Join the new world

Ovo je priča jednog sprskog vojnika, koji je prošao sav pakao treninga i gorčinu rata. Njegovo ime nikad nije napisano u njegovom dnevniku, a oni koji su bili sa njim nisu hteli da iko zna ko je on. Svima je poznat samo kao "novajlija". Svaka sličnost sa stvarnim događajima i likovima je slučajna i namerna. Ovo je njegova priča.

"Dan 19. Avion za Francusku

Već je prošlo skoro četiri sata odkad smo uzleteli. Dok smo uzletali osećao prevrtanje u stomaku...heh ovo mi je prvi put da letim avionom...major kaže da je to normalno, srećom nisam jedini koji se tako osećao. Neki jednostavno nisu izdržali, povraćali su...srećom oficiri su predvideli i tu situaciju pa su svakom davali kese. Glasan motor aviona mi je zapušio uši, jedva sam čuo narednika kad se dere. Prvi put mi se nije drao zbog mojih greški, već da mi vrati moje pločice. Nisu više iste, sada je tu i ime moje brigade i čete. Razmišljao sam o tome, o celoj toj stvari sa vojnim pločicama. Neki kažu da njih dobijamo tek kad se zna da se ne vraćamo...čisto da nas prepoznaju i prebroje svoje gubitke..

Nisam se mnogo obazirao na takve priče, naročito jer nisam želeo. Da sam razmišljao o tome, verovatno bi upao u pesimizam...a major Jovan kaže da je pesimizam najgori saveznik kojeg jedan vojnik može da ima uz sebe. Uskoro stižemo u Francusku...iskreno uvek sam želeo da je vidim, makar deo."

Bučan zvuk aviona postao je već nepodnošljiv. Uši su bukvalno otupele od tog zvuka, tako da su morali da se deru ne bi li čuli nešto. Drugi su samo spavali... Novajlija im se divio, kako mogu da spavaju kao topovi pored ove silne buke. Samo se nasmešio i nastavio da piše dnevnik. Nije više bio umoran, nije mu se spavalo. Računao je ako uspe da izdrži morsku bolest od putovanja brodom, stićiće malo da odspava... koliko da ne bude neupotrebljiv kada stignu u Argentinu. Završio je pisanje i samo sedeo. Nije mnogo imao potrebu da se pokreće previše...samo je sedeo.

Naravno da nije mogao previše da izdrži...ponovo je počeo da proverava oružije. Sve to je zapazio onaj isti vojnik iz kamiona.

- Ponovo proveravaš oružije - doda vojnik - zašto se i trudiš kad si ga već proverio?
- Nisam - reče novajlija glasno, jedva da je čuo samog sebe - tek sam ga otvorio...
- Jesi jesi, video sam te u Tvrđavi - često si rastavljao pištolj. Znaš da će on da puca isto i pre i posle.
- Znam - doviknu - ali me smiruje.
- Ti si jedan čudan lik majke mi - nasmeši se vojnik - Miroslav...
- Pardon, izvini nisam te čuo
- Zovem se Miroslav - ponovi jače
- Drago mi je, ja sam ....
- Novajlijo - uzviknu narednik - ovo je tvoja pločica, drži - baci mu je u ruke - jesi video Petra?
- Evo ga pored, četvrto sedište od mene...- doviknu novajlija
- Daj mu ovo - baci još jedan par pločica - ovo su njegove pločice.
- Razumem gospodine naredniče - pozdravi novajlija - Petre...ej PETRE!!! Diži se..
- M...mmmm...šta jesmo stigli? - upita Petar
- Nismo još - doda glasno - drži, tvoje pločice
- A....da...hvala

Novajlija samo klimnu glavom i vrati se svom rastavljanju pištolja. Vreme je prolazilo veoma sporo. Postalo je već vruće u avionu...ali se već osećalo da se spuštaju. Znali su to jer su osetili da im želudac polako izlazi na usta. Nekima je to bilo olakšanje, drugima samo povod da svoj doručak ponovo vide, doduše malo više svarenog. Nije to bio prijatan prizor.

- C c c, nije mi jasno kako vam je muka - reče Miroslav - e jeste čuli za ovaj vic? Vozi se čovek avionom i normalno bilo mu je muka. Daje mu strjuardesa onu kesu i kaže da povraća tu. Kada se vraćala videla da su svi okolo svi skroz u povraćki i normalno pita - Pa jesam ti rekla da povraćaš u kesu? - Ma jesam ja, al kas se napunila, nisam više imao gde, pa sam malo srknuo iz nje, a ostali su to videli i pogledaj šta su napravili...
Vojska je počela da se smeje...pa bar ona koja je imala jači želudac. Oa druga polovina je dobila još jedan povod da napuni svoje kese...
- Miroslave - reče Petar
- Kaži - upita
- Ako preživim ovo, ja ću da te lično ubijem.
- Naravno da češ da preživiš - reče Miroslav sarkastično - ti si tatin vojnik.
Petar ga samo pogleda i zakovrnu očima...ponovo je dobio iznenadnu želju da vidi svoje iznutrice. Novajlija nije mogao a da se ne nasmeje...čak je narednik uspeo da pokaže mali smešak.

Avion je sleteo na pistu. Velika vrata su se otvorila i vojska je počela da izlazi na svež vazduh....Da to je itekako prijalo. Bilo je još jutro, sunce je tek izašlo. Ispred je čekala duga kolona transportnih kamiona. Ministarstvo odbrane Francuske je davno obavešteno o sletanju srpskih vojnika i poslali su svoje kamione da ih dočekaju. Odatle treba da se odma krene do luke na jugozapadu Francuske.

Nije se mnogo čekalo. Vojska je odmah krenula. Vremena je bilo malo i uz to Čile je mogao da stigne u Argentinu ubrzo. Ukrcali su se u kamione i krenuli ka luci. Trebalo im je oko dva sata ali su stigli. Luka je bila mala i još uvek u izgradnji. Malo dalje, u moru čekala su 3 velika Razarača...veličanstveni brodovi.

- Slušajte ovamo - reče major - ulazimo u čamce i penjemo se na onaj razarač levo - pokaza prstom - Naša artiljerija je već utovarena u transportne brodove koji su pošli za Francusku. Stićićemo ih pre nego što stignu do obale. Detalje će vam objasniti vaš starešina.

Vojska je ulazila u velike čamce i prevoženi su do brodova. Kao da je tako poručeno, neki ni ovo nisu uspeli da izdrže, pa su ponovo osetili kako želudac ima potrebu da igra sambu po stomaku. Neki su skoro poplaveli...jedva su čekali da se domognu čvrste zemlje.

Celo putovanje je trajalo oko 6 sati. Razarači su se trudili da stignu što je brže moguće, a svemu tome je pomoglo mirno more i lepo vreme. Novajlija je čak uspeo da ućari par sati sna, a to mu je sad najviše trebalo. U daljini ukazala se zemlja na veliko olakšanje vojnika. Narednik je došao kod svog voda...
- Pazite ovamo - poče - iskrcavanje je za pola sata, naši tenkovi i haubice su već spremne za pokret. Tamo nas čekaju transporteri koji će da odvezu ceo drugi bataljon na 30 km od granice. Uz malo sreće bićemo prvi koji će tu liniju da čuvaju. To je jedno brdo koje na našu sreću je relativno obraslo niskom šumom a gledamo na jednu dugu poljanu. To je čistina, i imaćmo prednost iznenađenja, jer neće znati šta ih je snašlo niti odakle ih je snašlo.
- Pored toga, prva mešovita brigada nam je stavila na raspolaganja i 3 Nore. Tako ćemo da čuvamo našu liniju. Pitanja?
- Gospodine naredniče... - upita vojnik
- Reci sinko
- Šta je Nora? - upita
Narednik nije odgovorio, umesto toga samo je pokazao rukom iza sebe. Ogroman top je bio prikačen za kamion koji ga je vukao. Top je bio ogroman, mnogi su mislili da je to samo nuklearno oružije...bilo je to moćno oruđe...
- To je Nora - doda narednik - dika i ponos vojske. Gađa na 24 kilometara, kalibar 152mm. Ukoliko se gađa plotun...nema toga što ne može da se poruši ovime. Čak ni bunkeri... Ajde sad ulazite u kombije. Ajde ajde, brže to malo...

Kolona je krenula. Put je bio još gori nego onaj kod Tvrđave. Ipak je to samo malo utaban putić. Slabo ko je išo njime, a to je vojsci odgovaralo. Prolazili su kroz duge šume Argentine. Sav taj pejzaž bi novajliji čak i delovao fascinantno da nije znao gde ide. Vazduh je bio vreo, težak i vlažan. Sva ta promena klime nije mu baš prijala, ali je uspeo da sebe održi maksimalno jakim. Putovali su dugo, kamioni su se tresli od silnih rupa na zemljanom putu....posle nekog vremena su zastali.
- Šta se dešava gospodine naredniče - upita jedan vojnik
- Šalju prethodnicu - da provere da li ćemo morati da se borimo za tu poziciju.
Prošlo je malo jače od pola sata pre nego što je kolona ponovo krenula. Narednik se samo nasmeši...
- Izgleda da smo mi stigli prvi - proceri se narednik - tamo ćemo da budemo za pola sata, i kada stignemo, držite se podalje od čistine i bilo kakve paljbe ili prevelike buke. Jasno?
- Jasno gospodine naredniče - uzviknu ceo kamion.

" Dan 19. Argentina, linija Cuyo....

Stigli smo ovde pre sat vremena. Topovi su već raspoređeni a tenkovi u podnožiju brda. Koliko sam sve mogao da razumem mi smo ovde sa čuvamo ovu liniju uz podršku haubica i novih Nora. Divio sam se tom topu, njenoj snazi, veličini...ulivala je strahopoštovanje. Veče je ovde malo toplije nego kod kuće, a o komarcima i ne želim da razmišljam. Očekuju da će Čileanci započeti noćni napad. Zato smo počeli da spavamo na smenu, gde je uvek pola bataljona pri punoj pripravnosti. Sad čekamo..."