ТРИ БРАТА еСРБИНА И ЊИХОВА БОРБА ЗА ОТАЏБИНУ (ИЛИ „НИКАД КАО БАНЕ“)

Day 1,095, 07:42 • Published in Russia Serbia • by Pokac

Иако се обично не бавим економским прорачунима у овој игри, решио сам да се данас окушам и на овом пољу. Наравно, на начин како ја то обично и радим – досадно, без слика и са пар покушаја духовитости. Али и тако да у целу ту причу уплетем људски фактор.

Прича је измишљена, и говори о виртуелној српској породици Петровић. Ту су тата, мама, и три сина (са снајкама и децом, али они тренутно нису толико битни за причу).

Отац породице, Липец, још мрда, али ретко излази у шетњу. Мука му је од свега, стално прича оно: „Е да знаш ти како је то било у наше време, кад смо ми еСрбију ослобађали...“. Мајка породице, Хероина, потпуно се предала шпанским и турским серијама. Толико је неактивна да су едеца хтела да је есахране, али је оног ко је то први поменуо гађала есаксијом у главу. Дакле, обје су еживи, ал` к`о и да нису. Нажалост. Добро би дошли да пазе на еунучиће док се ми боримо са овом кризом. Овако ће нам децу васпитавати којекави бановани мангупи еулице и разни етајкуни и евојни „хероји“ који су бизнисом, гле чуда, често тесно повезани са енепријатељским „херојима“.

Дакле, да се не лажемо, ако нисте део повлашћене класе тј. нечији син/ћерка, рођак или земљак, у голим сте говнима и овде и у реалном свету. Зато су Липецова и Хероинина деца решила да запоставе ефакултет и од малих ногу су кренули да се брину за своју корицу хлеба. Рецимо да су, услед доброг кућног васпитања, та деца занемарила опцију „позови 1 000 рођака у игру“ и решила да поштено живе еживот. У в1 и в2, три брата су се заједнички борила за еСрбију и њено царство. Били су насељени у колонијама, прво ЛК, а затим Сараваку, али су са доласком в-плати па се клати модула, преиспитали свој еживотни пут и решили да на различите начине наставе да помажу својој еотаџбини.

Како су сви синови у претходним модулима до максимума давали своје здравствене поене и еуштеђевину за еСрбију, нису постали власници компанија, нити брокери на берзи новца, нити су били „корисници“ државних фондова. Зато су сви кренули од нуле што се пара тиче. Иако су се времена и прилике у есвету мењале, узећемо да је у протеклих 45 дана стање било као данас.

Први син, кога су од милоште звали Јеремија, потпуно се посветио војсци. Свој таленат, знање и огромну количину времена посветио је јачању есрпске војне моћи. Пријавио се у ВеС и задужио униформу и радно место у једној од фабрика своје јединице. Како причају људи, сваки дан је долазио уредно на посао и за то је после 30 дана добио награду у виду мапе са благом. Рецимо да је имао луду срећу и да је освојио 5 златника. Такође, за свој рад је са рецимо гуру нивоом вештине добио минималац – ево рецимо 3 РСД дневно. Тако је за 45 дана прикупио још 135 РСД. Нажалост, борбе су биле интезивне, а болница нигде на видику, па је морао да купи кућу за 5,5 златника која му је у ових 45 дана враћала по 20 здравља на дан, тако да није морао да купује хлеб.

Пошто је оружје добијао од јединице, као и нешто пара од државе да се „хлебује“ сваки дан је тукао за еСрбију и напредовао је по броју искуствених поена и поена потребних за чин. Резултати борбе у тих 45 дана су углавном познати. Било је и успеха и пораза. Све у свему, уз доста уложеног времена – јер је често требало бити ту на крају сваке мини-битке, Јеремија је после 45 дана, тренирајући са бустером од 10 посто, освојио још једну мапу и још 5 златника (јесте да еСрби не добијају толико, али као...)

Рецимо да је он у плусу за око 7 златника и да је значајно помогао еСрбији да се одбрани у овом модулу, како својом борбом, тако и стварима које је произвео.

Други брат, на улици познатији као Јездимир – Језда, није желео војну каријеру. Остао је у еСрбији и радио и борио се као цивил. Нашао је релативно стабилан посао који је био плаћен са 27 РСД (у моменту писања овог текста), па је тако на име зараде (по одбитку пореза) кући доносио 22,41РСД и након 45 дана сакупио око 1000 динара. И он је купио кућу од 5,5 златника, како не би трошио паре на хлеб (проверите, јефтиније је). Тренирао је са истим бустером као и први брат, а и вредно радио, тако да је и он сакупио 2 мапе (10 златника), а тукао је и сваки дан за еСрбију. Обично је убијао по једног противника, али због мале снаге и зато што се тукао голорук, требало му је око 3 ударца да би неког убио (ако је противник био „цео“). Тако да је дневно троштио око 0,04 златника на хлеб, односно 1,8 злата за цео период. Другим речима, Јездимир је напредовао по искуству (мање од Јеремије) и по рангу (такође спорије), борио се и помогао својим радом српску привреду (произведеном робом, а и плаћеним порезима од око 206 РСД).

У плусу је остао око 21-22 златника. Провео је мање времена у игри од Јеремије. Новац који је зарадио жели да искористи како би поделио хлеб или оружје еСрбима, у некој следећој бици. Можда и отвори неку компанију.

Трећи брат, Јованче, одлучио је да оде у арбајт у бели еНови свет. Позајмио је 30,3 РСД и отишао, рецимо у еКанаду. Пошто му је деда сер-Јоле стално причао о хајдуцима и ускоцима, одлучио је да се и он бави сличним послом као и Робин Худ. Отимао је од богатих и давао себи и другим сиромашним људима. Сваки дан се уредно јављао на Биро рада, одлазио да ради са свега 21 поеном здравља и за то добијао одговарајућу плату – и наравно, отказ. Као прави еСрбин гастарбајтер, одлучио је да хлеб купује преко Валете. За 45 дана дао је за хлеб приближно исти однос као и Језда – 1,8 златника.

Онда га је кренуло. Газда га је плаћао 18,20 ЦАД (у моменту писања текста), те је након плаћања пореза узимао чак 15, 47 ЦАД (тј. сакупио је око 696 ЦАД за цео период). Пребацивши то у златнике добио је око 20 дуката. Наравно, и он је добио 2 мапе као и његова браћа. Тако да, када је одбио дуг за карту и паре за хлеб, остало му је око 27, 5 златника за трошак. Он није купио кућу, јер му није требала.

За разлику од своје браће, он се није борио, није напредовао по рангу и искуству као они, али је са друге стране (поред нешто више од 3 златника које је на име пореза донео еКанади) направио штету послодавцима од око 9 ЦАД сваког дана (ако је био паметан и радио у фирмама које праве сировине) или око 405 ЦАД за цео период (скоро 12 златника).

И он је свој новац наменио грађанима еСрбије, у виду донација и хуманитарних акција.

Данас, су се сва три брата, Јеремија, Јездимир и Јованче, срели у крчми код Деда Обрада. Наравно, као и увек кад се сретну 2 или више еСрбина, почели су да се хвале својим доприносом еотаџбини. Нису баш могли одмах да се договоре ко је највише пружио, али су се после пар тура пића сложили да су сва тројица, све што су радили. радили за еСрбију. Тата Липец и мама Хероина би били поносни на њих.

АЛИ...

Интересантно, нико их у кафани није зарезивао ни пет посто. Наравно, њихови познаници, пријатељи, ешколски другови су им прилазили и тапшали по раменима, али нико пићем није частио. Шта ћеш, тешка времена. Воли народ дружење, али када смо сви у истом гнојиву онда се погледи упиру ка висинама.

Па су их тако, уместо за еоца и емајку, највише питали да ли су видели овог или оног тенка како „праше“ по непријатељу, да ли су видели шта вози онај етајкун или слушали најновији албум Јеје Лукић. Јер, реално, енароду је, због горког еживота, једино сјај езвезда пружао какву такву наду у мало боље есутра. Гледали су их и сањали да ће можда и они једног дана бити тамо негде, међу елитом....

Ипак, на крају те вечери, кад су све туре плаћене, а друштво се разишло, сваки од три брата је отишао на спавање са сазнањем да ниједан од њих није био ни бољи, ни гори од друге двојице.

СВИ ОНИ СУ СЕ, НА СВОЈ НАЧИН, БОРИЛИ ЗА еСРБИЈУ. НИЈЕДАН ОД ЊИХ НИЈЕ ИМАО ПРЕСУДАН УТИЦАЈ, АЛИ ЈЕ СУМА ЊИХОВИХ РАЗЛИЧИТИХ ПОНАШАЊА ИМАЛА ВЕЋИ ЗБИРНИ ЕФЕКАТ НЕГО СВАКА АКЦИЈА ПОЈЕДИНАЧНО. САМО ЗАЈЕДНО УЗЕТИ, ДАВАЛИ СУ ПУН ДОПРИНОС.

Пажљив читалац ће се можда упитати: „Како је еСрбија наградила породицу Петровић?“. Никако. Они то и не траже. Они играју за еСрбију. Дошли су ту због еСрбије, а остају због еСрба и опет, те исте, еСрбије. Живе тихо и повучено, а њихова имена се не врте на еТВ шпицама и извештајима са ратишта. Они су део енарода и задовољавају се тиме да се радују заједничким успесима и теше једни друге кад противник победи.

Једном речју, појма немају да играју. Данас, сутра, ко ће за њих знати? Памтиће се само еКарићи, еМишковићи, еАркани и еЛегије, еТадићи, еНиколићи и еКоштунице. Деца ових горе поменутих ће се сретати у најбољим ешвајцарским школама, говорити бар 4 језика више од својих еродитеља, а знати и исто толико рачунских радњи више. Они ће бити елита еСрбије, данас-сутра. Деца Петровића ће и даље бити сиромашнa и оданa еСрбије, јер ће Петровићи увек своје паре давати за еСрбију, а друге горе поменуте ефамилије ће стављати знак једнакости између своје и државне касе. Али кога брига? Све је ствар имиџа. Онакви сте, каквим вас други виде.

Петровићима остаје само једна ствар којом могу да се похвале на крају едана, а то је да су и у свету бинарних записа, дигиталних успеха и виртуелне славе – остали људи. Није неки успех, али опет није ни мало. Било би, наравно, далеко лепше да се едржава једном позабави Петровићима, као људима. Да схвати да, ако већ не стижемо у реалном свету, макар овде можемо подржати једни друге и сви заједно играти за виши циљ. Али не тако да се од нас увек само тражи. еДржава мора да схвати да ће опстати само онолико дуго колико нам је нама свима стало до ње.

Јер Петровића је све мање и треба им некако помоћи да наставе своју борбу. Они најчешће не траже пуно – само желе да виде да њихова еборба има смисла. Њихова љубав према еСрбији не мора бити узвраћена, јер је безусловна.

Ипак, било би лепо и то видети једном.

За крај, као награда онима који су све прочитали, а понешто и разумели, ево једне занимљиве обраде која се неким чудом надовезује на текст.

http://www.youtube.com/watch?v=MIJAbTghl5g