Cherokee Lane

Day 1,042, 20:24 • Published in Serbia Serbia • by Oply1389

Хехе, ма удесише нам ереп само тако. 😃 Гледам и не знам. :/ Питам се само гдје се завршавају авантуре са сталном измјеном свега.

Иначе се у разуман и поштен начин управљања капиталом данашњих дана може оправдано посумњати, као и у само планирање улагања које, захваљујући онима који се нешто питају у свему овоме, врло силно тежи да осакати економију.

Такође би јако корисно било да "градитељима друштва" поново врате стари начин зараде: неки број већи рецимо од 15. нивоа ----> мапа.
Фали нам људи видим, а играче који су раније доводили својим дјеловањем (рекламирањем игре за џ и шаку Езлата) сва та нова имена до регистрације некад давно, па и након увођења бабарога модула. Убише нам жељу за трудом, а почетницима жељу за игром.

Јачи вјетар за бродове које довозе људе на ово пусто острво и увјерен сам да ћемо имати опет 300к + популацију, па макар она била 80% неактивна, 100% од 177к и 100% од 300к није иста ствар.
Нек лијепо напишу извињење старим играчима, нек тужну слику јесени уграде у овај идејом тако сиромашан израз, нек се заплачу над ефектом који су направили играјући се са суштинским вриједностима ове игре.
Инсајдер - који неки зову званичним новинама ереп тима. Па и слика усамљеног дрвета на брду... мјесечина... има садржајнију слику онога чиме треба да се влада, управља, над оним што чини његово и... фффуууу...

И коначно молим вас...... омогућите оне симпатичне смијешке у коментарима.
Па није ваљда толико компликовано? Неће нико хаковати осмјех, смијех успава жељу...
Обојите нам слова воденим бојама.
Трајаће до
кише.
Киша. -.-


* * *




Слика је осјетљива на... звук.

И онда пожелим да... изрекнем.

Далеко од погледа кратких,
навикао сам да...
слике гледам помислима,
а тешком покрету зарђалог зупчаника
сат времена и.. навале жеље... ћу да...
Препустим олакшаном ваздуху
напусти тешко бреме
сривено у диму.
Ја желим крила - испуњава
препусти звук капима
одвешће га
даље од нас.

Свијет није урамљена слика
за један поглед
пар корака
пронаћи тешко ли је.
вријеме онда стане,
закорачит усуди се
Заборави прво
"те"
само један је страх
склопити очи минут пред...
поклонити бар заборављен
додир
сјетићеш се, не брини
гледаћеш руку и радост
удисаћеш уздахе...
муња отвори небо
и таласи се планинама проломише,
желиш ли срцем?

али хоћеш
сањаш да летиш...
Будиш се јер изгубиш
покрета број
потрошиш глас,
можда гледаш
зелени град,
сред зеленог
плаво ¤k¤
није залутало,
поглед Му... допире,
вјерујеш
чекаш
љубиш
шапатом ријечи трудиш се
учиш се бити
остати
укочиш мисао и застидиш се,
свог недруга, често је ту,
с тобом.
лаже те стално да си му драг
сакрије се у ријечима твојим
неће ти дати,
не, он презире...
не воли он
снове о летењу.





И онда замисли да летиш ~¤~ далеко од њега... ближе плавим очима.
И гледаш доле ка бијелим крововима...
а кроз њега се простире звук.
Погрешно је
можда,
живјети у слици за коју си рођен,
у оној...
онако тихо
не кварећи звук.

Звук

А онда су њиховим стазама потекле сузе.