Evo nas pred raskršćem - kojim putem ćemo krenuti?

Day 1,249, 06:43 • Published in Serbia Serbia • by Lunatic2903
Postoje velike nekonzistentnosti i nelogičnosti u trenutnoj ratnoj kampanji eSrbije. Ono što je mnogima smetalo i što se u vidu komentara i članaka i javno manifestovalo, a to je gubitak skupo plaćenih isturenih baza u Britaniji, pokazalo se kao jedan od najvećih strateških promašaja koje je ova igra ikada videla. U prvom trenutku baze plaćene više hiljada zlatnika olako su prepuštene pod izgovorom da nemaju direktnu vezu sa Beogradom, te da su strateški beznačajne - tada smo se fokusirali na usko balkansko okruženje i okrenuli cevi ka Bugarskoj.

U burnih nekoliko dana uspeli smo da savladamo Bugare i tehnikom "korak napred, nazad dva" gubitkom većine zapadnih provincija ipak izbijemo na obalu Crnog Mora. U narednoj epskoj kampanji povratak zapadnih provincija platili smo gubitkom istočnih, što nas je vratilo mesec dana unazad sa malim izuzetkom - Jorkšir smo zamenili Burgasom.

Suštinski, izgubili smo 10.000 golda vrednu direktnu vezu sa SAD da bismo se posvetili Bugarskoj, a danas shvatamo da smo se Bugarskoj posvetili da bismo preko nje našli put do SAD, krenuvši putem koji ne samo da je višestruko skuplji, već nas je koštao i već uloženih ~10 hiljada zlatnika?

Negde usput izgubili smo i žito, što nas je definitivno svrglo sa pozicije broj jedan. Sa samo 4 resursa i svakodnevnim gubitkom energije i produktivnosti pod znak pitanja doveli smo reputaciju građenu duže od godinu i po dana, a potreba da pošto-poto izguramo do obale SAD pod još veći znak pitanja stavila je odgovornost Srbije, kao vezivnog tkiva u ONE alijansi, prema svojim saveznicima. U prvi red stavljam Makedoniju, jer je njima asistencija bila od najvećeg značaja.

Ne isključujem mogućnost da sam ja strateški nepismen ili nedovoljno maštovit, ali gledano mojim očima to ovako izgleda: imali smo izlaz na SAD u 2 koraka, a odrekli smo ga se zarad puta od 9 koraka, pri čemu nas tek nakon 9. koraka očekuje izbor između Japana i Kanade, jer Far Eastern Region nije neposredno vezan za USA.

Sa ovakvom postavkom stvari čini mi se da je daleko bolje odreći se te sulude zamisli i zajedno sa Indonezijom okrenuti oružje ka Kini, čime ne samo da ćemo zadovoljiti potrebu za jurnjavom za resursima (Kina poseduje svih 10 resursa), već ćemo na najbolji mogući način (gledano iz pozicije u kojoj smo se našli) pomoći svom savezu. Kina je trenutno jedna od najbogatijih država sveta sa velikim brojem tenkova, 8.000 zlata na državnom računu i dnevnim porezom od oko 40.000 CNY, a sa svojim prosečnim dnevnim učinkom nešto slabijim od 20.000.000 bez problema gazi preko Irana do istočnih turskih regija.


Namerno ni jednom rečju nisam spomenuo Vladu do samog kraja članka, ali nam je svima kristalno jasno da jedino Fib i njegov tim ljudi u svojim rukama drže poluge kojima usmeravaju ovog dve godine građenog, u skorije vreme primetno posrnulog, ratnog giganta zvanog eSrbija.

Slažem se, nije ni Kina neko dugoročno rešenje, ali je sigurno i bolje i realnije nego odlazak do zapadne obale SAD samo radi nečijeg ličnog hira i dokazivanja kako "vidi" dalje od BiH i Hrvatske. Čini mi se da je opet lakše Kinu povezati sa Beogradom (Bugarska, Rusija, Kina = 3 RW na dan) nego bilo koju američku regiju, posebno jer tek duboko unutrašnje američke regije kriju resurse koji su nam potrebni (na zapadu osim stoke nema ničeg interesantnog).

Uzevši u obzir gubitak Jorkšira pre više nedelja, Amerika je odavno prestala da bude strateški racionalna meta za balkansku državu kakva je Srbija. O jurnjavi kroz Rusiju gde svakim sledećim korakom gubimo stepenik sa koga smo zakoračili dalje tek nema smisla govoriti u smislu strateške svrsishodnosti.

Do kraja mandata je još skoro 14 dana, što je sasvim dovoljno vremena da se ili srozamo do dna krećući se putem kojim se krećemo (ne samo strateški već i u smislu stanja u našoj zajednici) ili vratimo na staze stare slave i ponovo zavredimo poštovanje svojih saveznika. Praktično jedna ili dve (ne)ispravne odluke odlučiće o sudbini eSrbije, a od ove raskrsnice ne možemo da pobegnemo. Previše smo zaglibili da bismo sad digli ruke i rekli da je sve bilo for teh lulz.

Osionost i arogancija sa jedne, a razum i odgovornost sa druge strane. Izbor je na vama...


Pozdrav,
Lunatic2903