Join the new world

Pozdrav eSugrađani!

Lansiran je prvi broj Saksijine Hronike, lista koji bi trebalo s vremena na vreme da vas intrigira raznim temama iz oblasti digitalnih i modernih umetnosti. Moderno doba se eksponencijalno razvija, i sve češće se susrećemo sa umetnošću koju ne razumemo, a koja, ako malo zagrebemo ispod površine, može biti ite kako zanimljiva.

Pošto je reč o prvom članku, a na eRepu ujedno postoji i misija vezana za novine, molio bih sve ljude dobre volje da žvrljnu koji komentar i bace koji sub. Oba uredno vraćam.

No, da ne dužimo dalje, uživajte u prvoj temi.



„ ...danas živimo u narcisističkoj i opsesivnoj kulturi, koja je preplavljena drogama. I, kao umetnik, ja sam filter...“ - Brajan Luis Senders

Sagledavajući istoriju umetnosti, od svetski poznatih slikara Jan Van Ajka i Albrehta Direra, preko Gistava Kurbea i Vinsenta Van Goga, pa sve do Roberta Kornelijusa, čoveka koji je napravio prvi fotografski selfie , umetnici su na svojim platnima prikazivali svet i ljude onako kako ih oni vide. Vizuelno su beležili važne događaje, istorijske i religijske, i ovekovečili su na hiljade likova imućnih plemića i vladara slikajući njihove portrete. Kako je vreme odmicalo, i kako su umetnici postajali samosvesniji i cenjeniji u društvu, pojedini slikari, kao i nekolicina gore navedenih, počeli su da slikaju reprezentacije njih samih, odnosno - auto-portrete. Prikazivali su sebe kako rade u ateljeu, kako se šetaju prirodom, kako slikaju ispred platna. U prvom planu uvek su bili lice, odnosno glava kao centar kreativnosti jednog umetnika, i ruke, kao alat kojim slikar stvara. Ponekad su reprezentovali sebe u društvu dragih ljudi, dok su neki od njih sebe prikazivali isključivo osamljene. Takođe su se trudili da budu što iskreniji u svojim reprezentacijama, prikazujući se kao deo srednjeg staleža kojem su i pripadali. Postoji i poneki izuzetak gde umetnik beži od tradicionalnog i istinitog, te prikazuje sebe kao uzvišeno biće, gledajući direktno u posmatrača , ali su takvi slučajevi zaista bili retki.

Dakle, cilj umetnika koji slika auto-portrete jeste da prikaže kako vidi sebe u svetu i situacijama koje ga okružuju. Ovde dolazimo do ključne i polazne tačke teme o kojoj pišem.

Brajan Luis Senders, slikar i multimedijalni performer, još kao student na univerzitetu lepih umetnosti, 30. marta 1995. godine dolazi na ideju da svakoga dana, od tog momenta pa na dalje, naslika barem jedan auto-portret. Na taj monumentalni poduhvat rešio se nakon jednog predavanja na fakultetu o auto-portretima, gde je njegov profesor izgovorio upravo rečenicu koju sam naveo kao ključnu - da umetnici reprezentuju sopstvenu viziju sebe u svetu koji ih okružuje. To je navelo, i tada već specifičnog i čudnog, Brajana da uradi suprotno. Njegova ideja bila je ne da prikazuje sebe unutar vidljivog sveta, već da kroz auto-portrete reprezentuje uticaj društva i okruženja na njegovo mentalno i fizičko stanje. Svaki dan, po jedna slika. Ponekad bi slikao i do osam auto-portreta dnevno. Ono što je zaista zapanjujuće jeste da ne postoje dva ni približno slična njegova portreta. Taj diverzitet postigao je upravo time što je reprezentovao sebe „pod uticajem“ sveta i svakodnevnih događaja. Ne postoji dan kada se isto osećamo, ili kada nam se apsolutno sve isto dešava kao i nekog prethodnog dana. Postoje momenti kada određeni događaji ili objekti aktiviraju kortekse mozga zadužene za spoznaju i prepoznatljivost, pa stičemo utisak da smo tu osobu ili zgradu već videli, ili da smo neki razgovor već vodili, pa kao da znamo koja rečenica sledi. No, to je samo lažni osećaj predviđanja koji nazivamo - déjà vu . Kako taj osećaj traje samo jedan određeni trenutak, on ne može uticati na mentalnu sliku tom jačinom kao što to čine ostali događaji u toku dana. Zbog toga je svaki sledeći auto-portret Brajana Luisa različit od prethodnog.

Posmatrajući njegove radove zaključujemo da je malo njih koji su estetski skladni, i koji verno prikazuju umetnika. Većina je uglavnom izvitoperena, naružena, ponekad čak i neprepoznatljiva. Prosečni posmatrač bi to mogao verovatno da pripiše nekoj ekscentričnosti umetnika, ili psihološkoj poremećenosti. No, ako zagrebemo malo ispod te stereotipne površnosti, i ispitamo životne okolnosti koje su zadesile Brajana, shvatićemo razloge mračne iskrivljenosti njegovih umetničkih dela.

Tražeći za uzrocima ovako brutalne umetnosti, naišao sam na multimedijalni auto-portret umetnika, pod nazivom „Bliski susret sa smrću“ , koji potpuno pojašnjava izvor mračne strane Brajana Luisa. U kolaboraciji sa bendom Spastic Dementia, koji su uradili muziku za ovo delo, Brajan nam daje odgovore za svoju „tamnu stranu“. Njegov izrazito maničan vokal na ovom audio zapisu priča nam dve istinite priče o događajima koji su ga emotivno i psihički uzdrmali dok je još bio dete. Prvi susret sa smrću desio se kada je sa svojim dekom šetao po plaži i tražio školjke. U jednom momentu se odvojio od njega i zamakao za brdo gde je ugledao nešto za šta je mislio da je ajkula. Prišavši bliže, shvatio je da je reč o afroamerikanki, oteklih udova, plavih usta i zakrvavljenih očiju. Ležala je udavljena na obali. Nedugo zatim, dogodila se i druga priča koju pominje u svom auto-portretu. Na dan Božića, vozeći se kolima sa roditeljima, na autoputu su zatekli stravičnu sliku koja se Brajanu urezala u sećanje. Strašna saobraćajna nesreća usmrtila je dvoje dece koja su unakaženo ležala na drumu, a oko njih bile su razbacane igračke, odnosno njihovi božićni pokloni. Težina i nasilnost smrti kojoj je prisustvovao, uzburkala je osećanja malog Brajana i pobudila nešto što će se kasnije manifestovati kroz auto-portrete. On uticaj tih događaja, koji ga prati i dan danas, svakodnevno prikazuje deformacijom svojih slika. Video koji prati ovaj audio zapis sastavljen je iz 3000 različitih Brajanovih portreta. Umetnik kroz ovo delo pokušava da dočara gledaocu svojevrstan pakao kroz koji je prolazio, i kroz koji, indukcijom sećanja, i danas prolazi. Da bi utisak tog pakla bio jasniji i veći, on svoj lik na auto-portretima stavlja u uloge čudovišta, grešnika, mrtvaka, kostura, pa i samog đavola. Ironično, na kraju videa on izgovara rečenicu „Trebalo bi da uzimam više kokaina“, iako nikada do sada nije probao kokain. Ta rečenica zapravo predstavlja zavisnost njegovog duha i emocija od uticaja sveta koji ga okružuje.

Međutim, samim pominjanjem kokaina dolazimo do teme po kojoj je Brajan Luis Senders postao opšte poznat. To je serija njegovih radova nazvana jednostavno - „Pod uticajem“. Reč je o seriji auto-portreta nastalih pod uticajem raznih droga, opijata i jakih lekova.

Kada se 2000. godine Brajan preselio u jedanaestospratnicu u ozloglašenom kraju grada, došao je na ideju da napravi dokumentarni film o svim čudnim i poremećenim ljudima koji su u toj zgradi živeli. Tu zamisao omeo je niz nesrećnih događaja koji duboko pogađaju umetnika. Nedugo pošto se uselio, u komšiluk se doselila njegova veoma dobra prijateljica sa fakulteta Dženifer Renfro, koja započinje restauraciju stare crkve pretvarajući je u svoj budući dom. Jedne večeri, dok je spavala, nastao je veliki požar na donjem spratu crkve koji ju je ubrzo ugušio u snu. Dan nakon njene sahrane njegov najbolji prijatelj, Don Morgan, pucao je sebi u glavu. Metak je ušao kroz jednu slepoočnicu i izašao kroz drugu, ali je on preživeo. Na nesreću, nastalo je nepopravljivo oštećenje mozga, što je ostavilo Dona u stanju potpune konfuzije. Brajana su ove nesreće veoma potresle, što se izričito vidi na auto-portretima iz tog perioda. Dok je Don još uvek bio u bolnici, Brajanu je kolabiralo desno plućno krilo po treći put, i tada su lekari morali da uklone jedan njegov deo, kako se to više ne bi događalo. Ceo boravak u bolnici poslužio mu je kao inspiracija za seriju veoma mračnih slika i crteža. Na svakom delu se vidi uticaj bola i patnje kroz koju je prolazio tih dana.

Po izlasku iz bolnice, u razgovoru sa jednim paraplegičnim stanarom zgrade u kojoj je živeo, i koji mu je pokazivao neku obimnu enciklopediju lekova tvrdeći da bi mogao da pronađe barem jednu tabletu od skoro svakog leka koji se nalazi u knjizi upravo u njihovoj zgradi, Brajanu je sinulo da napravi najspecifičniju seriju auto-portreta do sada - seriju „Pod uticajem“. Razglasio je svim stanarima, i ostalim ljudima koje je poznavao, da ko god ima neki lek, opijat ili drogu, donese jednu dozu njemu, kako bi pod uticajem svake mogao da slika. Veoma brzo su se ljudi iz njegovog okruženja odazvali, i pojavljivali su se na vratima sa gomilom raznih narkotika. Brajan je tako otpočeo rad na svojoj ideji, i u toku prvih 12 dana naslikao je 12 različitih portreta pod uticajem 12 različitih droga. Kako je dejstvo jednog opijata prestajalo, uzimao bi sledeći i nastavljao da radi. Pod uticajem svakog narkotika, rezultati su bili drugačiji. Halucinogene i sintetičke droge kao što su LSD i kristalni met uticale su na Brajana da sebe vidi u izobilju boja. Lekovi za smirenje kao što su ksanaks i aderal uljuljkali su ga u svet pun strpljenja i nebrige, tako da su tada auto-portreti puni detalja i strpljivih poteza olovke. Sa druge strane, neke supstance su veoma snažno i loše uticale na Brajana. Supstance kao što su serokvel , veoma snažan omamljivač, i fenciklidin , psihodelična droga, skoro da su ga načisto onesposobili. Sam umetnik u jednom od intervjua navodi kako je morao iz petnih žila da se bori protiv efekata serokvela, kako bi uspeo išta da naslika. U istom intervjuu priča zanimljivu priču o uticaju fenciklidina na njegovu psihu. Tog dana ljudi su mu neprestano kucali na vrata želeći da vide njegove kolekcije auto-portreta, i on im je sa zadovoljstvom pričao o svojim radovima i pokazivao im slike. Ponekad je i do 20 ljudi istovremeno bilo u prostoriji. A onda bi odjednom neki glas šapnuo umetniku na uvo - „Brajane, ovi ljudi nisu stvarni“. I nisu bili. Da stvar bude još gora, ni glas koji mu je to šaputao nije bio stvaran. To je Brajana doteralo do ivice ludila.

U toku tih dvanaest dana konstantnog uzimanja narkotika, Brajan je bio veoma uzbuđen zbog jedinstvenosti toga kako je svaka droga drugačije menjala njegov pogled na sebe. Toliko uzbuđen da nije primećivao kako mu se mentalno i fizičko stanje pogoršavalo usled mešanja dejstava određenih supstanci. Srećom, njegova prijateljica Odra bila je tu da sve to primeti i skrene mu pažnju kako možda dobija Daunov sindrom kao nuspojavu preterivanja u drogiranju. Sva sreća te je oštećenje nerava i mozga bilo privremeno, pa se Brajan oporavio nakon nekoliko meseci „čišćenja“.

Kao što sam naveo na početku, želja Brajana Luisa Sendersa bila je da svakodnevno reprezentuje sebe onako kako tog dana svet i okolnosti u kojima se nalazi utiču na njega. Eksperiment sa drogama i dalje traje, dokle god ljudi doniraju različite supstance pod kojima bi se Brajan podvrgao slikanju. Sama ideja o takvom eksperimentu nastala je u želji da detaljnije prikaže uticaj droga na ljude i uticaj neposredne okoline umetnika na njegovo emotivno stanje. Tragični događaji koji su ga zadesili samo su dodatno olakšali umetniku da se upusti u ovu opasnu avanturu, iako nikada do tada nije aktivno koristio opijate i narkotike.

Pored ovog eksperimenta, Brajan je takođe radio serije auto-portreta vezanih očiju, pod osećajem anksioznosti, pod uticajem bola, koristeći sve dlake sa tela koje je uklonio, dok su ga mučili ili pod osećajem lagode i senzacije. Ono što me je privuklo jeste upravo takav jedan pristup umetnosti, gde nije važno prikazati sebe u vidljivom svetu, onako kako te svi vide, već onako kako sam sebe vidiš u raznim životnim okolnostima.