Join the new world

Ovaj clanak nema veze sa erepom. Sa vama... Ovo je nesto moje. Ne morate da citate, ali ja da napisem moram.

Mnogi bi rekli da previse dramim. Jbg, lav sam, mozda podsvesno pokusavam da budem u centru paznje. Nije mi to bio cilj. Takva, kakvu me je Bog stvorio, a zivot dalje oblikovao, ostacu dok sam ziva. Tvrdoglava, brzopleta, ali nada sve naivna. Tu pomoci nema. Predana, otvorenog srca, i kad volim tu mozak nema pravo glasa. Strastvena, po nekad mi se cini najvise kada su svadje u pitanju. Ali ovoga puta granica je predjena. Bes i razocarenje u meni ukljucili su nesto cemu se nisam nadala. Upoznala sam sebe u sasvim drugom svetlu. Umesto suza na mom licu, mojim srcem se samo rasirio tup osecaj bola. Ruzan osecaj bespomocnosti, i meni nepoznat osecaj ravnodusnosti u neku ruku. Ako je neko ipak procitao ovo sto sam napisala sada se verovatno pita zasto je ovo na erepu. Zasto ne pisem dnevnik? Ili nesto slicno tome. Ne znam. Mozda mi je lakse kad znam da sam svoj teret, ono nesto sto me tisti podelila sa nekim, makar to bili i vi, moji internet prijatelji.
Toliko misli trenutno prolazi mojom glavom, zapocinjem recenice, brisem. Tesko je razocarati se u ljude, teze pada razocaranje u drage osobe. On je razocarao mene. Ja sebe. I imala sam zelju da mu kazem sve. Da ga opsujem, u besu nekako sebi sve dozvolim, da povisim ton, da mu stavim na sve nacine do znanja da me je povredio. Da mi je tesko. Na svoje zaprepascenje, ja sam mu samo mirnim glasom rekla "U redu je. Razgovaracemo o tome sutra." To je to. Umorila sam se. Od svadja, od suza, od silnih prastanja, prelazenja preko svega. Toga vise nema. Samo, ne znam da li je on to shvatio. Da li vidi da to sto sam smirena ne znaci da sam dobro. Da najvise pati onaj koji najvise cuti.
Ne mogu da zaspim, zato i pisem sve ovo. Bice ovo duga noc... A kad svane, odluka mora biti donesena!