СТАЈАЛИ СУ ЈЕДАН ПОРЕД ДРУГОГ... (еВИДОВДАН 2011. ГОДИНЕ)

Day 951, 13:28 • Published in Serbia Serbia • by Pokac
Стајали су један поред другог. Уморни. Гладни. Било их је тако мало, а свако од њих је носио ране од јучерашње битке. Или оне пре ње. Сваки дан је неко гинуо. Редови су се проредили.

На истоку је еСунце почело свој дневни марш. Било је крваво црвено. И оно је знало шта ће се ускоро десити. Са немим сажаљењем грлило је барјаке постројених војника. Метални врхови сијали су попут молитвених свећа. Тишина је прекривала поље. Чекали су...

Они старији, одавно су се помирили са судбином. Једино их је држала она искра којом су некада освајали еСвет. Одавно се више не прича о походима на Синд и Лиаонинг. Да, имали су тада помоћ савезника, али сваки комад гвоздене руде који су извадили из паклених рудника северне Кине платили су бранећи ту далеку колонију. Лагани смешак би им се отео када би се сетили 25. маја 2010. године, када су се таласи непријатеља одбијали од њих као од каменог зида. Та борба је ушла у историју еСвета. Мање од месец дана касније, непријатељ је опет покушао и опет је потучен до ногу. Цео еСвет је горео тај дан, а победничке есрпске заставе су поносно парале небо од Европе до Азије. Ех, беху то времена када смо били бројни.

А онда је све пошло наопако. Некима је похлепа ударила у главу. Почели су да говоре ,,моје,, а не ,,наше,, жеље. Други су помислили да су непобедиви. Да су јачи од свих армија које марширају еСветом. Трећи су се једноставно уморили. Нема славе у одбрани, само у нападу. Ко још памти да је Троја стајала 10 година и пркосила 10 пута јачем противнику. Ко још памти да је освојена лукавством? Памте се само освајачи.

Четврти су се приклонили свима њима. Прве три групе су биле довољно гласне и убедљиве. На крају, некадашња империја постала је сенка саме себе. Нова оружја и нове тактике су развијене, али није имао ко да држи та оружја. Многи нису желели те новотарије. Нису хтели ни да их пробају. Толико о њиховим заклетвама да ће увек бранити еотаџбину. Рекоше да им је досадно и одоше. А нису ни пробали. Нису хтели.

Данас је само мала група људи стајала на обалама еЛаба и еСитнице. Испред њих је било еКосово Поље, и први зраци еСунца су се одбили од крвавих главица божура. Сутра ће цветати још крвавији. Увек је жедна земља есрпска. Но, нико није жалио. Одавде више нема одступања. Пала је еВојводина – није имао ко да је брани. Пао је еБеоград – није било довољно оружја да зауставимо нападаче. Пала је еШумадија – није било новца да се подигну болнице и збрину рањени.

Остало је још само еКосово и Метохија. Последњи бастион ината и одлучности. Браниоци су били одлучни, поносни и сигурни у себе. Али барјаци су дрхтали од јутарње језе.

Медведи и Пантери су били ту. Где су Вукови? Чврсто су стајали Анђели Чувари, али на левом боку није било Џентлмена. Елита је поносно чувала центар, а мало даље је стојала десеткована Гарда. Многи недостају... Многи више не постоје. Својевољно.

Одједном су се зачуле трубе у позадини. Они млађи су се окренули са надом у очима. Долазе појачања! Но, сивило неба им је сакрило придошлице. Чекали су да виде барјаке...

А они су долазили у неуједначеном маршу. Газили су боси или тек лако обувени. У рукама су стезали виле и дрвене тољаге. Долазили су без песме и барјака. Али су долазили. Да стану раме уз раме са искусним војницима. Да невешто попуне празне редове.

Нису били на гиздавим коњима и носили сјајне оклопе. Нису они били ти који су на вашарима викали како им је есрпство светиња и како би све дали за њега. Они се нису уморили од тога што им је живот сваки дан исти, монотон. Они нису позивали људе да оду само зато што су им новотарије биле стране. Ни зато што неко није испунио њихове жеље. Уосталом, они су и навикли да им нико не испуњава жеље. Навикли су да ћуте и раде у рудницима Лиаонинга или на житним војвођанским пољима.

Али они су волели еСрбију. Довољно им је било да знају да су и онако мали и немоћни кост у грлу богатим и моћним. Радовали су се искрено сваки пут када би се завијорио српски барјак након битке. Били су стрпљиви. Они су били људи са земље и знали су да земља доноси плодове само ако се пажљиво обрађује, ако се воли и ако се сваки дан на њој нешто ради.

Нису ни они разумели све оно ново што је донело еНово Доба. Али знали су да толико тога има да се уради, ако човек заиста воли своју земљу. Неко мора донети воду, неко мора нацепати дрва, неко мора певати песме уморним ратницима, а неко им оружје исковати. На крају, неко мора и ту војску попунити да би била увек силна. И порез за њу плаћати.

Зато су данас дошли. Да покажу онима који су их давно прозивали и који су се хвалисали својим доприносом ширењу славе српске. Да, лако је у добру, добар бити. Лако је хвалити се и позивати у бој онда када га нема. Где су данас сви ти нестрпљиви, гневни, и они храбри када је требало парадирати? Част онима који су престали да се боре због рана или година, или зато што их је живот прегазио, али како назвати оне који су оставили своју браћу зато што им је било досадно?

У даљини се чуо хук непријатељске војске. Сунце је коначно било довољно високо да обасја ехрватске, еамеричке, ерумунске, епољске и ешпанске барјаке. Они су били довољно стрпљиви да чекају више од годину дана на овај тренутак. Коначно их има пет пута више него бранилаца. Нису победили јер су били бољи, нису победили јер су били богатији. еСрби су победили еСрбе.

Једни су се играли политике и испровоцирали тиме оне друге. Други су се играли војске, али посустаи кад је требало заиста ратовати. Трећима је било мука и од првих и од других. Свако је имао неки изговор. Али нико од њих данас није био ту.

Непријатељске легије су прилазиле. Чуле су се песме на свим језицима, осим на српском. еСрби су ћутали.

А онда су се српске трубе последњи пут огласиле. Подигли су се барјаци, а људу су се последњи пут прекрстили. Ратници и сељаци, оклоп и сукно, осмех и суза, руку под руку. У дубини строја зачула се песма. Хиљаде грла ју је прихватило и последњи пут су одјекнули есрпски гласови над тихим екосовским рекама. Таласи су носили речи....

http://www.youtube.com/watch?v=J0qS4Ovu0GY&feature=related