Balada o Kuki i Motici

Day 1,638, 15:16 • Published in Serbia Serbia • by Milos Stevan Stefanovic

Mili Bože, čuda velikoga
Kad Don Belog smeniše sa mesta
A u maju padoše snegovi,
Zigazaga ustade sa šolje,
Ko govno mu izlete iz usta:
„Ne mož’ brate to više ovako,
Da mi svako čini što god hoće,
Pa jel’ jesam predsednik il’ nisam?
Jedinica državna je trula,
Sada svi će da rade po mome.“
Ču se uzvik i levo i desno,
Ču se uzvik, zatrese se gora:
„Predsedniče, kakvu gandžu duvaš,
Kakvu gandžu, daj i nama malo,
Kada tebi na um pade mis’o
Da ujarmiš Kuku i Motiku.
Krvi su ti to momci hajdučke
Ne boje se nikoga do Boga,
Neće ti to tako lako proći.“
Skoči tiran na noge lagane,
Skoči tiran, ko tri lava riknu:
„Hoće, bome, da bude po mome,
Ne zv’o vam se ja Ziga i Zaga.
Poš’ljite im mog slugu Jerasa,
Poš’ljite im, krv će im svu popit’“.
Kako reče, tako se i desi,
Al’ u Kuki junak do junaka,
Nisu dali da ih šuša gazi.
Skupiše se najveći junaci,
Skupiše se, Srđan im besedi:
„Spremite se, aj’mo u planine,
Imaćemo mi sad našu Kuku,
Radićemo što god nam se prohte,
Zuluma mi trpeti nećemo“.
Otidoše junaci u brda,
Osnovaše svoju jedinicu,
Malog broja, al’ svaki dan raste,
Zmaj do zmaja, soko do sokola.
Ču o tome Zigazaga ljuti,
Ču o tome, riknu ko tri zmaja:
„Šta se oni po gorama gube,
Zna se ovde da je Ziga glavni,
Nek’ se jebu, ne dam im tenkove!“
Tako bude, a sada je kasno,
Nastavak će sutra biti viđen,
Jutro je od noći pametnije.