Copenhagen post

Day 2,582, 00:57 • Published in Serbia Serbia • by Lahak Manik

Pisano Juna, 2014.

Ovde se smrkava dugo i sporo. Cele noći se na zapadu vidi narandžasta traka. Iza nje, modra boja neba prelazi daleko daleko na istok. Ne znam zapravo ni da li se smrkava ovih dana. U tri ujutru se u dalje vidi svetlost i tada ptice počinju da pevaju. Kosovi, kao ludi, glasno i izražajno stoje na krovovima i pevaju. Ja se u tim trenucima obično prevrćem po krevetu. Ne znam da li zbog vrućine ili zbog anksioznosti koja mi vitla po želucu danima. Prve noći sam spavao na kauču. Prijalo mi je. Lep, veliki i udoban kauč. Vazduh je hladniji u dnevnoj sobi. Meko sam spavao i lepo je bilo.

Otkako sam došao osećam se kao u vakuumu. Nisam došao na odmor ovaj put. Došao sam za stalno. Dobio sam rezidentsku dozvolu na dve godine i kupio kartu u jednom pravcu i sada, evo me ovde.



Čudan je taj osećaj na granici između dva sveta. Jedan, u kome dolazim u Dansku na odmor. U kome se provodim sa Katjom i skitam po gradu, tabam pločnike i grebem zidove. U tom svetu sve je moguće, i ja sam mnogo visok i sve mogu. U tom svetu ja sam pun humora i mudrosti i snage i libida. U tom svetu ja posle nekoliko dana sedam na avion i vraćam se u Beograd. U tom svetu ja hodam gradom i šepurim se jer imam devojku u Kopenhagenu, šepurim se jer putujem avionom ka severnim zemljama, šepurim se jer mi više ništa iz Beograda ne treba. U tom svetu ja imam posao u Beogradu, primam platu i imam krov nad glavom. Mogu da prekrstim noge na ogradi terase i da zapalim cigaretu gledajući u oblake. I da se zbog svega toga osećam jako dobro.



I ovaj drugi svet u kome više nemam ništa. U kome sam na kocku stavio to malo blaga i sigurnosti što sam imao, i u kome sam krenuo od nule. U kome tek treba da napravim nešto što sam do sada samo imitirao. U kome treba da pokažem šta sam sve do sada naučio. Dakle to je taj vakuum. Samo to saznanje mi zateže snop nervnog pruća i čini da se osećam napeto i da treperim kada god intereagujem sa oklinom. Spavam sa otovorenim očima. Hoću da što pre počne. Kao da čekam da se uhvatim u koštac, ali vakuum je i neprijatelja nema.

Evo me među drugačijim svetom i među crvenim ciglama Kopenhagena.
Kako volim crvene cigle Kopenhagena i bela prozorska okna na njihovim zgradama. Prijatno mi je i toplo među crvenim ciglama.



Pre tri večeri u ponedeljak, baš ono veče kada sam stigao i kada mi je taksista Makedonac poželeo dobrodošlicu, seo sam ispred zgrade na klupu i pušio cigaretu. Sve vreme sam se pitao: šta ću ja ovde? Čudno. Do pre 10 dana sam jedva čekao da uđem u taj avion, a sada kada sam stigao sedim na klupi, pušim, nostalgično gledam u zgrade od crvene cigle i pitam se: šta ću ja ovde? Ovde, govorio sam tada sebi, nema mojih prijatelja. Nema poopadalog lišća po popucalom asfaltu u bloku. Nema mirisa reka i izmaglice što pokriva slanu na obali punoj gleja i trulih grana. Nema lipa nad vrućom vrevom na Dorćolu. Nema mistike Kalemegdana koju sam godinama temeljno gradio.
Nema piva na Adi pred poslednje večernje kupanje. Nema lenjog vucaranja po asfaltu dok ti sunce na zalasku bije pravo u potiljak. Nema lenjosti. Nema sieste. Nema sevdaha. Nema beogradskih dugonogih šmizli.

Kako sam lepo složio sve te iluzije, jednu na drugu. Poređao ih kao slike u albumu. Da neko ko nije rođen i odrstao u Beogradu ovo čita poverovao bi u sve što pišem.
I onda sedim tako na klupi, usred Frederiksberga, pušim i listam taj album.
I tako, šta mi je drugo ostalo nego da prestanem da pušim. Ponovo.