Join the new world

"Алилуја алилујааа, слава теб' је Христе Боже...." - певају попови к'о Шабан Шаулић. Само да ме видите, и сад ми се дигла коса на глави. Звоне звона, а војници се причешћују, ми као команданти смо то први обавили. Одакле им само толико вина и хлеба за толико много војника. Тај осећај, када се бориш за домовину и то још кад си командант једног одреда, невероватно. Расте адреналин к'о квасац. Ехеј, не бори се за домовину сваки дан. Да ли сам размишљао о томе да ли ће ме убити? Па право да вам кажем, јесам. И... боли ме уво. Ако ме убију, неко ће рећи - знаш ли оног Адама, он је славно погино бранећи своју отаџбину, можда ће деца у будућности учити о мени из историје, а можда једноставно нико неће ни чути за мене.



Стадоше звона, кнез стаде испред целе српске војске и поче да прича:
"Војници, јунаци! Дошао је дан, када речи морамо да претворимо у дела. Рекао сам већ једном, али рећи ћу опет.-Ко је Србин и Српскога рода, а не дошо на бој на Косово, не имао од срца порода ни мушкога ни девојачкога, од руке му ништа не родило, рујно вино ни пшеница бела, рђом капо док му је колена-. Сви знамо зашто смо се одве окупили. Многи су ми пре поласка на Косово поље рекли да одустанем јер нисам свестан колика ми сила прети. Ја сам рекао њима, а рећи ћу и вама, - ја не одлучујем да ли ћу ићи у битку по томе колика ми сила прети, већ колику светињу браним -. Сви смо сада овде, да би одбранили нашу велику светињу. Јуришајте часно, уздигнуте главе. За крст часни, слобода или смрт!



После овог кнежевог говора, сви се лепо припремисмо, стависмо шлемове и полако ка бојишту. Док смо јахали у даљини смо видели турску војску... али видљивост је била веома слаба јер је било доста магле. Први ред ове војске су чинили команданти: Владан Гајић, БАТАША, бановано магаре, Ој свијетла11, Прле од Ветерника, ВултуресБЛ, кнез Лазар и ја. На време се раздвојисмо, као по плану и програму, да нас Турци не би приметили. Ево још једном тог плана:

Када је свако заузео своју позицију, сваком је трбало доста стрпљења. Чекали смо, чекали и чекали. Послао сам гласника до кнеза Лазара да проверим шта се дешава и добио сам одговор да чекамо Турке да направе први потез, зато што су ипак они нападачи а не ми. И одједном сам чуо како су почели да хучу и халачу и видех њихове заставе и барјаке. Непосредно после тога се огласила српска труба. Био је то знак за јуриш кнезу Лазару, БАТАШИ и Владану Гајићу. Из позиције у којој сам се налазио могао сам само да видим турске и српске барјаке и заставе које су се приближавале једне другима. Када су се помешале свашта је могло да се чује дрека, вика, јаукање, звецкање мачева, ма свашта. Имао сам утисак да ратује цео свет а не две државе. Битка је текла како је текла, а ја никад нисам сазнао шта се дешавало док се нисам укључио у битку.



И још једном се зачула српска труба. Био је то знак да се бановано магаре и Ој свијетла11 укључе у битку. Мој орјентир су били барјаци и заставе. Помоћу њих сам предпостављао како се битка одвија. Појавише се шест нових барјака. Чек, чек... један, два, три, четири, пет , шест. Нешто не штима, два барјака је имао бановано магаре и још два је имао Ој свијетла11. Опа, значи стигло турско појачање. Очекивао сам трубу сваког тренутка. И ето је... Прле и ја улећемо у битку као тајфуни. Чистимо све пред собом. Кад сам угледао толику масу почео је да расте адреналин. Људи моји, ја толико људи на једном месту у животу нисам видео. Удри, кољи, цепај... било је то као налет цунамија... Али да мука буде мало гора... ето ти турског појачања... И онда је постало чупавооо... Оног трубача нема нигде да дуне у ону трубу да се ВултуресБЛ укључи у битку... Вероватно нам убили музичара. И тако... због тог техничког дефекта... док се ми боримо, ВултуресБЛ 'лади јајца иза шуме...Али не, зачула се труба, Вултурес је улетео у битку и доста поправио ствари. Борим се ја тако и да мало бацим поглед да видим јел су живи команданти али брале нигде никог нема...Пројашем мало кроз ту гужву, нигде ни једног команданта, да их нису убили или још горе, да се нису повукли са бојишта.



Окренух се на другу страну и нешто ме опаучи по глави, паде ми мрак на очи. За мало да ме убије 'бем ти будалу. Падох ја са коња и скотрљам се низ неко брдашце у неку шумицу. Кад сам се скотрљао доле ударим главом у нешто метално. Тврдо у п***у ма*****у. Устанем ја, кад испред мене неко метално мало веће буре за ракију са вратима, неки светиљкама и неком жицом на врху. Да дочарам: Уђем ја унутра затворим врата, упали се неко светло и почеше неки дугмићи да сијају. Поред сваког дугмета се налази број и слово г. Било је од 1900.г до 2015.г. Ја стиснем оно 2015.г и само нешто поче "Вијууууу вијууууу ваоооооо ваооооооо вуууум ввуууум рц рц рц пааааааа пуф" - наставиће се!