Join the new world

Pozdrav dragi sugrađani. Prvo bih želeo da se izvinim ljudima koji su pomno pratili moje novine i pohvalili me u cela dva članka koja sam napisao. Izvinjavam se jer mi je ispitni rok i ne mogu da stignem da napišem bilo šta vezano za igru, ali zato kada mi pritisak u glavi poraste do mere pucanja, uvek nastrada tastatura koja mi predstavlja neku vrstu filtera.

Navikli ste da na početku svakog članka ubacim linkove mojih tekstova van igre, tako da ću to i danas uraditi. Pored toga, napisao sam novi tekst na mom blogu van igre, koga ću objaviti ovde i obezbediću vam link da pogledate original. Uživajte.

Stari tekstovi, toplo ih preporučujem:

'' Ratnik sa Balkana '' i '' Suncokreti ''


Muzička podloga: Pink Floyd - Wish you were here



Original ovog teksta, koji ću objaviti u ovim novinama, kojeg sam takođe ja napisao, možete naći klikom ovde: '' More ''

Takođe, ukoliko Vam se svidi možete ga slobodno podeliti na društvenim mrežama, tviteru, fejsbuku itd.



MORE






Mnogi filozofi, pisci, mudraci more su upoređivali sa životom, a kapi tog velikog ''mora života'' sa ljudima.
Ja volim da te stvari, kao i sve ostalo, gledam malo dublje. Da zaronim u srž i suštinu svega što nas okružuje.
Možemo da budemo kap u moru, a možemo da imamo i svoje more koje zagađujemo i čistimo, kako je vama lakše, zavisi od percepcije iliti viđenja stvari.

Voda, kao materija koja ispunjava taj veliki prostor nam je data na korišćenje. Na nama je da odlučimo kako ćemo koristiti taj prostor, da li ćemo plivati, da li ćemo biti izbačeni na neku obalu sa ostalim đubretom, da li ćemo ceo život plutati i gledati u sunce ili ćemo povremeno zaroniti i videti mrak i stvoriti sliku o realnom stanju situacije kojom smo okruženi.

Svakom je dato određeno mesto u moru i svako svojim svesnim i nesvesnim postupcima može da utiče na svoju životnu putanju, pa i putanje drugih. Sve je stvar izbora, a sreća nije ništa više do posledica dobrih i loših izbora.




Mnogi bi rekli da, s vremena na vreme, pišem o nekoj utopiji i nekim savršenim svetom, odnosno čistim morem. To je plač i jecaj duše za boljim ljudima i lepšim svetom. Problem kod većine ljudi jeste to što nesvesno potiskuju taj plač i od sebe prave đubre u moru, ajkule ili pak neke druge grabljivice.
Niko nije svestan onoga što mu je dato, nesebično i s ljubavlju. Niti to ceni na pravi način.
Nije više potrebno od saznanja ili svesnosti da nam je dat prostor u moru, sa toliko mogućnosti da se učini nešto lepo, što će pamtiti ili ceo svet, ili drage i najbliže osobe, nije bitno. Kada bi svako barem zastao na trenutak, razmislio lepo o ovome, more bi ličilo na nešto lepo.

Hemičari kažu da je za velike promene potrebna i velika količina energije. I tu su u pravu. Međutim, kod hemijskih reakcija imamo dva ili tri proizvoda reakcije. U našem ''moru'' imamo milione i milione duša, svaka od njih ima različita uverenja, ubeđenja, želje, skrivene strasti i različite mogućnosti. Kada bi svaka od ovih kapi, ili duša, nazovite ih kako god vam je volja, uložilo izvesno malu količinu energije, očistila prvo svoje unutrašnje more od zlih misli i želja, to bi dalo velike rezultate u zajedničkoj bari u kojoj živimo. I onda bi ta bara zaličila na more.

Čist primer za to jeste drvo dužine jednog metra. Vrlo je tanko i kada je samo, lako se da polomiti. Međutim, ukoliko bi taj metar drveta, bio podeljen na 10 komada drveta od jednog centimetra, napravio bi se snop. Snop koji se ne može polomiti.

Bilo bi smešno upotrebiti jednu reč tri puta u rečenici, ali ja to moram da bih vam dočarao. Problem je to što većina ljudi svoj problem gleda kao nečiji drugi. Niko ne želi da očisti svoje dvorište, svako bi prvo čistio tuđe pa tek svoje. Zbog toga je sve više ajkula i sve manje delfina u našem moru. Sve je više predatora koji su nezasiti, koji bi jeli svaki dan, koji žele sve za sebe i samo za sebe, došlo je i do toga da delfini, pod uticajem okoline postaju ajkule, a more biva sve više i više zagađenije.

Ne budite plitki. Plivajte dovoljno duboko da sagledate koliko je mračna i muljevita situacija na dnu, ali uvek izronite da ugledate sveto. Jedino tako ćete uspeti.
Ukoliko se budete previše dugo zadržavali na dnu i u mraku, krijući se u sebi, zaboravićete kako izgleda svetlost i postaćete samo deo mulja ili zrno peska na dnu mora. Pak, ukoliko se budete previše dugo zadržavali na površini gledajući u svetlost, s vremena na vreme, će vas neko ili nešto, povući na dno. I to će biti bolno, možda čak toliko bolno da nećete više ikada gledati svetlost istim očima kao ranije i vrlo je verovatno da ćete dočekati kraj kao parče đubreta u gomili istoga nasukani na obali, nakon što vas je plima izbacila.

'' U pobedi se ne ponesi, u porazu se ne ponizi. ''



Autor:

Filip Veljković