18. Decembar 2008. - 05. Maj 2011.

Day 1,262, 14:54 • Published in Serbia Serbia • by Dimitrij lvanov

Ovu igru sam počeo da igram 18.12.2008. i veoma brzo me je privukla sebi upravo zbog svoje jednostavnosti. Bilo je potrebno samo dva klika dnevno i obavio sam sve što sam morao da održim korak sa ostalima. Ratovanje je takođe bilo odlično. Ispucam svojih 5 udaraca u bilo koje doba dana i znam da je šteta otišla na pravo mesto i da sam pomogao ukupnoj nanetoj šteti svoje države.

I ne znam kako sam došao do toga da nakon 2 i po godine igranja moram provesti 12 sati u igri, a da opet ne predstavljam nikakav faktor na bojnom polju. Doveden sam na nivo topovskog mesa i služim samo kao sličica protiv koje udara jedan čovek. Mojih 50-ak hiljada je samo mala kap u okeanu štete koju nanese jedan čovek koji je igru počeo igrati posle mene, a koji sada ima profil kao da je počeo igrati 5 godina pre mene. Cela igračka zajednica kojoj pripadam, a koja ima epitet najjače na svetu, nema nikakve šanse pored takvog jednog megatenka. Milion žalbi, predloga, zahteva vezanih za to da se ograniči upotreba wellness paketa nije urodilo plodom. Bezbroj sati provedenih pored računara u nastojanju da organizacijom i omasovljavanjem igračke zajednice pokušamo parirati jednom megatenku nije urodilo plodom. Proširivanje savezništava i dovođenje većeg broja jakih vojnika pod zajedničku komandu nije urodilo plodom.



Na stranu to što sam tokom borbe protiv vetrenjača sedeći pred monitorom nabacio 15 kila i što više ne mogu da pretrčim 1600 metara, a da se ne srušim od iscrpljenosti. Od igre koja je zahtevala 2 minuta dnevno da bih održao korak sa ostalima, došao sam do toga da u njoj provodim po 10 i više sati dnevno, a da nemam nikakvog uticaja na nju! WTF happened?! Jednostavno se čini da ništa ne mogu učiniti da se rešim tog osećaja manje vrednosti. Ustvari postoji nešto. I trebalo bi da bude veoma lako, ali nije.



Mrzim vas što me je druženje s vama navuklo na ovo sranje od igre. Da nema ove zajednice davno bih rekao „fuck you very much“ i nastavio sa normalnim životom. Jebi ga, sjebali ste me. I niste samo vi. Sjebale su me i kolege sa one strane Save, Dunava i Une jer sam i zbog njih i naše iste prgave naravi i inata ostao u igri. Žalosno je što danas kao najpoznatijeg Hrvata imamo Rompera umesto legendarnih Robyja Petrica, mogwaiija, Sucka, Punka, pa i kod nas po zlu znanog ali ipak realnog BorKana. To su ljudi koji su stvarali Hrvatsku koja više ne postoji i tužno je pogledati kako se te veličine danas nalaze u senci jednog anonimusa kojem se dozvoljava izdrkavanje nad igračima samo zato što ima dubok novčanik. Jednom je Hrvatska dobila epitet države koja u pomoć saveznicima ne šalje vojsku nego celu naciju. Danas njeni saveznici ne traže da im se u pomoć pošalje nacija. Traže samo jednog lika. Jebem ti takvu igru.

Ja više ne mogu. Ne želim. Čini mi se da produžavanjem borbe samo produžavam agoniju i mislim da je vreme da ispraznim naoružanje, očistim ga, nauljim i zakopam u dvorištu do vremena kada ću ga opet moći normalno koristiti ili dok neko ovo govno od igre ne iskopča sa aparata za održavanje života. Igra je odavno mrtva i dokle se god ludi Srbi budu inatili i tukli protiv svakog, ona će biti na aparatima. E vala ja te više neću održavati na životu kurvo matora – dvoklik ON.