Join the new world

Sala za sastanke bila je puna… Gradonačelnik Aga Ziganaga sedeo je u vrhu najvećeg stola u celom Gradu i držao slovo. Oko stola, levo i desno, gusto načičkani sedeli su savetnici, ministri, komandanti jedinica, predsednici stranaka... Medju pognutim glavama koje su se nazirale u polumraku zastrtom dimom cigareta, naročito se isticala sjajna Kodžakova ćela. Njegov je pogled bludio negde u daljinu, a veliki crni podočnjaci nemušto su govorili o vremenu koje je sad već bilo iza njega. O borbi za restrukturiranje vojnog sistema koju je sa gorčinom sam nazvao „mnogo hteo-mnogo započeo“.

Aga je, suprotno onom na šta su svi navikli, govorio ozbiljno i tiho ne menjajući intonaciju svog glasa:
- Ne mogu više ni ulicom da prođem normalno! Ljudi me zaustavljaju i traže da prestanemo da se koškamo sa komšijama. Hoće da slobodno seju, žanju, trguju! Hoće i da ratuju... ali daleko odavde. Dosta im je stalnog prepucavanja preko tarabe koje nema nikakvog smisla. Hoće PON!
- Ali gradonačelniče... – javi se odjednom, u sred Aginog govora, visokim glasom Banović Strahinja – Šta to pričate? Pa to je nedopustivo! Šta je sledeće, molim Vas lepo? Stogodišnji mir? Stvaranje saveza sa našim arhineprijateljem? Slobodna kupovina njihovog tiska na našim trafikama???
- Strahinja... polako! Nisam završio!
- Ali, ali... ne mogu da verujem! Pa koliko smo puta rekli da je to nemoguće i čisto gubljenje vremena? Zar ništa nismo naučili iz prošlosti? I svaki put nas to mirenje košta ko Svetog Petra kajgana! Kad ćemo već jednom da se naučimo i prestanemo da pravimo iste greške! Evo... sećam se pre...
- Banoviću, znamo da imaš odlično pamćenje! Ne treba da nas podsećaš! – javi se ozbiljno Kodžak. „Strpi se malo, pusti čoveka da završi“!
- Dakle... jutros sam dobio depešu od komšija u kojoj nam predlažu sastanak.
- A šta bi bila tema tog sastanka? – uskoči sa pitanjem Obilić.
- Tema sastanka je... PON.
- Da... pa normalno kad smo ih stisli sa svih strana – prokomentarisa tiho Obilić sebi u bradu.
- Ajde bre Obiliću, ćuti molim te! Sigurno nisu stisnuti tvojom zaslugom! I kad si se ti uopste vratio iz Ledarije? Zar nisi rekao da ćes do daljeg da čeprkaš sad malo tamo...i to, malo za promenu pošto si isčeprkao i napravio probleme u Burekdžiniji i Tulumbiji?
- To se tebe Spomeniče, ne tiče! Ja ću sa mojim momcima da čeprkam gde i koliko hoću. Ti gledaj svoja posla!
- A kako, molim te lepo, da gledam svoja posla kad od tvojih poslova i problema koje napraviš, ne mogu da mrdnem! Ni ja, ni bilo ko drugi!
- Hoćeš da kažeš da se mešam u gradske poslove?
- Jeste, hoću baš to da kažem!
- E pa, lažeš Spomeniče! Uostalom, Ledarijanci su braća i neću se smiriti dok ih ne privedem opet nama! Isto kao što se nisam smirio dok ove iz Tulumbije nisam stavio na njihovo mesto! Dosta mi je vas što grejete fotelje po kancelarijama i niste videli front mesecima a samo znate da kritikujete i napadate! A ništa... ništa ne radite!
- E pa, Obiliću... i nama je dosta vas što mislite da sve najbolje znate i što vas se ne tiče kakva je zvanična politika i dugoročni planovi nego samo gurate po svome i čudite se kad se na vas baca drvlje i kamenje!

Zaista... Spomenikova uniforma bila je besprekorna, utegnuta, ispeglana, a Obilićeva sva izgužvana, prekrivena prašinom i poprskana blatom. Na levom rukavu, negde u visin bicepsa, videla se prostrelna rupa od kuršuma ispaljenog ko zna gde koji ga je, nije baš jasno kako, promašio.
- Pa i Suvlakija je bratska država, što nju ne privučemo? – priključi se Banović, iz potiha. „A za neke je i bolje da ne rade ništa... Manje štete!“
- Tebi, Banoviću, niko nije branio da završiš što si započeo sa Suvlakijom, onda. Jel tako? – odgovori mu osorno Obilić.

- Miiiiiiiiiiiir! Mir, kad kažem! Šta je ovo? – izdra se Aga i prekide diskusiju koja je pretila da pređe u krvoproliće. „Dakle...predlažu nam sastanak! Gde hoćemo i kad hoćemo! Ne vidim ništa sporno u tome da ih saslušamo. Možda imaju neki interesantan predlog?“
- Možda su omekšali, sad kad im je žensko gradonačelnik? – primeti šaljivo Menke Kosati.
- Ne verujem... Mislim da jednostavno imaju neki ozbiljan predlog – zaključi zamišljeno Aga.

Kroasanija se pružala, neobičnim oblikom nalik pecivu, jednim svojim delom uz more a drugim krajem zadirala u zelenilo oranica graničeći se, upravo u tom delu, sa teritorijom Grada. Nekada davno, u velikom prijateljstvu. Znam to, u to vreme sam živela tamo.
Stanovnici Grada odlazili su u Kroasaniju da uživaju u prelepom moru i ostrvima, gusto načičkanim uz obalu. Biserima koji su nudili skrivene uvalice stvorene za kupanje i sunčanje i izazovne prilike za kratka i duža krstarenja. Stanovnici Kroasanije dolazili su u Grad na zabavu, druženje, u obilaske planina i na razne zabavne događaje kojih je u Gradu uvek bilo na pretek.

A onda... eh, pa bila je prilika... Dobra prilika! Tadašnji gradonačelnik Kroasanije uspeo je veštim trikom da osvoji Grad i... usledile su godine borbe stanovnika Grada za oslobođenje.
Mislim, možda taj gradonačelnik i nije mnogo želeo da uspe? Možda ga je samo kopkalo da pokuša? Možda ni sam nije verovao da će uspeti i da se iznenadio kada je shvatio da je plan urodio plodom? Ali... sad to više nije važno. Jer, bio je to početak dugog rata koji još uvek traje. Početak neprijateljstva ispod čijeg se debelog pokrova i dalje krije.... poštovanje, prijateljstvo, odjeci nekih starih ljubavi. Sećanja...

Ulenjila sam se i svela svoje obaveze na minimum! Od kad sam se vratila iz Dezertije nekako nisam imala volje ni za šta. Prijao mi je povratak i zamena jednoličnih pustinjskih krajolika zelenim šumama, ali onaj tamošnji spor ritam života otežao od veliki vrućina, koji mi je vremenom bio dosadio sad mi je nekako... nedostajao.

Gradska vreva me je činila nervoznom i nezadovoljnom. Priče mojih prijatelja zvučale su mi se isprazno i na granici tračeva i ogovaranja. Novine sam koristila za oblaganje kante za đubre, a da ih nisam ni pročitala! Nisam više zalazila ni u kafanu, ni na trg... nisam išla na pijacu ni u posete. A i, dosta se toga promenilo dok me nije bilo. Mnogi su građani otišli, neki nestali iz graskog života, drugi napustili ovaj svet... Neki od onih koji su još uvek bili tu, promenili su manje ili više svoj svakodnevni život pod piritiskom gradskog života.
A ja.... osećala sam se nekako... izgubljeno! Palo mi je na pamet da bi možda bilo dobro da napravim neku promenu. Ponovo! Možda da se privremeno iselim u južnu pokrajinu Baklaviju ili u severnu Tepsiniju ili... tako nešto?

Pijuckajući bezvoljno neki ugrejali sok za tesanim stolom u dvorištu sedišta Bejeva, nisam očekivala... ništa. Neraspoloženo sam zaključila da će ovo biti još samo jedan dosadan i nesadržajan dan. I do tog trenutka ništa, ali ama baš ništa nije nagoveštavalo da bi bilo šta moglo i da se desi.
- Hej, otkud ti? Nije te bilo... mesecima?
- Evo, svratila malo da vidim ima li koga, pa sam se iznenadila... toliko novih lica! Jedva da nekog i poznajem...

Despot je uvek imao taj neki, neodređ izraz na licu. Polusmešak koji se retko kad pretvarao u širok, a opet nisi nikad bio načisto da li je ozbiljan ili ipak nije. Bio je tu, a i nije. Mogao je da promakne pogledu a opet, onako visok i tanak upadao je u oči. Večito u nekom poslu i pokretu. Trenutno u obavljanju dužnosti pri Ministarstvu odbrane.

- Znači... dosađuješ se?
- Mah, nije mi ni do čega, iskreno da ti kažem! Baš razmišljam šta bih mogla da uradim da pokrenem malo svoj život sa mrtve tačke.
- Evo, dok razmišljaš, imam predlog za tebe! Ti si beše živela jedno vreme u Kroasaniji, zar ne? Ima neki sastanak večeras sa njima, pa bi mogla da dođeš.
- A kakav je to sastanak ako bih ja mogla da dođem?
- Pa takav da nam treba neko ko će možda u pauzi da načuje neki razgovor, vođen na nekom od njihovih dijalekata... koji misle da baš i ne razumemo.
- Hmmm... Čuj, nemam baš ništa pametnije da radim. A i da imam... zvuči zanimljivo!

Utegnuta u svoju najbolju uniformu jedinice kojoj sam pripadala, sa sveže opranom kosom uredno vezanom u rep, stajala sam zadovoljno pred ogledalom. Još uvek sam imala preplanulu boju na licu i beonjače i zubi su mi dolazili do izražaja. „Sasvim pristojno, draga! Sasvim pristojno... „ – obratila sam se sebi, rešena da od ove večeri uzmem ono najbolje: događaje koji će potaknuti razmišnjanja u bar nekoliko narednih dana. Spas u pravi čas!

Despot me je sačekao ispred glavnog ulaza u Svečanu gradsku salu za prijeme i samo kratko klimnu dvojici gardista koji su stajali na ulazu i strogo pazili da samo oni koji su zaista večeras imali na to pravo i uđu. Sala je bila svečano ukrašena a svi bogati kristalni lusteri svetleli su u punom sjaju. Sa leve i desne strane, odmah pored zida bokorili su se stolovi prepuni svakojakih đakonija. Svečani stol gradonačelnika bio je postavljen snežno belim stoljnjacima i povučen skroz u dno sale. Za njim će sedeti samo oni najvažniji, sa obe strane.
Svi mi ostali moraćemo da stojimo sa čašama i tanjirima u ruci, polako se krećući i ubijajući vreme u naizgled nevažnim razgovorima.

Nastavice se....