Join the new world

Carcharodon carcharias ili velika bela ajkula se smatra najvećom predatorskom ribom i kao takva, predstavlja životinju sa vrha lanca ishrane. Spada u klasu hrskavičavih riba (Chondrichthyes), red Lamniformes i familiju Lamnidae. Blisko je srodna sa mako ajkulom. Telo ove ajkule je duguljastog oblika i maksimalne dužine 640cm (mada po otiscima zuba na mrtvim kitovima se smatra da mogu biti i veće). Prosečna dužina tela odraslih jedinki je između 400 i 520cm. Jedinke duže preko 580cm su teške preko 2t. Dorzalno je obojena sivo-plavo ili sivo-braon, a ventralno belo. Ima velike, nazubljene trouglaste zube i jasno upečatljivu bočnu liniju.



Njena geografska distribucija uključuje većinu mora i okeana, sa većom gustinom populacije u obalskim vodama. Iako je najčešći stanovnik pelagijala i kontinentalnih voda, naseljava i vode otvorenog mora i okeana, vode oko udaljenih okeanskih ostrva, kao i hladna borealna i subantarktička mora. Ne toleriše slatku vodu, ali se povremeno može naći u plitkim slanim zalivima. Tokom zimskih meseci ponekad se može naći i u tropskim vodama. Skorašnja istraživanja putem markiranja, praćenja i DNK analiza pokazala su da su za veliku belu ajkulu karakterističe dalekosežne trans-okeanske migracije (na primer Južna Afrika – Australija ili Kalifornija - Havaji). Areal ove vrste nije disjunktan, mada je razmena gena između određenih populacija ograničena (na primer Australijska i Kalifornijska populacija).



Velika bela ajkula se pojavljuje i na drugim lokacijama, kao što su Brazil, Karibi, Havaji, severozapadna Afrika, istočna Afrika, Sejšeli, Mauricijus, Madagaskar, Šri Lanka, severna Australija, Nova Kaledonija, Filipini i mediteran. Postoji sumnja da je kretanje preko ekvatorijalnih oblasti ograničeno, ali su velike bele pronađene i u tropskim vodama istočne i južne Afrike, kao i na koralnim grebenima Mozambika.

Odrasla velika bela ajkula nema prirodnih predatora sem ponekad orke. Hrane se povremeno, jer posle većeg obroka ajkula često ne jede oko nedelju dana. Pokazuju preferenciju u ishrani u zavisnosti od veličine i starosti. Manje jedinke (kraće od 2.7 metara) hrane se različitim vrstama ribe (uključujući druge ajkule i raže), lignjama, hobotnicama i rakovima. Sa rastom, njihova ishrana se širi i uključuje morske sisare (foke, morski lavovi i delfini). Povremeno se hrane i morskim pticama i kornjačama. Velika bela ajkula je i oportunistički lešinar, pa se hrani i uginulim kitovima. Velike jedinke (preko 3 metra dužine) se često nalaze u blizini kolonija foka i morskih lavova. Zbog svoje prilagodljivosti i raznovrsnom načinu ishrane, ponekad se dešavaju incidenti napada na ljude. Više od bilo kod dokumentovanog napada na čoveka, slika velike bele kao ljudoždera ustaljena je bestselerom “Jaws” Pitera Benčlija, a potom i filmskom adaptacijom u režiji Stivena Spilberga. Iako velike bele zaista ponekad usmrćuju ljude, uglavnom se nemili događaji dešavaju slučajno. U Mediteranu je dokumentovan 31 napad velike bele na čoveka u poslednja 2 veka, uglavnom ne fatalna. Većina incidenata predstavlja ujede iz radoznalosti. Velike bele grizu bove, olupine, otpatke i druge nepoznate objekte (pa i čoveka) da bi utvrdile njihovu jestivost. Drugi napadi su najčešće uzrokovani greškom ajkule, tj. zamenom identiteta kupača ili surfera sa nekim morskim sisarom. Istraživanja pokazuju da velika bela ajkula nema afinitet za ljudsko meso ili joj je ukus nepoznat. Druga istraživanja su pokazala da nakon jednog ugriza velika bela može da proceni da li je isplativo pojesti objekat koji je zagrizla. U većini slučajeva, čovek ne predstavlja pogodan obrok, kao mastima i proteinima bogatija foka ili morski lav. Kod većine napada na čoveka, ajkula prekida napad posle prvog ujeda, a smrtan ishod je najčešće posledica gubitka krvi nakon inicijalnog ujeda.



Zbog aktivnog načina lova i života u hladnijim, umerenim vodama, velike bele ajkule imaju višu telesnu temperaturu u odnosu na ostale ribe u istim vodama. Zahvaljujući modifikovanom cirkulatornom sistemu, ove ajkule mogu da održavaju telesnu temperaturu za 10 do 15°C višom od okolne vode. Održavanje telesne temperatuje je omogućeno konstantnim radom mišića, pa su veoma aktivni plivači. Iako su uglavnom solitarne životinje, ponekad se okupljaju u manje grupe i pokazuju socijalno ponašanje.

Informacije o reprodkciji su ograničene. Ukoliko se odrasla i polno zrela jedinka ulovi, veličina ovih ajkula ih čini komplikovanim za održavanje ili disekciju. Velika bela ajkula je ovoviviparna – mladi se razvijaju u jajima unutar materice, gde se i legu i nastavljaju sa razvojem do rođenja. Mladi se hrane oofagno (jedu neoplođene jajne ćelije jer ženka nastavlja da ovulira tokom graviditeta). Gravidne ženke se veoma teško nalaze, pa se predpostavlja da tokom graviditeta koji traje između 11 i 18 meseci, ženke migriraju. Uobičajan broj mladunaca nije poznat (mada se smatra da je od 2 do 10). Po rođenju, mladunci su dugački 120-150cm i teški do 32kg. Smatra se da je period rađanja od decembra do juna. Mladi imaju dobro razvijene vilice i brzo napreduju i rastu. Sprovedeno je nekoliko istraživanja u vezi starosti i rasta velikih belih ajkula. Dužinu od 2 metra ajkula dosegne u proseku za 3 godine, 3 metra za 5-8 godina, a 5 metara za 16-23 godine. Polna zrelost nastupa sa prosečno 15 godina (mužjaci sa 10 godina i oko 350cm, a ženke sa 15-18 godina i 400cm dužine).

Zbog ponekad smrtonosnih susreta sa ljudima, velika bela ajkula je bila dugo vremena u negativnom kontekstu predstavljana u medijima, često pod različitim imenima (ljudožder, bela smrt). Kao posledica preteranih procena opasnosti po ljude, ova vrsta je označena kao poželjna meta za sportske ribolovce, trofejne ribolovce (zbog vilica, zuba i ponekad celih prepariranih primeraka), povremenu upotrebu u ishrani ili ponekad lova zbog paranojičnog straha od napada ajkula. Ove aktivnosti su se intezivirale 1970. godine pojavom kultnog filma “Ajkula” (“Jaws”) i to ne samo ka C. carcharias, već i ka drugim, manjim i manje opasnim vrstama ajkula. Nijedna populacija velike bele u svetu nije dovoljno velika i nema dobvoljno velik reproduktivni potencijal da bi izdržala dugoročno ciljno izlovljavanje. Većinu ulova velike bele ajkule se ipak dešava slučajno, kroz komercijalni ribolov mrežama, zamkama za ribe ili drugom ribolovačkom opremom. Carcharodon carcharias se ne plaši ljudi i radoznala je pa često prilazi brodovima i ribolovačkoj opremi. Ovako često završi zakačena za mreže, udice, u farmama tuna, ali ih i namerno odstreljuju. Godišnje se u Australiji slučajnim putem ulovi između 100 i 440 velikih belih ajkula.



Ova vrsta je podložna visokom stresu prilikom hvatanja, pa često ugine pre nego što riboloci i shvate da je ulovljena, a veliki broj ugine nakon puštanja. U nekim regionima velika bela ajkula je tradicionalno viđena kao štetočina, dok u nekim delovima sveta je cenjena zbog regulisanja broja morskih sisara koji se hrane poželjnim vrstama riba. Ova vrsta je izrazito ugrožena diretnom eksploatacijom prilikom spotskog ribolova, trgovinom ajkulinim perajima, pa i trgoviniom živim primercima za akvarijume. Direktna eksploatacija se vrši zbog trgovine vilicama i zubima kao trofeja ili suvenira, kao i perajima zbog orijentalnog specijaliteta – supe od akulinog peraja. U Južnoafričkoj republici vilica odrasle velike bele se prodaje za 20.000 do 50.000 američkih dolara, dok je cena pojedinačnog zuba 600 do 800 američkih dolara. Pored svoje veličine, proizvodi od velike bele ajkule imaju visoku cenu zbog njene reputacije i čuvenosti. Kompletan set peraja od velike bele dostiže cenu od 1.000 američkih dolara. Nažalost, ovako visoke cene ohrabruju lovokradice, crno tržište i izbegavanje konzervacionih zakona. Postoje dokazi internacijonalne trgovine vilicama i zubima velike bele ajkule preko interneta. Internet olakšava ilegalnu trgovinu i izbegavanje zakonskim mera.





Kako je velika bela ajkula relativno retka vrsta, teško je identifikovati statistički značajan trend u brojnosti populacije nego kod drugih ajkula koje se češće viđaju i markiraju. Svi podaci o velikoj beloj akuli ukazuju na opadajući trend populacije. Čak i u regionima gde je vrsta zaštićena nacionalnim zakonima, populacija je u opadanju ili stagnira. Raspoloživi podaci o opadajućem trendu globalne populacije vodili su ka uvrštavanju ove vrste u IUCN (International Union for Conservation of Nature) crvenu listu ugroženih vrsta 2000. godine. Pojedine regionalne procene ugroženosti vode ka tome da se u pojedinim regionima populacija velike bele ajkule uvrsti u kritično ugrožene vrste. Carcharodon carcharias se pojavljuje i u pojedinim nacionalnim listama ugroženih vrsta.

Veoma važan aspekt u zaštiti ovog predatora je i podizanje svesti ljudi koji su preživeli napad velike bele ali i drugih ajkula, kao i porodica koji su izgubili članove prilikom ovakvih incidenata. S obzirom da je sve više ljudi u okeanima i morima, i da se turizam u vodama koje nastanjuje velika bela dalje razvija, neminovno je da se dešavaju ovakvi incidenti sa ponekad fatalnim ishodima. Medijska edukacija je važan deo uspešne konzervacije u ovakvom slučaju. Plivači i surferi moraju biti upoznati sa opasnostima mora u koje ulaze i važna je njihova svest o eventualnim rizicima ulaska u stanište velike bele ajkule. .Sepetembra 2010. žrtve napada ajkula iz 5 zemalja zatražili su u Njujorku od Ujedinjenih Nacija da usvoji mere zaštite ajkula i pojača kontrolu lova na ove životinje, kao i da zabrani lov i prodaju ajkulinih peraja.