Gramofon

Day 1,886, 03:55 • Published in Serbia Serbia • by momars

U periodu kad sam bio u onim takozvanim ludim godinama, a sad se to stručno naziva adolestentnim muzika se slušala na radiju, kasetofonu, a najviše sam voleo pesme sa gramofona. Moji drugari su imali neke Toske, Iskre i ostale varnice, a moj gramofon je bio EI Niš. Ploče smo mogli u gradu da nabavimo samo na dva mesta, robna kuća sa ponudom RTBa i prodavnica Jugotona koja je bila daleko modernija i sa većim i kvalitetnijom ponudom. Kad sam tek dobio gramofon, kao i svaka igračka, bio je maksimalno eksploatisan. Besomučno sam puštao ploče. A ploče , za ove mlađe, to su vam oni crni diskovi spiralno narezani koji su popularno nazivani nosačima zvuka. Gramofonska igla bi nalegla na brazdu ploče i eto ti magije.



Kao što ništa nije savršeno na ovom svetu, tako ni te ploče nisu bile. Glavna mana im je što i najmanja ogrebotina je značila da joj je došao kraj. U slučaju kada se ploča zapara ali ne sasvim, bilo je dovoljno opteretiti iglu nečim kao što je novčić pa da ploča ne “ preskače “ , ali tada se čuo jači šum nego onaj standardni koji je se sve vreme reprodukcije bio u pozadini. Eh kako smo tada žudeli za perfektnim zvukom koji nema šumova već se svaki ton kristalno jasno čuje. Dojadilo nam je slušanje pesama koje na istom mestu zašušte ili još gore , preskaču. Ali bilo je potrebno godina i godina da bi tehnika i tehnologija dovoljno uznapredovala pa da stignemo do kompakt diskova, odnosno elektronskih nosača zvuka.



Sa pojavom CD nastade oduševljenje i kvalitetom zvuka koji sam čuo. Daleko kvalitetnije, nema šta. Sa dobrim zvučnicima i osrednjim kompom svaki ton, svaki instrument se jasno čuo. Sa ovom novom tehnologijom mogao sam se prepustiti maksimalnom uživanju. Još kad se raširila priča sa You Tube sve je bilo na dohvat ruke, uveta i srca. Vremenom ove stvari su postale sasvim normalne i čovek jednostavno prestane da razmišlja i o drugim mogućnostima. Počeh sebe da hvatam kako mi sve manje ovakav način slušanja muzike predstavlja samo neku rutinu, te da imam osećaj emotivne nedorečenosti.



Pre neki dan svratim kod svog drugara u pub. Lik je bubnjar i zajedno nekad pevasmo u gradskom horu a i generacija smo. Još kad se doda na sve to ponuda piva u njegovom pubu eto meni razloga za povremene posete. Sa vrata sam primetio nešto novo, drugačije i neobično. Sebe smatram sluhistom i odmah mi je taj dar omogućio da prepoznam o čemu se radi. Umesto muzike sa kompa koja je bila u lokalu sad se čula sa gramofona. Pogledah u ćošak, a tamo je stajala stara Toska sa koje se širila muzika iz meni dragih osamdesetih sa blagim šumom u pozadini. Taj šum i šuštanje me vratilo mnogo godina ranije i shvatio sam zašto mi je muzika sa CDa emotivno nedorečena. Dok sam puštao ploče, vremenom su se rabile i postale su karakteristične. Ta ploča je bila moja, lična i na belom svetu pesmu koju sam slušao nije bila ista. Samo je kod mene preskakala na tom mestu, samo kod mene je krčala posle prve strofe i sve to je uticalo da bude jedinstvena u svetu, unikatna. Popih par piva i brže bolje se sjurih u podrum da vidim šta mi je sa starim pločama i gramofonom. Sada jurim majstore po gradu ko će mi osposobiti staru Sharpovu skalameriju pa da se posle mnogo vremena podsetim na moje pesme i moje snove.

Дружењем до победе