Join the new world

Ovo je priča jednog sprskog vojnika, koji je prošao sav pakao treninga i gorčinu rata. Njegovo ime nikad nije napisano u njegovom dnevniku, a oni koji su bili sa njim nisu hteli da iko zna ko je on. Svima je poznat samo kao "novajlija". Svaka sličnost sa stvarnim događajima i likovima je slučajna i namerna. Ovo je njegova priča.

" Dan 23. Argentina, linija Cuyo

Dug dan, boli me celo rame. Ne sećam se mnogo one noći...zadnje čega se uopšte sećam jeste trenutak kada sam osetio bol. Nikada dosad nisam osetio ovako nešto...oštar bol, bukvalno mi je oduzeo rame...rana me još uvek peče, gori...kao najoštriji usijani nož koji se sve dublje zariva u meso...moje meso.

Prvo što sam posle toga video jeste ciradu bolničkog šatora i jarka svetlost sunca koje je našlo svoj put do mojih očiju... Došao je i major Matija jutros, nije bio baš previše prijatan prizor za moje oči ali...ali izgleda da je bio zabrinut. Pitao sam se zašto...on vodi Jedinicu...oni su profesionalci...jaki, oštri, nemilosrdni...što bi rekao Milutin "prati ili padni"...

Da, pored mene je i razvodnik Ana...vojnik, bolničarka... zar smo toliko očajni da šaljemo i žene na linije fronta. Fina je ali ume da bude dosadna sa pitanjima...pa...bar drži moj bol pod kontrolom..."

Sviće zora...crvena, jarka...Sunce izlazilo najavljujući još jedan težak dan na liniji. Izvidnice su već na polju, posmatraju svako drvo, svaku travku, pticu... ništa ne sme da prođe pored njihovih očiju. Vojni kamp se diže, vreme je za dručak. Ali ovaj dan nije samo običan jer je kamp dobio novu spravicu... Željno iščekivani telefon je donet u kamp pre nego što su uspeli da ga unište Čileanci ili silna artiljerija koju je general usmerio bukvalno u milimetar. Sama vest o tom telefonu je privukao skoro sve pukovnike i generale iz PEACE alijanse da dodju u eSrpski kamp. Kako su znali? To niko nije znao, samo su se pojavili kao komarci privučeni neonskim svetlom.

Novajlija je počeo da se budi. Sunce je našlo svoj put kroz šator do njegovih očiju, a sa njime naišao je i još jedan jak bol u ramenu. Taj metak je uspeo da načini veću štetu nego što se moglo i očekivati. Promašilo je pluća ali ne i jednu venu koja je neprestalno krvarila tokom celog povlačenja...Bilo je gadno ali se izvukao.

- Jaooo - zareža - gde sam...?
- U kampu - odgovori bolničarka - doneli su te preksinoč, bio si dosta lepo udešen ali si sad dobro. Da vidim ranu - reče i skinu mu zavoj sa ruke - bićeš ti dobro
- AUUUU!!! lakše malo....to je moje rame.
- Neće ništa da ti bude. Nego odakle si?
- Sa juga - odgovori novajlija
- Mmmmm, moji su sa juga. Ja sam inače rođena u Beogradu. Tamo sam živela...pa dok nije pao pod okupaciju. Podigni ruku...
- Fino....aaaa - ponovo zaječa.
- Kukavice - nasmeja se bolničarka - kako si uopšte dobio tu ranu?
- Akcija... pogodio me je metak od straže - uzdahne duboko i zabaci glavu na jastuk - Nisam ga video dovoljno rano da izbegnem...
- Imao si dosta sreće, major je bio naš besan...
- Haaa...zbog čega bi on bio besan... - odgovori sarkastično - nije mu stigla plata...orden ili je....
- Nemoj tako - prekinu ga - da nije, ostao bi tamo na polju...ili u Čileanskom logoru, a oni ne zavijaju rane kao ja.
- Ne znaš ti njega...
- Znala sam ga pre rata...podigni ponovo ruku - uzdahne duboko - dok je bio u VeS. Bio je baš prijatan čovek, nikad se nije mrštio.
- Ne znam....možda grešim ali to ne menja činjenicu da je i dalje opasan čovek.... AAAAAAA - dreknuo je dok mu je bolničarka namerno pritisnula ranu
- Ti si jako čudan čovek - reče i nasmeja se. Dok je odlazila iz šatora novajlija je samo pokušao da sklopi oči i ponovo zaspe. Nije noćas mnogo spavao....pojavile su se nove noćne more koje su mu mozak ispirale. Umesto hordi ATLANTIS-a sada su na polju bili čileanci koji nisu imali lica.... samo oči...jarko crvene u mraku, kao uklete koje su gledale u njega. Pogledi su mu pržili telo, ruke, noge...dušu, a vazduh je postajao sve vreliji kao pakao. Da li je sve to imalo značenje...?

Pre nego što je stigao da pošteno zadrema, u šator je naišao major Matija koji je gle čuda i dalje bio namršten, očigledno ljut iako je novajlija preživeo. Neki su priželjkivali da odu dalje, ali je njegova pomoć ovde bila jako dragocena iako je došao sa možda 20 čoveka. Crna figura je stajala na ulazu gledajući u vojnika koji je ležao u krevetu.
- Kako si klinac? - upita Matija
- Bio sam i bolje gospodine - odgovori
- Jeli bre, zar tebe nisu naučili da se sagneš kad se puca? - upita major smešući se
- Ne toliko brzo gospodine - nisam video kad je zapucao
- Da da...ajde oporavljaj se pa na dužnost klinac. Dobar si bio u akciji, samo ti ta rana i ne ide baš u prilog...

U centru kampa je nastala gužva najviše zbog činjenice da su PEACE oficiri koji su bili u Argentini rešili da posete eSrpski kamp. Telefon koji su oduzeli ispred nosa Čileanaca je upravo bio razlog velike buke, a ceo skup je izgledao kao veliki kokošinjac u kome se ne zna ko kokodače više. Kada više nisu imali snage da se nadvikavaju na engleskom, svako je počeo da priča svojim jezikom da se dere...kakav je to bajan cirkus bio. General koji je slabo baratao engleskim jezikom uzeo je jednog od vojnika koji je radio posao prevodioca.
- Gospodo...GOSPODO, nećemo ovako ništa da završimo...- reče ljuto - činjenica jeste da smo uzeli telefon za koji Čileanci misle da je uništen i to nam daje prednost.
- Ali sta ako oni znati da mi posedovati telefon - upita jedan mađarski pukovnik dok je naklapao srpski
- Nadamo se da ne znaju. Ali ako i znaju onda će šifrovati svoje poruke a to će im oduzeti vreme da naprave kod za šifru pa još i da svima to prenesu. Dotle ćemo mi već biti u prednosti. Sada moramo da vidimo kako ćemo da dejstvujemo. Prvo kako se ovo koristi ovo čudo...
- Mi smo imali na akademiji jedan, znam onako okvirno kako se koristi - doda poručnik
- Dobro, sada ako se dobro sećam, možemo da nekako presretnemo frekvenciju i čujemo njihove naredbe. Da, treba nam neko ko zna čileanski. Jesi preveo?
- Jesam gospodine - doda vojnik
- Khmmm - prekinu ga major - gospodine, Čileanci pričaju španskim jezikom...
- Šta špan...pa to sam i rekao, španski Jovane
- Da, moja greška - reče major na šta se tiho nasmejaše esrpski oficiri.

Cela buka oko telefona je trajala oko tri sata, a za to vreme malo se išta postiglo osim velike galame. Međutim ipak su se složili oko toga da je najbolje da telefon ostane u eSrpskom kampu i da odatle prisluškuju komandu. Ako im uspe, moćiće da predvide svaki korak koji Čileanci naprave, ako ne...onda je cela akcija prošla veoma uzaludno jer verovatno cela armija zna poziciju srpskih tačaka odbrane. Na zahtev pukovnika eIndonezije, donešena je i odluka da se kampovi pomere... ako ostanu, velika je šansa da budu bombardovani uskoro...Cela akcija je trebala da se izvrši noću dok imaju prednost mraka i šume, i da se pomere 2 km južnije...

Veče se bliži a vazduh postaje hladniji a kamp se polako pakuje. Nore se prikačuju za velike kamione a tenkovi su već napunjeni i spremni... Novajlija se pridigao i ušao u bolničko vozilo. Umesto velikog zavoja sada je imao samo zalepljenu fatu koja je držala da rana ostane netaknuta. Uzeo je svoju pušku i čekao naređenje za pokret. Noć je vedra, a mesec visoko, dok je vetar prolazio kroz neprimetno pored užurbane vojske koja je prikupljala šatore i municiju... Ali daleko od toga da je noć bila mirna...Vojnik koji je prisluškivao telefon je poslao hitno po majora.
- Šta se dešava Milutine? - upita major Jovan
- Telefon zvoni... da počnem prisluškivanje.
- Marko! - uzviknu Jovan - ti znaš španski, prevodi.
Slušao je telefon i pisao svaku reč koju je čuo dok je major zabrinuto gledao u vojnika... Kada je završio, uzeo je ceduljicu i pročitao prevod...mrmljao je u sebi, čitajuči brzo dok mu oči nisu zastale....pogledao je u poručnika koji je bio pored...Vest nimalo nije bila dobra...a ako je tačna, noć će biti itekako bučna...

Nastaviće se...