Etiketa

Day 1,139, 13:56 • Published in Serbia Serbia • by momars

Најпре да пожелим свима срећну и успешну Нову 2011 г, осим Сумнивом лицу коме честитам срећну Нову 2010 г. Управо у ове празничне дане, читајући разне чланке и коментаре на исте запао ми је за око један сегмент игре који ми је, руку на срце и раније био интересантан, али уочи предстојећих избора поприма већу тежину. Изборна кампања се полако али сигурно захуктава и прети да буде једна од коректнијих, јер колико видим нешто нема пљувања, или ако има, то је у коментарима и то спорадично. Кандидати углавном говоре са уважавањем о противкандидатима, што је за сваку похвалу.

Нови Београд 1990. година

У том периоду мој садашњи кум и ја, као два студента, живели смо у једном од оних неколико солитера код бившег ЦК, а сада ТЦ “ Ушће”, познатих као 6 каплара. Газдарица беше бугарка, бака која је тада дебело газила седму деценију живота и позамашним габаритима. Соба 4 са 4 и великом терасом, радним столом, ормаром и креветима. Имали смо неки мали ТВ са екраном 12” и сада већ антологијском касетофоном марке Aцико.

А мене притисли рокови. Нема се времена. Највећи проблем ми је представљало кашњење са радовима из нацртне. Радио сам данима од раног јутра до дубоко у ноћ како бих стигао да радове предам. После попијених ко зна колико хектолитара кафе, енергетска пића нису постојала, некако успем да завршим радове и предам их. Још у повратку, дрндајући се седмицом, одлучим да себе частим одмором преко викенда у нашој соби у 6 каплара. Одлазак у Ваљево би представљао додатни напор и не би било никакве шансе да се одморим, а и кум је најавио да за викенд иде кући. Милина, сам у соби и решим да преспавам та два дана.
И заиста тако и би. Ленчарење на куб. Само сам устајао да клопам и да извините одем до оне просторије. Истина и газдарица је улазила два пута. Први пут да окачи веш на терасу, а други да тај веш однесе.
Већ скоро сасвим одморан дочеках и недељу поподне и даље лежећи у кревету чух како се улазна врата отварају и недуго после тога у собу уђе кум са све путном торбом окаченом о раме. Поздрависмо се и он крете ка свом кревету. На сред собе се укопа, полако спусти торбу и још спорије приђе лежају. Видех да нешто подиже, ништа не говори. Из свог кревета нисам био у могућности да видим шта му је окупирало пажњу. Моја знатижеља је расла а онда се он окрену, држећи нешто између кажипрста и палца и упита “ Шта си радио лудаче”?
А он је у руци држао бабине гаће.



У глави ми хаос. Псовао сам баби све по списку и што није водила рачуна кад је носила веш и где баш да од свих ствари баш гаће заборави и сам себи што нисам устајао и нисам видео гаће раније, али џаба. Знао сам да сад следи јахање и да ме ни Сава ни Дунав опрати не могу. А гаће беху као дечији падобран. Кум се злокобно насмеши остави гаће на кревет и упути се ка ходнику. Знао сам и где. Право на телефон да о овом догађају обавести нашу пријатељицу. Та пријатељица је иначе била претеча интернета. Све што сте хтели да знате довољно је било само да се са њом чујете. А волела је да говори и кад је не питате, што ми је представљало већи проблем.



Док је пролазио поред мене учинило ми се да су му очи постале некако црвенкасте, а и не бих смео да се кладим да нисам видео пар рошчића. После обављеног разговора одосмо код другарице у Земун. Кум да ужива што ће ми макар мали део вратити што сам га раније зезао, а ја на трљање ушију.
Од те вечери па до дана данашњег у целом нашем друштву настао је случај “бабине гаће“. Истина, успео сам да ублажим што сам у старту све признао и објаснио да је то било плаћење станарине у натури, а ту ми поможе и пријатељица која рече да јој је тек сад јасно зашто нас двојица наизменично остајемо за викенд у Београду. Јесам пукао, али сам и кума увукао у причу ни кривог ни дужног.

Читајући коментаре у коме је мрле1982 истакао своју кандидатуру за предстојеће нам изборе у коме га огромна већина карактерише као вредног, поштеног, коректног и неконфликтног играча, приметио сам да неколико њих има исти став по том питању, али да сада, пошто је кандидат за председника, улази у политичке воде и самим тим чином постаје супротност свим оним врлинама. Како је то чудно. Како је тешко избрисати етикету. Бар ја то знам. Практично немогуће. Код нас је политичар по дефолту негативац. Тако и мрле оде на другу страну и више се не гледа његово поштење и добровољни рад, ни дељење поклона ни чињеница да има разумевања за сваког. Ето шта чини само једна кандидатура.
А можда управо такав играч, са свим својим карактеристикама, има највећу шансу да нешто направи за нашу езаједницу. Па ваљда је већа вероватноћа да ће такве часне особе остати часне. Да се разумемо, ово није прича о конкретном играчу него генералан став да су сви политичари исти, негативци. Верујте, није тако. Има поштених људи који су и биће поштени шта год и где год радили, довољно јаки да се одупру свим замкама и остану то што јесу. Таквим играчима треба дати шансу. У крајњој линији ништа се не губи. Или ће доказати да се нису променили, или ће доказати да су само наставак низа негативаца. Истина је да смо у нашој еисторији имали промашаја у председницима и стога је бојазан оправдана. Ипак, кога змија уједе и гуштера се плаши. Можда је сада прави час да почнемо стварање нове етикете наших еполитичара. Можда ће од ових избора постати пракса да нам на чело едржаве долазе прави људи и да то постане стандард. Можда...




Дружењем до победе