eto me čim prođe LK.

U svakom slučaju, stigli smo. Posle brilijantno obavljenog parkiranja pri kojem nisam ogrebao Audi, poleteli smo u zagrljaj ostalim eRepublikancima. Dobro, neki od nas. Mene ionako moraju bar dvoje da zagrle da bi to bilo ispravno izvedeno. Zbog poremećaja koji vučem iz avgusta, odmah sam izvršio smotru trupa. Bilo je tu raznog sveta. Uglavnom muškog roda, ali moram priznati da je bio i zavidan broj osoba lepšeg pola, kao i troje dece (izvinjavam se roditeljima ako ih nisam dobro prebrojao). Hrane i pića je bilo daleko više, a videlo se da je sve to rađeno u q5 izradi. Dakle, mapa, vojska i oružje je bilo spremno. Falio je još samo neprijatelj.

E tu se ponovila priča iz virtuelnog sveta. Iako smo bili različitih godišta, egodišta, političkog i epolitičkog uverenja, i pripadali različitim ejedinicama ili ecivilima – nije došlo do ekscesa. Svi su se ponašali prijateljski, smejali se, pokušavali da maznu neki specijalitet sa ražnja ili kotlića (bilo ih je 3 ako se ne varam) i atmosfera je bila opuštena. Shvatio sam da je greška učinjena jer nije podignut ustanak, pa nije imao ko da stane na ,,crvenu” i ,,plavu” stranu. Dakle, ostalo nam je samo da farbamo polje.

Naravno, Lipec je pokušao da nam komanduje. Jednom Maršal, uvek Maršal. Ipak, pošto su se na Zmajevcu u tom momentu nalazila čak 3 epredesdnika (2 bivša i jedan trenutni), ravnoteža je brzo uspostavljena. Drugim rečima, slušali smo Lipeca, pričali sa Cluelessom, a pravili se da pratimo Efof-ova naređenja. Neće meni naređivati tamo neki dugokosi! Bilo je još puno značajnih ljudi, pored ove trojice. Da budem iskren, svako ko je došao se, nadam se, osetio značajnim. To je i smisao ovih druženja.

No, bilo je tu i onih koji stalno rade. Iako je danas odleteo u neku drugu evropsku državu, Dr.Doom je našao vremena da skokne do Fruške. On je i isključivi krivac što smo u četiri sata ispratili vesti B92 i sa radošću ponosnih roditelja gledali kako se sprema novi baby boom. Još kada smo čuli da ćemo uskoro i na Pink (čitaj – danas je i to odrađeno) toliko smo se obradovali da smo se čak i slikali zajedno. Onaj debeli, sa blago telećim pogledom na toj slici, i video klipu, sam ja. Jednom rečju, zaista smo osećali zajedništvo na tom vidikovcu nedaleko od Zmajevca. Kako bih dokazao svoju neutralnost, ali i da bih pokazao da je razlika između ,,ovih” i ,,onih” u igrici ogromna, slikao sam se sa Clueless-om i pomenutim kosijanerom. Jer trojke su, Đuro, šta?

Elem, ko nije bio, ne zna šta je propustio. Pozitivna atmosfera, srdačni i nasmejani ljudi, dobar kotlić (koji sam nateran da probam) i specijaliteti sa roštilja su samo spoljašnja manifestacija onoga što se juče odvijalo na Fruškoj. Mnogo je bitnije ono drugo, što mislim da smo svi mi odatle poneli. A to je punjenje baterija i ,,personalizacija” bezličnih avatara i nick-ova. Nije ovo ni prvi, a nadam se ni poslednji sastanak eRepublikanaca, ali ono što ga je izdvojilo je činjenica da sam ja bio na njemu. Ne, nije to.

Zapravo, sastanak je verovatno bio isti ili umnogome sličan kao i svi oni prethodni. Dokazali smo i sebi i drugima da je eRepublika više od igre i da nam, realno, između svega ostalog što nude i ostale online igrice, ova nudi i mogućnost da ne budemo otuđeni. Da se pogledamo u oči, razgovaramo i govorimo jedni drugima šta mislimo i bez nekih trzavica i „prozivki”. Da uživamo što smo mladi i lepi. Dobro ne baš svi, jer Lipac i ja smo ipak matori i ružni, Svako na svoj način. Ali se uspešno pravimo da smo mladi.

Naravno, povratak mi je teško pao. Ne toliko zbog rastanka sa svim ovim dobrim ljudima, koliko zbog činjenice da je jednu od posuda sa preostalim mesom pokupila Napolitanka. I nije mi ostavila tu posudu kad je odlazila... Neka, neka. Biće još okupljanja. Poneću i ja plastičnu posudu, pa ću kao da nosim meso kuci.

Žena me je dočekala radosno i sa ljubavlju. Kao i uvek. Na pitanje kako je bilo, mudro sam izbegao da joj odgovorim koga sam vozio. Potresla bi se jadna. Zbog onog mesa, naravno. Nije lako kuvati svaki dan i ja to skroz razumem.

Tako se završio jedan sasvim običan eRep dan. Work, train, study, rest. Kao i u stvarnom životu, pokazalo se da i u ovom virtuelnom – sreću čine male stvari. One nevidljive.

I ovde bi bio kraj teksta. Na radost mnogih, čak i moju. Nažalost, zbog nekih neverovatno upornih komentara jednog našeg igrača čiju inteligenciju inače veoma cenim, odlučio sam da pokrenem jednu akciju koja je samo na prvi pogled suprotstavljena ovom tekstu. Moram. To je jače od mene, jer ne mogu da mu objasnim da bi mogao i da uživa u igri, i da pusti i druge da uživaju. S druge strane, cenim njegovu zabrinutost za eSrbiju i zato vas pozivam da svi podržite tu moju akciju. Ona je inspirisana jednim Rimljaninom – Markom Porcijem Katonom.

Taj čovek je kao papagaj ponavljao istu rečenicu u rimskom Senatu, nekih dve hiljade i kusur godina pre nas.Nije je baš toliko dugo ponavljao, ali razumeli ste. Želeo je da ubedi rimske senatore u neophodnost jednog dela. Na kraju je uspeo. Pošto moja „žrtva” iz dana u dan, radi sličnu stvar, i ovim putem ću pokušati da je zamolim da to ne radi. Da se strpi do sledećeg petog u mesecu, tj. koji dan pre, pa da onda krene. Ljudski je.

A dotle, moraću da spamujem ljudima novine sa sledećom parolom.

Ceterum censeo Carthaginem esse delendam

Ili u eRep prevodu:

NEMA NAM SPASA, BEZ VAŠEGA GLASА!
ЕSRBIJO, ISCEDI TAJ ČIR GNOJNI,
GLASAJ DA HOSTILIAN BUDE PREDSEDNIK,
ILI MAKAR MINISTAR VOJNI!

Pa ko duže izdrži. Ispašće da ga ne volim, ali pošto ostalo ne sluša, ne znam kako drugačije da mu poručim da su, za mnoge ljude, ono najlepše u ovoj igri, upravo Zmajevac i neka druga okupljanja. Prijateljsko druženje sa drugim ljudima. Uživanje u igri. Dakle, može i drugačije. Ne mora uvek đonom.

Drugi smisao moje „kampanje” ne postoji.

eSrbijo, budi mi onakva kakva možeš da budeš.

P.S. Napolitanka VRATI MESO !