Join the new world

tekst je u kompletu kopiran,jako mi se svideo i odlucio sam da ga podelim sa vama

Sudbina komandanta Nikole Kalabića i danas, posle sedam decenija, i dalje je velika misterija. I istoričarima čudne okolnosti pod kojima je sudskim putem utvrđeno da je Kalabić ubijen u januaru 1946.

Posle jednog svedočenja Aleksandra Rankovića da su Kalabiću zbog uloge u hvatanju Draže Mihailovića komunisti promenili identitet, do njegove porodice stigle su različite glasine. Poslat je, navodno, da živi negde u Bosnu, gde ga niko nije poznavao, ali ga je Udba tamo ubila jer se propio i progovorio. Neki su ga videli srećnog sa troje dece u Peruu. Možda u Čileu... Bilo je priča da je Kalabić zadavljen u beogradskom bioskopu "Odeon" dok je gledao partizanski film. I da je upucan u bekstvu u okolini Valjeva.
Istoričari se slažu da su čudne okolnosti pod kojima je sudskim putem utvrđeno da je Nikola Kalabić ubijen u januaru 1946. godine. Ravnogorci sumnjaju u svedočenje popa Mijaila da je to učinila Ozna u januaru 1946. godine. I istoričari imaju različite priče. Nikola Milovanović je pisao u "Istoriji Ozne" da je Kalabić u ruke Ozne pao 1945, a ubijen u leto 1946. godine. Milovanović tvrdi i da je u toku istrage, posle razgovora sa funkcionerima Ozne, napisao da ima saznanja o Čiči.

I Slobodan Krstić Uča, oficir Ozne, tvrdio je u memoarima da je četnički komandant Gorske garde u razgovorima sa Krcunom pristao da izda Dražu. Ponuđene su mu garancije i on je prihvatio nagodbu.

- Kada smo uhvatili Dražu u martu 1945, osetio sam da je Kalabić psihički pao, jer mi je rekao da ga ne izvodimo pred generala - napisao je Uča.
Kalabiću su u međuvremenu skratili kosu i obrijali ga. Prema Učinim saznanjima, smešten je u stan Udbe u Kosovskoj ulici broj 43 u Beogradu. Hranu mu je donosio Krcunov šofer Josif Cvetković. Ovo je, inače, jedna od adresa koja se pominje kao mesto njegove likvidacije.

Mnogo je verzija o Kalabićevom kraju. Prota Danilović svedočio je da je ubijen na Bogojavljenje, 19. januara 1946. Pripadnici Ozne našli su ga u Degurićkoj pećini u kanjonu reke Gradac nedaleko od Valjeva, gde se krio sa grupom najvernijih četnika. Pokošen je rafalima. Osim prote o Kalabićevoj likvidaciji svedočio je i posleratni emigrant, major Ciga Stojanović. On se poverio kapetanu Radomiiru Petroviću zvanom Kent da je bio s Kalabićem u trenutku njegove likvidacije ispred Degurićke pećine.
I posle rata o Kalabiću su se ispredale razne priče, javljali su se svedoci koji su se kleli da su ga sreli. Ljotićevka Danica Cokić ispredala je priču da su ga tamničari posle stravičnog mučenja obesili za noge i živog rasekli na pola.

Posle nestanka Nikole Kalabića njegova porodica našla se na meti političkog progona. Oduzeto im je 30 ari imanja na Divčibarama, u porodičnu kuću u Valjevu komunisti su uselili svoje simpatizere.

- Nikolina supruga, moja baka Borka, izgubila je posao u valjevskom Katastru, a čak joj je bilo ograničeno kretanje - kaže Vesna Dragojević, unuka komandanta Gorskog pokreta koja je i pokrenula inicijativu za njegovu rehabilitaciju. - Nisu imali šta da jedu. Babi su komšije tajno donosile brašno i ostavljale ispred vrata. Moju majku Mirjanu su svakodnevno na ulicama tukle i maltretirale partizanke. I ona je dugo čekala da dobije posao. Uvek su joj govorili: "Znaš li ti čija si ćerka?"

Istu sudbinu doživela je i Vesna, jer se zapošljavala samo nakratko u valjevskom Zdravstvenom centru, PTT-u i opštini.

- Uprkos svim mukama, nikada se nisam odrekla svog dede - kaže Vesna Dragojević. - Ponosim se dedom i uzeću njegovo prezime Kalabić, jer je časno i pošteno.

U vreme okupacije, cela Nikolina porodica bila je u logoru na Banjici. Oca Milana, koji je imao deset odlikovanja iz Prvog svetskog rata ubili su u logoru. Početkom jeseni 1943. četnički obaveštajac Janko Košutić uspeo je nekako da izvede Mirjanu sa Banjice i odvede u Božunj kod Topole.
Povlačenje 40.000 četnika prema Bosni otpočelo je krajem 1944. godine. Kalabić je komandovao južnom kolonom koja je krenula preko Sandžaka. S proleća desetkovana četnička jedinica krenula je prema Zelengori. Sredinom maja bili su potuno uništeni. Uz Kalabića je ostala šaka saboraca.

U leto 1945. godine Kalabićeva ćerka Mirjana demobilisana je iz partizanske "18. hrvatske" u koju je posle zarobljavanja nasilno priključena. Imala je 15 godina. Vratila se u Srbiju. Njena majka Borka bila je privremeno puštena iz zatvora. Mirjanu je smestila kod babe i dede u selo Rajkoviće.

Iz Bosne se početkom novembra vratio sa najodanijim četnicima. Došao je do očeve kuće. Prvo je pitao za sina Milana. Kada je čuo da su ga streljali, dugo je plakao, sećala se Mirjana. Posle desetak dana je otišao i nikada se, kaže, više nisu sreli.

Sa suprugom Borkom održavao je vezu preko kurira sve do decembra 1945. godine, kada je ona ponovo uhapšena. Šef lokalne Udbe Dragan Đurić je doznao da je četnički komandant dolazio u Rajkoviće pa je naredio da se pohapse svi koji su ga primili. Kalabićev tast i svastika osuđeni su tada na smrt, da bi Prezidijum kaznu preinačio na 20 godina robije. Suprugu Borku i porodicu iz logora je spasao kum Nikola. Posle rata Borka nikad nije pričala o Nikoli, iz straha da se deci nešto ne desi. Sve Kalabićeve tajne odnela je sa sobom u grob.

- Moj deda nije izdao svog komandanta. Njemu su otadžbina, kralj i general Draža bile tri najveće svetinje! - kaže njegova unuka Vesna.

I pored pokušaja njegove unuke da ga posle šest i po decenija rehabilituje, smrt "gorskog cara" najverovatnije će još dugo ostati misterija.