Join the new world

Pošto propustih da napišem nešto juče povodom godišnjice smrt Neo-Ljotića, poznatijeg kao "Zoran Đinđić", pa evo danas sam pripremio jednu "paralelu" između anti-Srpske politike koju je vodio Draža Mihailović i anti-Srpske politike koju je vodio Zoran Đinđić:

Dražina depeša izbegličkoj jugoslovenskoj vladi br. 163 od 9. maja 1942.:

Pretsedniku jugoslovenske Vlade. — Lako bismo s Nemcima da nemamo ogromne smetnje Ljotića, Nedića i Pećanca. Narod ih sve prezire. Novac se štampa nemilice. Nemci uzimaju koliko hoće a Nedić, Ljotić i Pećanac dobijaju ogromne sume. Nemci nas se mnogo plaše, više nego komunista. Imam izveštaj iz Slovenačke da Gestapo preko Bečke komunističke centrale potstiče komuniste u borbi protiv nas. Potrebno hitno bombardovati vojne ciljeve ovamo. U prvom redu Savski most kod Beograda, Borski rudnik, Trepču sem električne centrale, pristanište Metković i električnu centralu Omiš. U mnogome bi diglo moral naših ljudi u narodu. Narod očekuje to. Treba izvršiti narodnu želju.
Đeneral Mihailović.

Spisak ciljeva koje je Mihailović predložio Jugoslovenskoj vladi u Londonu:

Jugoslovenska vlada je u komunikaciji sa vojnim Ministrom generalom Mihailovićem kod zapadnih Saveznika tražila bombardovanje ciljeva u Jugoslaviji. Činjenice govore da je general Draža Mihailović u depešama upućenim jugoslovenskoj vladi tražio bombardovanje ciljeva, u i oko, Jugoslavije. U našim istraživanjima ukazujemo na trideset šest depeša koje je general Mihailović tokom 1942/1943. uputio jugoslovenskoj vladi, od marta 1942. do 23. novembra 1943.

Najintezivnije traženje je u proleće i naročito jesen 1942, kao i novembra 1943. Razlozi za traženje bombardovanja u proleće 1942. mogli su biti zbog povlačenja iz Zapadne Srbije i nade u ustaničke akcije i pomoć saveznika. Jesen 1942. podudara se sa dolaskom nekoliko vojnih misija koje je jugoslovenska vlada uputila kod generala Mihailovića, završetkom sukoba u jugoslovenskom vojnom kontigentu u Kairu („kairska afera”) i zahtevima za borbenom aktivnošću, a novembra 1943. sa italijanskom kapitulacijom i dolaskom generala Armstronga u štab generala Mihailovića, koji je tražio operacije protiv okupatora u Jugoslaviji. Savezničko bombardovanje u drugoj polovini 1943. i početkom 1944. je sa četničke strane tumačeno kao predoperacija i priprema terena pred iskrcavanje saveznika u Jugoslaviji na čemu su i bazirali svoju vojnu strategiju i politiku.

Ciljevi čije je bombardovanje tražio Mihailović, kako bi se destabililizovao neprijatelj, bili su uopšteno vojni ciljevi: Maribor, Celje, Kranj, Metković (glavni italijanski saobraćajni čvor), Omiš (električna centrala), Zagreb, Mostar (ustaški severni logor), Ljubuški, neprijateljske kolone od Bihaća ka Kninu, Gračacu, Benkovcu, [ibeniku i Zadru, Perković, Sinj, Drniš, Bor, Beograd (Savski most, most na Dunavu prema Pančevu, put Zemun–Beograd, fabrike Ikarus, Zmaj, Teokarević, Rogožarski i Rakovica, kao i Topčider i Tašmajdan), Trepča, Sipski kanal, put Pančevo–Vršac, Sićevačka klisura, Paraćin (fabrika Teokarević), Jagodina (fabrika Klefis), Niš (železnička stanica), naselja prečanskih Nemaca, itd. Najviše je bilo zahteva za bombardovanje ciljeva u Beogradu (13 zahteva), Borski rudnik (11 zahteva) i Metković (4 zahteva). U jednom zahtevu za Beograd (depeša br. 2221) traženo je da se vodi računa i ne bombarduje logor na Banjici zbog velikog broja zatvorenika i da se prilikom bombardovanja gradova ne vrši „mitraljiranje” jer strada civilno stanovništvo.
Ovde vidimo da je Jugoslovenska vlada dala pristanak da se bombarduju vojni ciljevi u Jugoslaviji.

Komandant jugoslovenskog vojnog kontigenta, pukovnik Dimitrije Putnik, je 18. marta 1943. pisao jugoslovenskoj vladi u Londonu: „Amerikanci predlažu bombardovanje vojnih ciljeva u Jugoslaviji. Vezu sa zemljom njihovim sredstvima i osobljem. Saglasni sa slanjem pomoći Mihailoviću”, a u vezi zahteva vlade Putnik je pitao da li da da pismeni pristanak u vezi sa bombardovanjem ciljeva u Jugoslaviji.25 Istog 18. marta 1943. načelnik obaveštajnog odeljenja u Kairu, major Gligorijević, je evidentirao ove kontakte pukovnika Putnika sa Amerikancima o čemu je izvešten Slobodan Jovanović.26 Slobodan Jovanović je 22. marta 1943. odgovorio na Putnikovo traženje i pisao jugoslovenskoj vojsci u Kairu u vezi sa njihovim telegramom Str. Ob.O.Br. 641: „Primite saradnju i učinite sve za slati što veću pomoć. Dajte pismen pristanak za bombardovanje sviju vojnih ciljeva predloženih od Amerikanaca. Jovanović”.27
Evo još o Dražinom zahtevanju bombardovanja;

Broj 147 od 22 aprila: Pretsedniku jugoslovenske Vlade. —

Organizovali smo novo mesto za prijem materijala u Homolju koje se nalazi 6 kilometara zapadno od Žagubice, jugoistočno od Petrovca na Mlavi 31 km a na liniji 44 stepeni od Ćuprije. Mesto će biti označeno sa 9 vatri u vidu krsta sa razmakom od 25 metara između svake vatre. Znak raspoznavanja je slovo Z i zelena raketa koju treba prvo da dade avion. Bacite samo oružje, municiju i sanitetski materijal. Avioni treba da dođu noću 25/26 aprila. U isto vreme Borski Rudnik (nejasna grupa) treba bombardovati. On radi za Nemce.
Đeneral Mihailović.

Od Feliksa, key 2

Kej 5.

Pećančevo naređenje Br. 30 staviti van snage.12 Treba bombardovati fabriku vagona i klanicu u Kruševcu. Ljotićevci iz Milanovca i Preljine beže u šumu. Pozdrav Zvonko.

11.6.1942.

15—VIII—42 . . .

br. 361 Ilijev — Gornjak je stekao renome Ravne Gore ali je navučena i mržnja neprijatelja i njegove trupe. Bombardujte Bor podignite samopouzdanje naroda koji zbog momentalnih neuspeha saveznika gubi veru u sebe. Bor hitno bombardovati znači pomoći narodu i sebi u 12 času.

Bombardovati Bor da bi se diglo samopouzdanje građanima ?

8. septembra 1942. g.

Bt. 458 za Hermana: . . .

Br. 460 za llieva: Ne dozvolite da Vas ikakva kaznena ekspedicija iznenadi. Oružje ne sme njima pasti u ruke. Ljudstvo ne sme biti zarobljeno. Legalni delovi po potrebi pretvaraju se u ilegalne. Legalni delovi služe za prevaru a ne za korist neprijatelja. Javite detalje o kaznenim divizijama sastav, naziv i jačinu.

Sta je do sada urađeno na sabotaži železnice. Vi samo predlažete bombardovanje a mi trebamo da sedimo skrštenih ruku. Do sada je trebalo stotine vagona biti oštećeno kao i lokomotiva. Kako treba da se radi javio sam Vam. Prolaz brodova i želj. transporta ne javljaju nam se. Javite o rezultatu na željeznicama. Postupajte tačno po našim naređenjima.

(Depeša RAF-a za Mihajlovića)

Sad sve to uporedite sa ovim:

17. maj 1999., Zoran Đinđić: ''Ako se životna situacija naroda u Srbiji pogorša i ako se uništi energetski sistem države, Milošević će morati da potpiše sve što zahtevate.''

17. maj 1999., Zoran Đinđić: ''Jugoslavija se mora bombardovati.''

3. maj 1999., Radio Slobodna Evropa: ''Srpski oporbeni političar Zoran Đinđić izjavio je u intervjuu za današnji broj izraelskog dnevnika „Harec” da će Milošević za dva, tri tjedna prihvatiti NATO-ove zahteve, navodeći da je to posledica strašnih udara NATO-a koje, kako je rekao, treba nastaviti.''

Ko ovo lepo pročita sve će mu biti jasno."Gorski car" Dragoljub Mihailović je isto kao i Vuk Drašković i Zoran Đinđić tražio od cionističkog Zapada da bombardovanjem uvede demokratiju u Srbiju.

"Navedena Đinđićeva bliskost sa individuama poput Fišera, Solane ili Kuka dovodi nas do sledećeg mita, mita o Đinđiću kao „demokrati“. Jer, na prvom mestu, kako demokrata može biti neko ko se, po slovu i duhu svojih izjava, zalaže za bombardovanje sopstvene zemlje i naroda (demosa)?! Poslušajmo šta je Đinđić govorio u vreme NATO bombardovanja. U intervjuu izraelskom listu „Ha'aretz“, od 3. maja 1999., on kaže sledeće: „Nije logično da se sprovede kopnena kampanja i formalno osvajanje Srbije. To bi dovelo do sukoba između NATO-a, i Rusije i Kine, i međunarodne krize. Najlogičija stvar za NATO je da nastavi vazdušni rat, koji je vrlo efikasan. Oni uništavaju infrastrukturu u Srbiji, i za 10 do 14 dana, ovde će veoma teško biti živeti bez gasa, struje, mostova, komunikacija. Milošević neće moći da vodi rat duže od 10 dana, ili dve ili tri nedelje“[2]. A u zajedničkoj izjavi Zorana Đinđića i Mila Đukanovića za „New York Times“, od 8. maja 1999., stoji: „Uprkos sadašnjem sukobu, ostajemo posvećeni integraciji Jugoslavije u Evropu, i konačno Evropsku Uniju. Put u Evropu je jedini pravac koji će pomoći našoj zemlji da reši svoje ogromne probleme, i izgradi trajan mir i stabilnost u regionu...(Ali) ako se ovaj rat završi potpisom na mirovnom sporazumu i isto političko vođstvo zadrži vlast, sa Slobodanom Miloševićem na kormilu, tragedija i nasilje će se nastaviti“[3]. Dakle, Đinđić je zagovarao ubijanje na hiljade Srba samo zato da bi njegova i opsesija njegovih tutora bila zadovoljena, a to je da Milošević bude svrgnut sa vlasti. Bombardovanje ne sme da prestane dok Milošević ne ode, to je, vidimo, smisao njegovih izjava iz tog perioda. A šta reći za Đinđićevo (i Đukanovićevo) servilno iskazivanje lojalnosti „evropskim integracijama“, u isto vreme kada im „Evropa“ bombarduje i dezintegriše vlastitu zemlju (ako im je uopšte vlastita?) Kakve li perverzne, mazohističke ljubavi i idolatrije „Evrope“ kao „jedinog pravca“, puta koji „nema alternativu“ (pa makar Srbija nestala)?!"