Join the new world

Ovo bi trebalo da predstavlja moju prezentaciju koja će biti linkovana nakon kandidature za Kongres. U tom smislu, budući da sam svestan da veliki broj ljudi mrzi ovakve tekstove, slobodni ste da ga preskočite celog. Sa druge strane, ako ste izdržali prethodnu rečenicu bez zatvaranja taba, ovo nije samo Kongresna prezentacija i kada se ne bih kandidovao verovatno bi tekst mogao da postoji sam za sebe, budući da gotovo ni neće imati veze sa pričom o izborima, već o onome čime sam ranije bio okupiran igrajući ovu igru. Odatle i sam naziv ovog teksta.

Prvobitno nisam nameravao da pišem bilo kakav tekst. Lično su mi takva pisanija uvek bila bezveze, a posebno pre godinu dana kada sam aktivno igrao, jer su se ljudi još uvek gubili u svojim kandidaturama misleći da Kongres predstavlja neki faktor u vođenju eDržave. Veliki broj kandidata bi navodio da će uraditi ovo ili da će uraditi ono, napraviti neke maestralne promene i odvesti našu eRepubliku u bolje sutra, a jedina istina od svega toga je bila da će sedeti i šljakati.

Zato i neću pričati o tome šta bih ja radio kada bi bilo to i to, već ću ovaj tekst da iskoristim da se podsetim nekih momenata koji su sada već daleko iza nas, a koji su meni zanimljivi i koji su mi ostali u lepom ili manje lepom sećanju dok sam godinu dana igrao ovu igru. Oni koji su bili njihovi učesnici će ih već prepoznati, a oni koji nisu verovatno ovo ni ne čitaju jer su se već na početku zapitali: „Šta bulazni ovaj ludooki?“ 🙂 Neke stvari sigurno neće biti po hronološkom redosledu, jer je od tada prošlo dosta vremena, a pamćenje me ne služi tako dobro kao nekad. Verovatno jer sam spržio mozak od gledanja u monitor.

Ovu igru sam počeo da igram 7. marta 2009. godine, nekoliko dana nakon što sam pročitao tekst o eRepubliku koji je objavio „Svet Kompjutera“. Blage veze nisam imao šta se događa, ni ko tu kome šta radi i igra mi je bila totalno bezveze prvih nekoliko dana, dok se nisam snašao. Tada je bilo ministarstava, ali ne ovoliko koliko danas i nisu radila onako kako treba. Malo zato što nije imao ko da ih vodi, a malo zato što je bilo vanredno stanje. Predsednički izbori tek što su se završili, a prvi predsednik eSrbije je bio eHrvat uz više od pola Kongresa koji je takođe pripadao komšijama.

U eSrbiji sam nisam boravio dugo jer je ubrzo svedena na dve teritorije na kojima se nije moglo normalno živeti. Većina eSrba je tada migrirala u eIndoneziju i eMađarsku koje su nas oberučke prihvatile. Posebno eMađari koji su po nastanku svoje eDržave bili u situaciji sličnoj našoj, s tim da su bili okupirani od strane eRumunije.

Otprilike u tom periodu sam se pridružio vojsci eSrbije i tako postao jedan od prašinara. Tada je otvoren i vojni forum, koji je zvrjao prazan jer nas je bila šaka jada. Svi puni želje da odbrane što se odbraniti nije moglo, ali nedovoljno brojni i nedovoljno snažni. Sećam se prvog organizovanog udaranja vojske („običnih“ VeS jedinica, ne Elite). Da me neko obmota bodljikavom žicom i okači nasred Terazija ne bih se setio o kojoj bici se radilo, ali je bilo smešno na toliko nivoa. Sve sami redovi, kaplari i poručnici koji udaraju bez oružja. Damage po 15, 20, 30. Smešno, a opet za ne poverovati koliko se ljudi skupilo i udaralo zajedno. Tadašnji ministar odbrane (ja mislim da je bio Ilija Božić, ali ne mogu da tvrdim sa sigurnošću) nam javlja da su sve PEACE članice iznenađene našom brojnošću i zajedničkim udaranjem (ma koliko je ono tada mizerno bilo). Pokazali smo da imamo žar i da nam fali samo malo vremena.

Nedugo nakon toga sam postao desetar (tada se to tako zvalo 😁, a nešto kasnije i zapovednik Treće VeS brigade, koja je nakon reforme vojske preimenovana u Kobre. Imali smo kul crvene avatare, sa iskeženom kobrom na sredini. Sećam se da sam ja mojoj prebojio oči u drečavo-zelenu (prvobitno su takođe bile crvene), a zadrečavio sam i neke druge delove avatara. 🙂

Tokom vojnikovanja sam radio i neke druge stvari. Osim što sam se lomatao sa vojnim firmama koje sam mrzeo jer nam dosta vojnika baš i nije bilo aktivno, otvorio sam i svoje prve novine. Zvale su se Explorer i prvobitna zamisao je bila da uglavnom obavljam intervjue sa domaćim i stranim državnicima uz poneki tekst drugačijeg karaktera. Tada su intervjui bili „nova“ stvar, makar za naše novinsko nebo. Praktično niko ih u eSrbiji nije radio i ja sam tu negde uočio svoju novinsku nišu. No, da bih mogao da doprem do državnika koje bih intervjuisao, morao sam da se „krećem“ u tim krugovima. Tako sam počeo više da se interesujem za to šta se događa kod nas i u regionu i da učestalo kontaktiram sa mnogim igračima koji su tada bili uticajni. Većina njih više, nažalost, ne igra ovu igru, ili su postali pasivni posmatrači svega što se događa.

U tom periodu je trebalo da se dogodi uvođenje eBiH i svoj prvi intervju sam uradio sa igračem eronet, koji je trebalo da bude prvi predsednik te nove države, što na njegovu žalost baš i nije išlo onako kako je planirano. Bez obzira na to ja sam svoj tekst dobio i zaradio mahom pozitivne kritike. Istovremeno sam uspostavio komunikaciju sa nekim starijim igračima iz eHrvatske zahvaljujući tome što su eHrvatska i eBiH imale spojen chat kanal (pre selidbe na mibbit), putem kojeg sam eroneta i intervjuisao.

Odatle se rodila ideja za novi tekst, koji nisam nikada sproveo u delo. Plan je bio da uradim zajednički tekst sa Kokach-om, igračem iz eHrvatske, koji je tada bio jedan od glavnih ljudi (ili glavni, sada se više ne sećam) u Zdrugu, elitnoj jedinici eHrvatske. Sa njim sam između ostalih uspostavio dobru komunikaciju i činilo mi se da bi bilo zanimljivo uraditi tako nešto iz više razloga. Netrpeljivost između naših eDržava je tada bila na vrlo visokom nivou i takav tekst (koji je trebalo da bude dobrodušna parodija na našu Elitu i njihov Zdrug) je trebalo da pokaže da i pored toga što su na protivničkim stranama, ljudi mogu normalno da sarađuju. Na nesreću, taj plan se izjalovio jer je Kongres eSrbije pao u ruke takozvanih „marsovaca“, pa sam shvatio da bi taj tekst u tom trenutku verovatno još više dolio ulje na vatru, što nisam želeo da radim.

Tada počinje period nove krize za eSrbiju i nove velike migracije stanovništva. Istovremeno, u najvećem kolapsu ekonomije prouzrokovanom štancovanjem dinara od strane fantomskog kongresa dolazi do velikog priliva novih igrača koji ostaju nasukani na suvom. Država je bila u totalnom rasulu zbog čega su nam saveznici, a prvenstveno eMađari pružili ogromnu pomoć sa eBebama. Slali su nam neverovatan broj hlebova koje smo delili novopridošlim eSrbima, slali su nam karte za preseljenje i otvarali radna mesta u eMađarskoj da bi ljudi mogli da naprave svoje prve normalne korake u igri, što u tadašnjoj eSrbiji nisu mogli. Baš zato što sam učestvovao u toj akciji i što znam koliko ljudi nam je slalo sve te stvari i koliko stvari je poslato znam da savezništvo koje postoji između nas i eMađara neće nikada biti ičim narušeno. Bilo je i drugih koji su nam slali pomoć, ali su oni bili najorganizovaniji i najviše željni da nam pomognu, jer su, kao što sam ranije rekao, već bili u sličnoj situaciji. Tada je nastala čuvena priča o „mlađem“ i „starijem“ bratu.

U tom periodu, neposredno pre otimanje našeg Kongresa, se nekako potrefilo da stupim u kontakt sa montaigne-om, igračem iz eMađarske, koji je dobro poznat starijim igračima, a verovatno i velikom broju mlađih. Nešto pre nemilog događaja je od strane mađarske vlade postavljen za, da tako kažem, diplomatsku vezu između naše dve države. Čovek je tražio nekog iz naše vlade na chatu, pri čemu logično nikog nije bilo. Tada sam još uvek bio u vojsci i imao sam pristup Generalštabu, pa sam preneo njegovu poruku kome je trebalo da bude preneta i tako smo počeli da sarađujemo. Između ostalih, puno nam je pomogao u koordinaciji hlebova i karata koji su pristizali iz eMađarske rekordnom brzinom i u rekordnim količinama, a imaće i značajnu ulogu u kasnijem preuzimanju Kongresa eHrvatske.

Posle određenog vremena, kada je eSrbija malo stala na noge i kada smo imali već solidan broj igrača, doneta je odluka sa vrha države da ćemo vratiti eHrvatskoj milo za drago i da će na narednim Kongresnim izborima biti preuzeta njihova Skupština od strane nas, eMađara i ostalih saveznika. O tome sam nešto pisao u nekom od prethodnih tekstu i jedino što mogu dodatno da kažem je da je bilo legendarno. A, da, to sam već rekao. Nažalost, nisam bio jedan od ljudi koji su se kandidovali i ušli u njihov Kongres, ali sam zato dobio priliku da to uradim kod nas, jer je naš Kongres paralelno napadnut kako bi naši glasovi kod komšija bili odvučeni. Ranije sam učestvovao u raznim ATO akcijama, koje su u eRepubliku bile česte koliko i politička preuzimanja, jer su praktično oduvek postojala dva velika saveza sa oprečnim interesima. Sećam se da sam još kao eBeba išao u eJapan, posle toga smo više puta branili eIndoneziju, zatim eFrancusku i eTajvan. Sve zato što sam bio u VeS, što je značilo da sam retko bio u eSrbiji i samim tim gotovo uvek glasao u inostranstvu. Makar sam se nagledao egzotičnih lokacija. 😛

Elem, osim što smo branili svoj Kongres, palo mi je i pre toga na pamet da bih mogao da izađem na te čuvene izbore. Nisam nikada ulazio u trku i interesovalo me je kako bih prošao u krajnjem rezultatu. Međutim, bio sam stranački neopredeljen, a da bi se čovek kandidovao morao je ući u stranku, je li. Baš zato što nisam bio ni u jednoj stranci imao sam dosta dobru komunikaciju sa svima. Gledao sam ljude kao ljude i igrače, a ne kao pripadnike ovog ili onog tabora. Kada mi se nije sviđao potez jednih, to bih im i rekao i to je bilo to. I pored toga sam bio prijatno iznenađen što sam pred te izbore dobio ponudu za saradnju sa tri stranke, dok još nije bilo govora o ATO akciji. Kao što sam već rekao, bio sam politički neopredeljen i moj jedini „uslov“ za te Kongresne izbore je bio da me stranka ispred koje se budem kandidovao ne deklariše kao svog člana, jer ću ja sasvim sigurno nakon izbora iz te stranke izaći. Tako je i bilo.

Iako sam imao odličnu komunikaciju sa sve tri stranke, odnosno njihovim članovima (u pitanju su bili SeS, SDF i SZR), sebe nisam video kao člana ni jedne od njih. Kada je došlo vreme da se postave Kandidature, ušao sam u SeS i prijavio se za izbore ne postavivši nikakvu izbornu prezentaciju. Što se ispostavilo kao dobra stvar, jer sam ušao u Kongres sa velikim brojem glasova.

Tog perioda se najviše sećam po neviđeno zanimljivim sednicama Kongresa na kojima se nije znalo ko koga, zašto i gde. 🙂 Veći deo sednica sam provodio pričajući sa Kukee preko pvt kanala, jer na kongresnom nije bilo moguće doći do reči od vrlo zanimljviih predloga uglavnom vezanih za državne novine i pisanje ćirilicom. 🙂

Tokom jednog od bejbi bumova na mibbitu je otvoren kanal za nove igrače gde su se skupljali stariji eSrbi, takozvani mentori, i pružali verbalnu i materijalnu pomoć novajlijama. Ja sam bio jedan od njih (mentora, ne novajlija 😛), tako da sam se tokom kraćeg perioda i time zanimao.
Tada su bile aktivne moje druge novine koje su se takođe zvale Ludooka Zborenja i čiji su ove novine zapravo neka vrsta produžetka. Svašta sam tada objavljivao, ali ću pomenuti samo neke stvari koje izlaze iz standardnog novinarskog kalupa.

Još uvek sam bio u vojsci i primetio sam da igrači koji nisu deo VeS osećaju određeni animozitet prema onima koji jesu. Tada je eSrbija bila prilično siromašna, ali je naravno deo novca uvek odlazio na vojsku i primetio sam dosta komentara ljudi koji se interesuju za to šta vojska zapravo radi sa tim novcem i šta sami vojnici rade kada toliko putuju po belom svetu. To me je navelo da tadašnjem Ministarstvu Odbrane predložim neku vrstu saradnje na tu temu. Ne sećam se ko su tada bili ministri, ali mislim da je CarKralj bio jedan od njih. Postigli smo dogovor i odlučeno je da postanem neka vrsta vojnog portparola. Šta je to značilo? To je značilo da sam pričao sa ljudima i saznavao šta ih interesuje vezano za rad vojske. Kontaktirao bih odgovarajuća ministarstva i dobio podatke, ako su bili dostupni za javnost, nakon čega bih sve to objavio u svojim novinama. Nešto slično onome što danas radi Ministarstvo Informisanja, ali vezano isključivo za rad vojske.

Ljudima se to svidelo. Neki su prigovarali kako se tu odaju neke silne državne tajne, iako tu nije bilo nikakvih podataka koji su na bilo koji način ugrožavali bezbednost eSrbije. To što ih niko ranije nigde nije objavljivao je bila već druga priča. Međutim, taj projekat nije dugo potrajao jer sam napravio pauzu sa igranjem zbog drugih obaveza koje sam imao. Ako se dobro sećam objavljen je jedan tekst u kojem je dat detaljan prikaz vojnih firmi u kojima je VeS tada radio za minimalac i oružje kada je trebalo negde pucati. U pitanju su bili nazivi firmi, lokacije i imena pripadnika vojske koji su bili zaduženi za njihovo upravljanje. Osim što je ljude to zanimalo, jedan deo vojnika se žalio kako nema pojma ni ko im je nadređeni ni gde bi i kada trebalo da rade, pa je taj tekst bio i neka vrsta podsetnika, a i način da se tadašnji desetari prodrmaju iz bunila, budući da su sada svi znali ko je za šta zadužen i migoljenja nije bilo.

U dva navrata sam sarađivao sa Ministarstvom Obrazovanja. Prvi put dok je ministarka bil soonchica, kada sam zapravo po dogovoru sastavio dva tutoriala za nove igrače. Ne mogu tačno da se setim, ali jedan je objašnjavao seljenje, pošto je to nešto što smo često radili tih dana, a drugi je valjda objašnjavao korake za davanje otkaza u firmi, jer smo tada imali problema sa "fantomskim" firmama koje su zarobljavale naše nove igrače.

Drugi put je to bilo kada je Darko 206 bio ministar, ali tog puta se nije radilo o klasičnom pisanju tutoriala, već je ministarstvo pravilo akciju katalogizacije uputstava koje su drugi igrači pisali u svojim novinama. Ja sam nešto pre toga objavio tekst sa detaljnim uputstvom o tome šta sve Kongresmeni mogu da rade (jer sam tog meseca bio u Kongresu, pogledati 14. pasus). U principu jeste bio tutorial, ali pre svega velika zajebancija na račun Kongresa i njegovih članova. Javio sam se kada je objavljena vest o pravljenju kataloga i moj tekst je linkovan u narednom izdanju novina tog ministarstva.

Nešto pre mog odlaska iz igre, kada je eSrbija imala već solidan broj igrača i kada su se isti isfiltrirali, jedna grupa igrača je rešila da osnuje novu stranku u eSrbiji i da pokrene reforme koje su našoj državi tada bile potrebne. Prigodno, nazvali su je Stranka Srpske Reforme i to je trenutak kada sam se politički opredelio. Tada su njeni predvodnici bili Zaeban Covek, Strahinjic Banovan i lunatic2903, ljudi koji su me pozvali da im se pridružim i ja sam to prihvatio. Ne toliko zbog stranke i ne toliko zbog njenog programa, već najviše zbog tih ljudi koji su se do tog perioda pokazali kao kvalitetni igrači, dobri ljudi i uspešni novinari. Neko će se zapitati zašto mi je ovo treće bilo bitno i onda će da pogleda ovaj zid teksta i shvati određene stvari. 🙂

Po nastanku, SSR je privukao veliki broj starijih i iskusnijih igrača, ali nije bila u prvih pet stranaka. Bez obzira na to, trojica gore navedenih i ja smo se za naredne izbore spremali kao da ćemo se kandidovati. To je bila više teoretska kandidatura, ali je napravljena da se stranka i na taj način predstavi ljudima. Do zaključenja prijavljenih kandildata SSR nije ušao u TOP 5 stranaka i na izbore nismo ni izašli. Nedugo nakon toga sam napravio dvokliktašku pauzu zbog obaveza koje sam imao, a nešto kasnije sam i otišao iz igre.

Od tada je prošlo godinu dana i pre nešto više od dva meseca sam se vratio na eRepublik. Tokom tog vremena sam bio u kontaktu sa nekoliko starijih igrača koji su me uglavnom obaveštavali o tome šta se kod nas događa, a kada sam došao saznao sam da je UeS manje-više bivši SSR i videvši da je to uglavnom ista ekipa učlanio sam se kod njih, tj opet kod nas.

Nedugo nakon mog povratka u igru sam se odazvao regrutaciji koju su pravili Tesla Troopersi, opet najviše zbog ljudi koje znam od ranije (Zaeban Covek i omiljeni) i za koje znam da ako oni u tome učestvuju tu ne može da bude nekakve greške, tako da sam sad u "podmlatku" jedinice koji je prigodno nazvan - Teslice.

Od pre dve nedelje sam se priključio Ministarstvu Informisanja gde se zajedno sa coolinbunom trudim da nastavim svoj rad na informisanju naših igrača, jer mi je to, kao što sam već pomenuo, i ranije bila bitna stavka u mom igranju eRepublika.

Ono što me sada interesuje je isto ono što me je interesovalo i kada sam se prvi put kandidovao za Kongres. Koliko ljudi će glasati za mene? Tada sam bio dosta duže u igri i znalo me je više igrača sa kojima sam bio „ista generacija“, dok su sada stvari malo drugačije.

Ne pozivam nikoga da glasa za mene i ne planiram da cimam poznanike, prijatelje i drugove iz Tesla Troopersa da glasaju za mene. Mene zanima čist rezultat, a ako ne prođem dalje boli me uvo. To koliko će koja stranka da ima procenata u Kongresu me isto ne interesuje, jer je nebitna stvar i za spoljnu i za unutrašnju politiku. Mene samo interesuje koliko ja mogu da dobijem glasova.

Ako budete glasali za mene ja ću biti zahvalan. Ako ne budete glasali, opet ću biti zahvalan, jer čak i tako doprinosite odgovoru na pitanje iz prethodnog pasusa. 25. februara ću se kandidovati na Kongresnim izborima u regiji Federation of BiH, a dan kasnije ću dobiti odgovor na svoje pitanje. Pod uslovom da stranka ispred koje se kandidujem bude/ostane u TOP 5. 🙂

P.S. Ko je pročitao ceo tekst, svaka mu čast. Svestan sam da je predug, ali godinu dana igranja treba nagurati u jedan članak. 🙂 Nadam se da ste ga celog pročitali makar vi koji se svih ovih stvari sećate i koji ste me i „naterali“ da ponovo otvorim Ludooka Zborenja.

P.P.S. Hteo bih da se zahvalim mojoj babi Milisavi što mi je plela vunene čarape kad sam bio mali, a sada kada sam veliki mi ih više ne plete. Hvala ti, baba!

P.P.P.S. Ovo je Keli Bruk i ona odobrava ovaj novinski tekst!