Ako ne vredi, neka i izgori

Day 955, 16:18 • Published in Serbia Serbia • by dr.doom


”Staro se carstvo prostire,
Od planina sa istoka,
Od planina sa istoka,
Do oštrih morskih hridina,
Gde stiže svetlost nebeska,
Gde stiže ljubav Božija.

Čuvari dalekih granica,
Javljaju preko glasnika,
Južna plemena ratnička,
Su stigla ispod zidina,
I sve je više varvara
A sve je manje Rimljana.”

Quo Vadis eSerbia?
U proteklih mesec dana sam bio na dobrovoljnoj dvokliktaškoj penziji i da budem iskren, ne mogu da se žalim. Uletim, rad, treniranje i gotovo.

Pogotovo sam izbegavao bilo kakve tekstove. Jednostavno, nisam imao ni volje, snage ili kakve želje da čitam šta se dešava u eSrbiji. Preko glave mi je ludnice na RL poslu da se bavim i e-ludnicom ovde. Danas, posle više nedelja apstiniranja od čitanja uobičajenog tekstualnog onanisanja u člancima i komentarima, otvorio sam nekoliko novina.

eSrbija danas me je podsetila na ono što smo svi učili o starom Rimu. Veliko carstvo koje je doseglo svoj vrhunac i polako klizi ka svom neumitnom kraju.



Empires rise and empires fall
Apsolutno nemam nameru da ovde širim neki defetizam ili udaram po moralu e-nacije. I dalje imam nadu da postoji određena tačka, neki poseban momenat kada ćemo uspeti da se zaustavimo i preokrenemo situaciju u našu zajedničku korist.

Da li je to onda kada se pojavi odvratni tekst u kome se na najprimitivniji način šalju uvrede jednoj devojci? Kada se vulgarno pominje majka drugom igraču? Kada se RL političke frustracije lepe grupi ljudi? Onda kada se koketira užasnom ideologijom u čije je ime ubijeno više miliona ljudi?

Možda grešim u svojoj mračnoj oceni u ove kasne sate. Ipak, uveren sam da je neophodno da odmah zastanemo na trenutak. Još uvek nije kasno za povratak.


eSrbija će postati još jača ili će se survati u plamenu. Da li ćemo stajati zajedno, rame uz rame bez obzira na beznačajne razlike oko kojih se gložimo u ovom važnom trenutku u igri ili ćemo nastaviti da palimo naš “Rim” uz ludačko poskakivanje i vrisku, to je nešto što ćemo izabrati u narednim danima.

Šta god se desi, kao i do sada, to je ono što stvarno i zaslužujemo.



P.S. Kao što sam i počeo, završavam Bajaginim stihovima pesme “Rimljani”. Nekako mi odgovora uz ovaj tekst a ako je imate, obavezno preslušajte.

”Polazim, teška koraka
Srcem trgujem ispod oblaka,
Oči ti ne pokazujem,
Vidim, ne gledam, samo osećam.

Odlazim, mokrom ulicom
Dane prokletve brišem gumicom.
Trudim se da se ne sećam,
Kad zaboravim lakše podnosim.”